Gubitak apetita i pothranjenost

Nevoljni gubitak telesne mase najčešće nastaje zbog neke ozbiljnije organske bolesti i predstavlja veći dijagnostički problem u odnosu na gojaznost. Pothranjenost treba razlikovati od malnutricije koja predstavlja preveliki ili nedovoljan unosa nutrijenata.

Prevalenca pothranjenosti u nerazvijenim zemljama kreće se od 10-50% i razlozi za njenu pojavu su pre svega nedovoljan unos hrane. U razvijenim zemljama prevalenca pothranjenosti kreće se od 3-5% i ona je uglavnom rezultat različitih bolesti.

Poseban problem jeste pothranjenost hospitalizovanih pacijenata koja se kreće oko 30% i najčešće se stiče tokom lečenja. U hospitalnim uslovima moraju se uzeti u obzir svi aspekti osnovnog obolenja, zajedno sa preciznom ocenom ishrane i ishranjenosti pacijenta kako bi se dobili podaci u vezi nutritivne terapije. Uzroci gubitka telesne mase mogu biti neodgovarajući unos hrane, loša apsorpcija i digestija, metabolički poremećaji koji smanjuju apetit (npr. insuficijencija jetre, bubrega), dugotrajna oboljenja (tuberkuloza, karcinom), psihogeni poremećaji, povećana potrošnja i kombinacija svih navedenih uzroka.

Postoji veliki broj (oko 50) protokola za procenu pothranjenosti, tj. za identifikaciju hospitalizovanih pacijenata sa nutritivnim rizikom. Hospitalne i druge zdravstvene ustanove bi trebalo da imaju doktrinarne stavove i uvedu neki od tih protokola. Plan nutritivnog lečenja obuhvata određivanje energetskih i proteinskih potreba, praćenje ishranjenosti, propisivanje dijete, dodavanje suplemenata, enteralnu i parenteralnu ishranu i njihovo kombinovanje.

Prilikom hospitalizacije pacijenta treba uvek uraditi ocenu ishrane i ishranjenosti. Kod onih koji imaju rizik radi se detaljna procena metaboličkih, nutritivnih i funkcionalnih parametara (istorija bolesti, pregled, laboratorijska ispitivanja) i to od strane kliničara i dijetetičara. Pored određivanja indeksa telesne mase, korisno je izmeriti obim nadlaktice i debljinu kožnog nabora iznad tricepsa i uporediti dobijene vrednosti sa standardima.

Značajnim se smatra gubitak telesne mase veći od 5% tokom poslednjih 3-6 meseci, s tim da se mogu praviti korekcije kod gojaznih. Ishrana pothranjenih pacijenata se prati dnevnikom ishrane.

Kod pothranjenih pacijenata dijetoterapija mora biti individualno propisana, prilagođena uzroku i stepenu ishranjenosti. Njen osnovni cilj je povećanje energetskog unosa, kao i unosa zaštitnih materija. Ishrana kod pothranjenih pacijenata treba da bude hiperenergetska, hiperproteinska, bogata ugljenim hidratima, mineralima i vitaminima, sa umerenim sadržajem masti. Po potrebi, upotrebljavaju se i dijetetski suplementi (npr. Nutridrink).

Kod blage pothranjenosti, preporučuje se uravnotežena ishrana sa češćim i manjim obrocima, uz upotrebu začina koji stimulišu apetit. Posebno se preporučuje upotreba namirnica veće energetske gustine, kao što su sokovi, suvo i koštunjavo voće, kao i hiperenergetski napici. Povećanje energetske vrednosti obroka mora biti postepeno i ne treba da prelazi 50% od normalne energetske vrednosti, a kod izrazite pothranjenosti 100%. Ograničavanje unosa soli je neophodno ukoliko postoje edemi gladi.

Uz dijetoterapiju, umerenu fizičku aktivnost i češći boravak na svežem vazduhu, potrebno je uvesti polusatni odmor posle glavnih obroka i to u ležećem položaju. Atraktivno servirani obroci, prijatnog ukusa obnavljaju apetit i pomažu u sticanju odgovarajućih navika u ishrani.

Teški oblici pothranjenosti leče se u stacionarnim zdravstvenim ustanovama. Prvih dana ishrana treba da bude istovremeno parenteralna i oralna. Hrana mora biti lako svarljiva, sa malo masnoće, u vidu čestih, malih obroka (8-10), u početku od obranog mleka (100 ml), uz dodatak 10-15 g  mleka u prahu, tako da pacijent dnevno konzumira oko 1 litar mleka. Ukoliko je pacijent suviše slab, koristi se veće razblaženje mleka.

U kasnijoj fazi mleku se dodaju šećer i skrob, uvode se mlečno kiseli napici, zatim kašasta hrana, supe i kuvano meso, uz postepeni prelazak na mešovitu ishranu i povećanje energetske vrednosti hrane. Treba posebno voditi računa o smanjenoj toleranciji pacijenta prema mastima. Ukoliko su prisutni edemi gladi treba ograničiti unos soli.

Ako pacijent odbija hranu, neophodna je enteralna ishrana.