Poštovana,
Obratiću Vam se ovim pismom, ne kao način da rešim svoj problem, već način da razumem sebe. Odavno mi je limbički sistem uspostavio dominaciju nad rezonom i to mora da se dovede u balans! Inače, meni je 25 godina. Radim u jednoj banci i živim prilično dobro. Nisam zaljubljenik u svoj posao, ali mi se koliko-toliko dopada i radim const. na sebi, kako bih došla u poziciju da radim ono što volim. Nekada nas život odvede u sasvim drugu krajnost, ali ja sam svesna toga. Nije mi teško to što radim, ali nisam baš ni na svome tlu. Naime, bila sam u vezi dve godine. Nikada u životu nisam bila toliko zaljubljena (i dalje sam). Da ne preskočim jednu činjenicu zbog koje sam ja od starta znala da neću moći da “iznesem” do kraja je, da je on romske nacionalnosti. Odgojena sam u porodici i sredini u kojoj je velika odbojnost prema Romima, u smislu, u redu su oni, ali ne daj Bože da ti tako nešto padne na pamet i pomisliš na vezu sa “ciganinom”. Po difoltu, ne, ne ikako! Prethodno sam imala nekoliko veza, najnormalniji život, studije, izlasci, putovanja. I eto ti čuda-to me je snašlo! Činilo mi se da je nerealno da ti se neko toliko dopadne. Pre nego smo stupili u bilo kakav odnos, poznavali smo se 2 meseca. Onda smo bili zajedno i od tada se u mom životu sve menja. Uplašena od osećanja koja su me snašla, zamolila sam ga da se više ne čujemo i ne vidimo. To nije baš tako moglo, i eto mene ovde, na kraju priče, pokušavajući da se osvestim. Ali, u međuvremenu se mnogo toga dogodilo. Zapravo, meni je bilo prelepo u prvih godinu dana, a onda je on želeo da se konačno spojimo i da se ja udam za njega. Međutim, za našu vezu su znali svi pričom, ali ga niko nije upoznao. Ne živimo u istom gradu. Eto situacije koja izaziva masu pogrešnih konotacija u našim glavama i nerazumevanja na milione! Uplašena, raskidala sam dosta puta. Neverovatno nešto... Kako to porodici da saopštim, a bez njega ne mogu. Kako tom nekom ko te je odgajio, ko ti je autoritet uvek bio, ti koja nemaš više tih 4 ili 7 godina, pritom ne zavisiš materijalno od bilo koga, reći istinu??? Svesna sam da je to moj izbor, ali nema šanse da se usudim to da saopštim. Menja se naš odnos. Odlučuje na svoju ruku, ponaša se u skladu sa svojim potrebama isključivo, prosto me dovodi na ivicu provalije, ali me opet vrati da ne skočim. Onda sam saznala za neke devojke koje je imao paralelno sa mnom, sasvim slučajno i malo mojom znatiželjom, jer je promena ponašanja bila očigledna. Nikada mi to nije priznao, naravno... Ali, ja to znam, nisu nagađanja. To je onda bilo tek neizvodljivo, patila sam i nisam želela više da ga vidim. Situacija se smirila na kratko, ali prividno. Ja njega i dalje obožavam! Pokušavala sam da pomirim te dve strane u meni, kažem roditeljima, ali ništa. Između nas je nastao pakao, u pravom smilu te reči. Puno prljavog veša se tu iznelo na videlo, povredili smo jedno drugo. Pokušala sam da budem sa nekim drugim. Sve to bude fino i ponadam se, a onda sve splasne jako brzo. Uglavnom, mi više nismo zajedno, ali se povremeno čujemo. On je ogorčen i kivan na mene. Ja bez njega ne mogu, ma koliko racionalno sagledavala stvari.
Pokušajte da mi kažete neku pametnu kad već ja nisam u stanju da sebi pomognem.
Hvala unapred,
Pozdrav

Odgovoreno: 19. 09. 2008.