Depresivan čovek opisuje se kao „ličnost u rasulu“. On je doživeo poraz koji je potpuno rasturio njegov odbrambeni sistem, a upravo taj sistem nam pomaže da se nosimo sa životom. U vreme kada se čini da sve gubi svoje dobro poznate konture, čovek traži nešto sigurno. I onda dolazi depresija.
Pakao na zemlji nalazi se u srcu depresivnog čoveka
Još davne 1621. godine jedan engleski književnik je zapisao: “Ako postoji pakao na zemlji, naći ćete ga u srcu depresivnog čoveka!” Depresija je jedna od najstarijih dijagnostifikovanih bolesti, a njeno ima potiče od latinskog izraza depressio (derriere) što znači potisnuti, pritisnuti ili udubiti.
Depresija je zapravo nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja. U psihijatriji, depresija predstavlja težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte smanjenje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost, prisutna je nesanica , usporenost mišljenja, bezvoljnost, obeshrabrenost, potištenost, umor, osećanje snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i osećanje praznine.
Mentalno zdravlje ljudi svugde u svetu sve više je ugroženo. Svetska zdravstvena organizacija nedavno je upozorila da je depresija glavni uzrok svih invaliditeta, te da u svakom trenutku u svetu od depresije boluje 450 miliona ljudi. Pored kardiovaskularnih oboljenja, koja su na prvom mestu, depresija je ubica broj 2 u svetu.
Depresija je zapravo nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja. U psihijatriji, depresija predstavlja težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte smanjenje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost, prisutna je nesanica , usporenost mišljenja, bezvoljnost, obeshrabrenost, potištenost, umor, osećanje snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i osećanje praznine.
Mentalno zdravlje ljudi svugde u svetu sve više je ugroženo. Svetska zdravstvena organizacija nedavno je upozorila da je depresija glavni uzrok svih invaliditeta, te da u svakom trenutku u svetu od depresije boluje 450 miliona ljudi. Pored kardiovaskularnih oboljenja, koja su na prvom mestu, depresija je ubica broj 2 u svetu.
Pogled na unutrašnji mrak
Ono što je probudilo moje interesovanje da se više bavim ovom temom bili su šokantni podaci da anksioznost i depresija čine čak 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza i da SZO predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet. Depresija je široko rasprostranjena bolest sa potencijalno smrtnim ishodom.
Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja, kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
Smatram da adolescenti koji boluju od depresije predstavljaju ozbiljan problem društva o kojem se dosta govori, ali se uglavnom preduzimaju samo represivne mere u cilju prividnog i privremenog suzbijanja bolesti među mladima.
Cilj mog istraživanja bio je da ispitam uvid depresivnih adolescenata u njihovo stanje - koncentraciju, motivaciju i sl, i da na taj način utvrdim u kojoj meri depresija utiče na njihov uspeh u učenju. Odlučila sam da obavim iscrpan interviju sa 6 adolescenata koji se leče na Klinici za mentalno zdravlje u Nišu.
Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja, kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
Smatram da adolescenti koji boluju od depresije predstavljaju ozbiljan problem društva o kojem se dosta govori, ali se uglavnom preduzimaju samo represivne mere u cilju prividnog i privremenog suzbijanja bolesti među mladima.
Cilj mog istraživanja bio je da ispitam uvid depresivnih adolescenata u njihovo stanje - koncentraciju, motivaciju i sl, i da na taj način utvrdim u kojoj meri depresija utiče na njihov uspeh u učenju. Odlučila sam da obavim iscrpan interviju sa 6 adolescenata koji se leče na Klinici za mentalno zdravlje u Nišu.
Depresija kod adolesecenata i njen uticaj na uspeh u školi
"Mi se rađamo, takoreći 2 puta - jednom da postojimo, drugi put da živimo."
Jean Jacques Rousseau
Jean Jacques Rousseau
Prvo rađanje je inspiracija i kreacija roditelja, a drugo, manje ili više, kreacija svakog čoveka - adolescenta. Adolescencija 
se može označiti kao specifičan, često dramatičan i jedan od najznačajnijih perioda u stvaranju čoveka kao bio-psiho-socijalnog bića.
To je period između detinjstva i odraslog doba koji nosi karakteristike kako perioda koji mu prethodi, tako i perioda koji ga nasleđuje, što podrazumeva čitav niz preobražaja, pre svega na telesnom, a onda intrapsihičkom i konačno socijalnom planu.
To je period između detinjstva i odraslog doba koji nosi karakteristike kako perioda koji mu prethodi, tako i perioda koji ga nasleđuje, što podrazumeva čitav niz preobražaja, pre svega na telesnom, a onda intrapsihičkom i konačno socijalnom planu.
U svakoj normalnoj adolescenciji postoje krize, kolebanja, lutanja i previranja, periodi napetosti, smenjivanja progresivnih i regresivnih tendencija.
Adolescencija podrazumeva prekidanje opšte, fizičke i psihičke zavisnosti; dete od asocijalnog postaje socijalno biće. Međutim, odvajanje od detinjstva i prekid arhaičnih relacija jeste prirodan i nužan i odnosi se pre svega na odvajanje od infantilnih objekata i infantilnih, interiorizovanih predstava o sebi u svetu koji su do adolescencije bili izvor osećanja sigurnosti i zaštićenosti deteta. Adolescent prolazi kroz period žalosti zbog roditelja za koje je do tada bio vezan. Proces adolescencije sastoji se od dezinvesticija veza narcističke zavisnosti (koje ujedinjuju dete sa njegovim roditeljima) i reinvesticije na drugim mestima. Ovo postupno odgovara dinamici procesa žalosti. (A. Freud)
Dakle, preobražaji su neminovnost adolescencije koja kod svakog adolescenta izaziva kolebanja, krize i teškoće. Najveći broj adolescenata uspeva da te preobražaje obradi kroz psihički aparat i izađe sa njima na kraj. Međutim, neki deo njih u tome ne uspeva, već preobražaji generišu psihopatologiju.
"Veliki deo adolescencije je loše definisano umiranje, nepodnošljivo čekanje, žudnja za nekim drugim mestom i vremenom, za nekim drugim mogućnostima."
Istraživanja pokazuju da su emocionalni problemi, naročito neurotska anksioznost, veoma nepovoljni činioci za proces učenja i studiranja i da dovode do niza teškoća koje se neretko završavaju napuštanjem ili prestankom studiranja. Pritisak razvojnih mogućnosti u toku studentskih godina anticipira mnoge od značajnih životnih dinamika: separaciju - individuaciju, razvoj sposobnosti za ljubav prema sebi i drugima, za rad i za stvaranje psihološkog selfa.
Studentska apatija - neki studenti reaguju na prolazne stresove produženom apatijom, indiferentnošću, nesposobnošću za učenje. Kada je reč o uticaju depresije na uspeh u školi, treba pomenuti da depresija često blokira dečje aktivnosti, smanjuje interesovanje za rad i saradnju sa vršnjačkom grupom i nastavnicima (profesorima). Mnogi depresivni bolesnici imaju otežanu koncentraciju ili smanjenu sposobnost razmišljanja. Uglavnom osećaju kako više ne uče efikasno ili da zakazuju na poslu, pa čak i u svakodnevnim aktivnostima.
U dve trećine bolesnika postoje određene smetnje pamćenja i zapamćivanja koje ponekad ostavljaju sliku tzv. "depresivne pseudodemencije". Zbog toga je veoma važno da nastavnici ispolje strpljenje u odnosu prema deci koja pokazuju odsutnost i nezainteresovanost za školu; nažalost, ovakvi vaspitači su vrlo retki u praksi. Usled takvih okolnosti adolescent se sreće sa nizom prepreka i upada u začarani krug iz kojeg ne može izaći bez stručne pomoći.
"Veliki deo adolescencije je loše definisano umiranje, nepodnošljivo čekanje, žudnja za nekim drugim mestom i vremenom, za nekim drugim mogućnostima."
Istraživanja pokazuju da su emocionalni problemi, naročito neurotska anksioznost, veoma nepovoljni činioci za proces učenja i studiranja i da dovode do niza teškoća koje se neretko završavaju napuštanjem ili prestankom studiranja. Pritisak razvojnih mogućnosti u toku studentskih godina anticipira mnoge od značajnih životnih dinamika: separaciju - individuaciju, razvoj sposobnosti za ljubav prema sebi i drugima, za rad i za stvaranje psihološkog selfa.
Studentska apatija - neki studenti reaguju na prolazne stresove produženom apatijom, indiferentnošću, nesposobnošću za učenje. Kada je reč o uticaju depresije na uspeh u školi, treba pomenuti da depresija često blokira dečje aktivnosti, smanjuje interesovanje za rad i saradnju sa vršnjačkom grupom i nastavnicima (profesorima). Mnogi depresivni bolesnici imaju otežanu koncentraciju ili smanjenu sposobnost razmišljanja. Uglavnom osećaju kako više ne uče efikasno ili da zakazuju na poslu, pa čak i u svakodnevnim aktivnostima.
U dve trećine bolesnika postoje određene smetnje pamćenja i zapamćivanja koje ponekad ostavljaju sliku tzv. "depresivne pseudodemencije". Zbog toga je veoma važno da nastavnici ispolje strpljenje u odnosu prema deci koja pokazuju odsutnost i nezainteresovanost za školu; nažalost, ovakvi vaspitači su vrlo retki u praksi. Usled takvih okolnosti adolescent se sreće sa nizom prepreka i upada u začarani krug iz kojeg ne može izaći bez stručne pomoći.
Depresija kod adolescenata u Srbiji
U Srbiji svako četvrto dete koje zatraži pomoć psihijatra, boluje od depresije i ona se u oko 80% slučajeva uspešno leči, kažu 
podaci Instituta za mentalno zdravlje.
U uzrastu do 12 godina ova bolest učestalija je kod dečaka. Nakon ove starosne dobi situacija se menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti Instituta.
Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman, prisutna je kod 3 do 7 odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 % adolescenata.
Četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom – koji imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost – prethodno su bili žrtve zlostavljanja ili zanemarivanja.
podaci Instituta za mentalno zdravlje. U uzrastu do 12 godina ova bolest učestalija je kod dečaka. Nakon ove starosne dobi situacija se menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti Instituta.
Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman, prisutna je kod 3 do 7 odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 % adolescenata.
Četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom – koji imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost – prethodno su bili žrtve zlostavljanja ili zanemarivanja.
Lek: izlazak iz uloge žrtve?
Samo oni koji napuste ulogu žrtve, samo oni koji su aktivni i koji se angažuju protiv onoga što ih ugrožava – imaju šansu da pobede depresiju. Upravo sa takvim borcima obavila sam detaljan intervju: sa 3 devojke (M.J. 25 godina, M.A. 15 godina, D.J. 20 godina) i 3 momka (I. P. 13 godina, M.S. 16 godina, D.J. 21 godina). Ovako izabrani ispitanici čine uzorak koji pokriva čitav opseg adolscentskog doba. Razgovor je bio podeljen na sledeće teme:
I Koncentracija
II Postojanost pažnje
III Motivacija
IV Motiv postignuća (stepen aspiracije)
V Asocijalnost (kontakt sa vršnjačkom grupom)
Analizu sam vršila na osnovu pažljivog iščitavanja načinjenih transkripata i preslušavanja snimljenog materijala.
I Koncentracija
II Postojanost pažnje
III Motivacija
IV Motiv postignuća (stepen aspiracije)
V Asocijalnost (kontakt sa vršnjačkom grupom)
Analizu sam vršila na osnovu pažljivog iščitavanja načinjenih transkripata i preslušavanja snimljenog materijala.
Prvi razgovor sam obavila sa M. J. (25), koja je prve znake depresije primetila pre 5 godina: "Danima me je mučila nesanica, 
bila sam bezvoljna i mrzovoljna, gubila sam apetit, i što je najgore - nisam imala snagu i volju da bilo sta preduzmem. Roditelji su posle nekoliko nedelja moje izolacije i konstantnog odbijanja da pričam sa njima o svom problemu, predložili da zajedno odemo do psihologa ili psihijatra. Pristala sam jer sam se nadala da će mi doktor pomoći da se najzad ispavam.", nerado se priseća M.
Tada je počelo njeno mukotrpno "šetanje" od lekara do lekara, isprobavanje različitih terapija i lekova koji su samo prividno i privremeno rešavali njene probleme. M. je upadala u sve veći očaj; polako je gubila kontakte sa prijateljima, izgubila je godinu na fakultetu i praktično potpuno izgubila interesovanje za studije. Februara 2008. promenila je lekara i od tada se oseća mnogo bolje.
Sličnu priču ispričala mi je M. A. (15) koja je nakon višenedeljne apatije decembra prošle godine pokušala suicid. Na sreću, odmah je hospitalizovana i kada se stanje stabilizovalo, prebačena je za Beograd gde je takođe bila hospitalizovana; nakon višemesečnog lečenja vratila se u Niš i nastavila sa školovanjem sa znatno slabijim uspehom, ali kako sama kaže: "moram prvo da se izlečim, posle će sve samo doći na svoje mesto".
Naglasila bih da je reč o natprosečno inteligentnim osobama koje su imale odlične rezultate u školovanju pre depresivnih epizoda. Nažalost, dobila sam gotovo jednoglasan odgovor da, sem želje da se izleče, nemaju nikakve konkretne ambicije u životu.
Uprkos tome što je bio đak generacije, D. J. (21) napustio je fakultet jer ga "ništa nije inspirisalo". Iako je pokušao da pronađe sebe u nekim drugim aktivnostima, hronični neuspesi bacali su ga u sve dublji očaj. Na Klinici za mentalno zdravlje leči se 6 meseci i već mu se, polako, ali sigurno, vraća životni optimizam. "Jako je teško; svakodnevno se borim sa sobom, ali znam da imam snage da rešim svoje probleme. U početku sam bio nestrpljiv, ali sada, kada imam bolji uvid u svoj život, samo želim da povratim kontrolu nad sobom. Od lekova sam dosta konfuzan i rasejan, ali znam da je ovo samo prolazna faza."
Interesantno je to da se samo dvoje od šest ispitanika samoinicijativno javilo lekaru; obe devojke nisu nalazile sigurnost u svom porodičnom domu, pa su morale da je potraže na drugom mestu. Ostali ispitanici su nakon niza krahova i uglavnom protiv svoje volje odlazili lekaru na insistiranje roditelja ili prijatelja. Detaljnijom analizom treba utvrditi koliko su porodični odnosi uticali na razvoj depresije, odnosno, na koji način utiče porodična klima na razvoj mladih u Srbiji.
Tada je počelo njeno mukotrpno "šetanje" od lekara do lekara, isprobavanje različitih terapija i lekova koji su samo prividno i privremeno rešavali njene probleme. M. je upadala u sve veći očaj; polako je gubila kontakte sa prijateljima, izgubila je godinu na fakultetu i praktično potpuno izgubila interesovanje za studije. Februara 2008. promenila je lekara i od tada se oseća mnogo bolje.
Sličnu priču ispričala mi je M. A. (15) koja je nakon višenedeljne apatije decembra prošle godine pokušala suicid. Na sreću, odmah je hospitalizovana i kada se stanje stabilizovalo, prebačena je za Beograd gde je takođe bila hospitalizovana; nakon višemesečnog lečenja vratila se u Niš i nastavila sa školovanjem sa znatno slabijim uspehom, ali kako sama kaže: "moram prvo da se izlečim, posle će sve samo doći na svoje mesto".
Naglasila bih da je reč o natprosečno inteligentnim osobama koje su imale odlične rezultate u školovanju pre depresivnih epizoda. Nažalost, dobila sam gotovo jednoglasan odgovor da, sem želje da se izleče, nemaju nikakve konkretne ambicije u životu.
Uprkos tome što je bio đak generacije, D. J. (21) napustio je fakultet jer ga "ništa nije inspirisalo". Iako je pokušao da pronađe sebe u nekim drugim aktivnostima, hronični neuspesi bacali su ga u sve dublji očaj. Na Klinici za mentalno zdravlje leči se 6 meseci i već mu se, polako, ali sigurno, vraća životni optimizam. "Jako je teško; svakodnevno se borim sa sobom, ali znam da imam snage da rešim svoje probleme. U početku sam bio nestrpljiv, ali sada, kada imam bolji uvid u svoj život, samo želim da povratim kontrolu nad sobom. Od lekova sam dosta konfuzan i rasejan, ali znam da je ovo samo prolazna faza."
Interesantno je to da se samo dvoje od šest ispitanika samoinicijativno javilo lekaru; obe devojke nisu nalazile sigurnost u svom porodičnom domu, pa su morale da je potraže na drugom mestu. Ostali ispitanici su nakon niza krahova i uglavnom protiv svoje volje odlazili lekaru na insistiranje roditelja ili prijatelja. Detaljnijom analizom treba utvrditi koliko su porodični odnosi uticali na razvoj depresije, odnosno, na koji način utiče porodična klima na razvoj mladih u Srbiji.
Zaključak
Razgovor sa svo šestoro naveo me je na nedvosmisleni zaključak da su moji sagovornici svu raspoloživu energiju usmerili na svoje lečenje, pa je uspeh u školovanju iz njihove perspektive praktično nebitan. Na prvi pogled, ova konstatacija zvuči paradoksalno jer je reč o učenicima i studentima koji su u toku obrazovanja postizali odlične (pojedini čak i izvanredne) uspehe, ali ne zaboravimo da su oni nedavno prošli kroz pravi pakao. Ovakvi odgovori još jednom su dokazali da depresija može da zakoči velike količine energije u rešavanju unutrašnjih sukoba čime se umanjuje ulaganje i intelektualne delatnosti, smanjuju pobude i volja za učenjem, što u krajnjoj instanci ima za posledicu slab uspeh.
Smanjenje životnih funkcija, osiromašenje ličnosti ja, količina patnje, nemogućnost novih ulaganja u delatnosti i slabljenje radnih sposobnosti koje ometaju, inhibiraju ili čak potpuno blokiraju proces učenja, očigledno su redovni pratioci depresivnih adolescenata.
Povezani tekstovi:
Sistematski pregled obuhvata detaljan lekarski pregled po s...
Jezički razvoj deteta odvija se u neprekidnoj interakciji sa...
Jedna čašica alkohola svakako neće narušiti vaše zdravlje, a...
Mešanje alkohola s energetskim pićima kako bi osećaj opijeno...
Broj komentara: 4
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke
Skoro je cetiri ujutru, nisam spavala jer sam ostala sa namerom da ucim za predstojeci ispit. Iskreno, nisam sigurna odakle da pocnem. Imam 20 godina. Srednju sam zavrsila kao vukovac, a na zeljeni faks sam se upisala kao prva na listi. Zasto sam usla u ovaj clanak? Zato sto sedim i samo gledam ovu prokletu knjigu. Od neke 16 godine sam vrlo cesto periodicno depresivna. Uspeh u skoli koji sam ostvarila je zahvaljujuci "cilju" koji sam sebi postavila. Cilj je taj da ni od kog ne zavisim, budem ponosna na sebe i postanem osoba vredna postovanja. Ova zelja za sobom vuce: dobar fakultet, dobar posao, visoku platu i sve sto ide uz to. Uvek sam osecala nerazumevanje i nedovoljnu podrsku. Neosporno je da je porodica tu, ali nije to to. Razumevanje se ogleda kroz kratak razgovor i klimanje glavom, kao znak empatije. Necu status, novac i uspeh zbog sebe, nego zbog ponosne porodice, odobravanja drustva,... Mislila sam da ja to zelim, ali istinski ne zelim. Koja je svrha iscitavanja debelih knjiga, pokazivanja pameti, i mahanja diplomom? Toliko ne razumevanje u teskim psihickim trenucima, zaista je iniciralo zelju za ubistvom. Krenem pa se ne usudim jer sam vernik. Verujem u nesto vise od sebe, i ne zelim da nepostovanjem zivota koji mi je dat iskusavam Njega. Ovo ucenje mi vec postaje tortura, jer je koncentracija nula, mnogo slabije pamtim,...Ali moram da guram, idem kroz zivot, skroz razocarana, sa rupom u grudima, zarad porodice, i mirno cekam moj trenutak smrti. Srce me boli, doslovno me boli, anksioznost mi je na vrhuncu kad idem do fakulteta, iz kuce ne izlazim i imam kontakt sa vrlo mali brojem ljudi, jer mi je muka od gluposti i povrsnosti.
Imam 17 godina i shvatam da imam psihičkih problema do kojih su verovatno doveli prošlost,greške i uticaj ljudi oko mene. Pronalazim sebe u ovim simptomima koje ste naveli kao karakterističnim za feprrsiju,takođe i sa drugih sajtova. Nemam apetit,niti interesovanja za bilo kakve aktivnosti,konstantno sam zabrinuta,uplašena,rastrzana a osećaj tuge je postao nepodnošljiv,vrlo često plačem. Teže mi je da zaspim i potrebno mi je mnogo sna. Teško mi je da razmišljam i misli su mi ispreplitane. Sve mi je izgubilo smisao i i nemam volje za bilo čim. Stalno sam umorna i pored mnogo spavanja,dosta sam potištena. Neprestano osećam tugu i veoma često plačem. Osećam se beznadežno,bezvredno i prazno. Sve sam sebi ružnija i nemam volje da radim na sebi. Što je još gore i dečko želi da raskine sa mnom i to mi još više pogoršava stanje. Ne želim da izgubim ni njega,a ni sebe. To su neke glavne stvari koje mi govore da sam u stanju depresije. Zanima me da li se vi slažete sa mnom u tome da sam ja u depresiji. Kako god bilo moli vas kažite mi par stvari. Kako da pomognem sebi? Kome da se obratim? Da li su mi potrebni lekovi?
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Porodica i zdravlje