Svega mi je dosta!
Kandidati za „pregorevanje“ su svi oni koji rade sa ljudima: lekari i medicinske sestre, policajci, novinari, profesionalni vozači, piloti, sportisti, nastavnici, ali najčešće to su menadžeri i ambiciozni mladi stručnjaci u velikim korporacijama. Zahtevi posla kojim se bave i želja za napredovanjem dva su mamca zbog kojih upadaju u spiralu nemogućnosti obavljanja svega onoga što čini jedan radni dan. Poslovi koji su se koliko juče uspešno obavljali za kratko vreme i bez fizičkog i psihičkog zamora, svakim danom se čine težim i na kraju postaju „nemoguća misija“. Sledi lično „pucanje“ po svim šavovima.
Psiholozi koji se bave „burnout sindromom” prepoznaju dva uzroka ovog stanja: spoljašnji i unutrašnji. Prvi se tiče objektivnih profesionalnih zahteva, a drugi ličnih ambicija i motivacije za koračanjem uzlaznom lestvicom karijere. U ovom drugom se krije i najveća zamka „pregorevanja“, pre svega zbog zanemarivanja objektivnih, ograničavajućih kapaciteta organizma da izdrži zadate napore i preuzimanja na sebe sve više i više poslova i obaveza. Ako se ima u vidu da većina onih koji „pucaju“ čitav svoj život svodi na posao, bez ventila za odmor i relaksaciju, nije čudno što se lekarima za pomoć obraćaju osobe u najboljim i najproduktivnijim godinama života.
Signali
Mnogo je signala koje organizam šalje kao opomenu da sledi „pregorevanje“.
Najčešći psihosomatski simtomi su česte glavobolje, problemi sa spavanjem, gastroenterološke smetnje, bolovi u mišićima, visok krvni pritisak, iznenadni napadi jeze, naglo gojenje ili mršavljenje i osećanje hroničnog umora.
Ove smetnje prate i emocionalni problemi kao što su apatija, frustriranost, depresija, napadi bezrazložne ljutnje i besa, nervoza, nestrpljenje, netrpeljivost prema saradnicima i bliskim osobama i svadljivost.
Šta uraditi kada ovi udruženi simptomi postanu svakodnevica koju je sve teže podneti? Psiholozi kažu: stanite i dobro analizirajte svoj način života i radne navike! A kada to uradite, predstoji veliko spremanje sopstvenog profesionalnog i privatnog života.
To nije ni lako, ni jednostavno, ni brzo, pa promene valja sistematizovati i korak po korak ih savladavati.
Prvi korak je postavljanje prioriteta, kako u poslu, tako i u privatnom životu. Drugi – stvaranje balansa između posla i privatnosti. Preporuka psihologa je i da se nedovršeni poslovi ne nose sa radnog mesta u dom jer će samo tako vreme provedeno sa porodicom biti vreme relaksacije, opuštanja i „punjenja“ baterija. Potrebno je promeniti i strukturu trošenja slobodnog vremena u kojem se svakako valja baviti fizičkom rekreacijom. Da bi organizam podneo ove fizičke napore neophodno je pozabaviti se i navikama u ishrani.
Da li ste ugroženi?
I kao što se ništa u životu ne dešava preko noći, tako se i ne „pregoreva“ odjednom. Potrebne su godine laganog urušavanja sopstvenih snaga da bi se dodirnulo dno psihičke i fizičke nemoći. Dr Beverli Poter, psiholog i psihoterapeut navodi presudne faktore rizika upadanja u zamku ovog sindroma:
- sopstvena profesionalna očekivanja, produžavanje radnog dana i zatrpavanje poslovima koji se realno ne mogu završiti u zadatom roku
- gubljenje lične autonomije i zanemarivanje privatnog života i potreba da bi se odgovorilo profesionalnim zahtevima
- hroničan stres zbog pada produktivnosti
- nemogućnost uspostavljanja balansa između profesionalnog i privatnog života
- sve teža komunikacija sa radnim i porodičnim okruženjem
- nemogućnost da se kaže nadređenom rukovodiocu „ne, to ne mogu da uradim“
- nerealna očekivanja koja sami sebi postavljamo
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde