Autoimune bolesti

Porodica autoimunih bolesti I Simptomi i osetljivost na hranu I Zaključak

Ljudski organizam je jedna savršena mašina, te ima urođenu i stečenu sposobnost da se brani od različitih mikroorganizama. Međutim, u slučaju autoimunih bolesti, imune ćelije počinju da napadaju sopstvene ćelije. Razlog tome jeste što ih pogrešno prepoznaju, reagujući na njih kao na strane ćelije.

U sklopu autoimunih bolesti, reakcijom na jednu ili više sopstvenih ćelija (antigena) stvaraju se autoantitela. Ona napadaju naše ćelije, tkiva i organe izazivajući upalu i oštećenje.

Porodica autoimunih bolesti

Autoimune bolesti su porodica od oko 80 različitih bolesti:

• multipla skleroza,
  
• dijabetes tipa dva,
  
• upalne bolesti creva,
• sistemski eritematozni lupus,
  
• primarna bilijarna ciroza,
• miastenija gravis,
  
• autoimuni tiroiditis,
  
• hepatitis,
  
• reumatoidni artritis,
  
• mnoge druge.

Autoimune bolesti, kao što je već rečeno, nastaju napadom imunološkog sistema na sopstvena tkiva. Razlog njihovog nastanka nije u potpunosti razjašnjen, ali se genetski faktori, kao i faktori sredine (način života, ishrana), smatraju najvećim uzročnicima nastanka.

Nažalost, statistika smatra da prisustvo ovih bolesti u svetu iznosi 3-5%, uz značajan porast u zapadnjačkim društvima. Poslednjih desetak godina velika pažnja usmerena je na važnost ishrane, jer su hrana i imunitet značajno povezani, a imunološki sistem sastavljen je od ćelija koje troše najviše energije u telu. Veliki deo imunološkog sistema nalazi se unutar sistema za varenje.

Simptomi i osetljivost na hranu

Osetljivost na hranu teže je identifikovati nego alergiju na hranu, budući da imunološki odgovor može biti odložen. Simptomi se mogu pojaviti satima, danima ili nedeljama nakon izlaganja hrani. Simptomi u početku nisu ozbiljni i ne moraju biti okarakterisani probavnim smetnjama, stoga je teško uspostaviti vezu između hrane i simptoma. Smatra se da je osetljivost na hranu imunološki posredovana reakcija, karakteristična stvaranjem specifičnih IgG antitela čiji nivo se može utvrditi laboratorijskim testovima intolerancije na hranu. Međutim ključno pitanje koje se nadovezalo na stvaranje specifičnih IgG antitela je bilo kako dolazi do njihovog stvaranja, ako je crevna sluzokoža zdrava.

Brojna istraživanja otkrila su da poremećaj funkcije crevne barijere dovodi do aktiviranja (auto)imunog odgovora koji može biti podstaknut različitim mehanizmima, kao što je molekularna mimikrija (sličnost) između proteina hrane i sopstvenih proteina, ili dolazi do reakcije određenih hemijskih proizvoda sa sopstvenim molekulama što uslovljava stvaranje novih antigenskih molekula. Tada se shvatilo da su propusna creva i osetljivost na hranu dve strane iste medalje.

Sluzokoža creva vrlo je tanka, ali jaka, međutim, stvaranje malih “rupa” u zidu creva dozvoljava proteinima hrane “beg” iz creva i ulazak u krvotok. Dakle, ovo rezultira pokretanjem imunološkog odgovora. Proteini koji greškom prođu kroz propusnu sluzokožu creva, imunološki sistem smatra opasnim i on reaguje, stvarajući antitela na njih. Dodatno zahvaljujući imunološkoj memoriji, imunološka reakcija biće pokrenuta svaki put kad protein hrane na koju je telo osetljivo uđe u organizam.

Zahvaljujući konstantnoj, nepotrebnoj stimulaciji imunološkog sistema, organizam ulazi u fazu hroničnog upalnog procesa koji predstavlja podlogu razvoja autoimunih bolesti, odnosno napadanja sopstvenog tkiva od strane imunološkog sistema. Propusna creva menjaju i crevnu floru (dobre bakterije koje žive u crevima) što dodatno pogoršava upalni proces.

Zaključak

Prateći sve naučne činjenice, poslednjih godina veliku pažnju usmeravamo na razvoj funkcionalne, personalizovane medicine koja je vodi do temeljne informacije da su creva naš “drugi mozak”. Uvodeći važne dijagnostičke alate poput nutrigenetike i crevnog mikrobioma. Sinergijom rezultata dobivenih kroz te dve analize podstiče se oporavak creva i smanjenje hroničnog upalnog procesa.

Dok pravilno funkcionalni crevni mikrobiom podstiče proizvodnju hormona, vitamina, aminokiselina i kratkolančanih masnih kiselina, važnih za snabdevanje crevne sluzokože energijom, a brojnost dobrih bakterija obrađuje hranu na način da ne dolazi do procesa truljenja i vrenja, u isto vreme test nutrigenetike, detekcija “štetnih” proteina i prilagođavanje načina ishrane smanjuje količinu stvorenih specifičnih IgG antitiela i posledično upalne procese, ova dva dijagnostička alata vode ka ublažavanju simptoma, a verovatno usporavanju i zaustavljanju napredovanja autoimunih bolesti.