Podrška za sekundarnotraumatizovane – zdravstvene radnike i saradnike, zaposlene u policiji, vojsci, vatrogasce

Velika nam je čast što ovaj tekst objavljujemo u saradnji sa Instiutom za mentalno zdravlje koji je napisao stručni tim ove ustanove.

Ko je najizloženiji?

Primarna žrtva prirodnih katastrofa kakva je i pandemija COVID-19 je stanovništvo
koje je neposredno izloženo ovom iskustvu. Osobe kojima je posao da brinu o drugima su posebno izložene svakodnevnom naporu i stresu na šta utiču brojni faktori kao što su produženo, često nepredvidivo dugo radno vreme, promena stalnog radnog mesta zbog potreba službe u vanrednoj situaciji, zabrinustost zbog neposredne izloženosti mogućnostima zaraze, stigma zbog posla kojim se bave (izbegavanje od strane drugih osoba zbog saznanja da neko radi sa obolelilma od infekcije COVID-19), nedovoljno slobodnog vremena za odmor i relaksaciju, kao i neprestana briga za svoju porodicu. Svi  ovi faktori mogu dovesti do „sindroma izgaranja (burn out)“ kod osoba koje su ovih dana „na prvoj liniji fronta“ u borbi sa infekcijom COVID-19.

Stres

Stres predstavlja odgovor našeg organizma na pretnju, odnosno opasnost.

Znakovi stresa uključuju telesne promene, emocionalne reakcije, promene u načinu razmišljanja i ponašanja. Očekivane telesne reakcije su: ubrzan puls, povišen krvni pritisak, hiperglikemija, mučnina, grčevi u stomaku, dijareja i sl. Emocionalne reakcije su: strah i anksioznost, tugovanje, bes i razdražljivost, osećanje umrtvljenosti, usamljenosti, povlačenje, gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti, osećanje praznine ili beznadežnosti i osećanje krivice. Kognitivne (promene u načinu razmišljanja i ponašanja) neposredne reakcije su: poremećaji koncentracije, pamćenja, intruzivna sećanja, uznemirujući snovi i noćne more, flešbekovi, teškoće u komunikaciji i u donošenju odluka, a bihejvioralne: zloupotreba psihoaktivnih supstanci, prezaštićujući odnos prema članovima porodice, „prezauzetost“, izolacija od drugih ljudi, “kratak fitilj” i brzo reagovanje, zatim problemi sa spavanjem, kao i izbegavanje mesta, aktivnosti ili ljudi koji podsećaju na traumatsko iskustvo.
Brigu o sekundarno traumatizovanim bi bilo poželjno da sprovodi celokupna
zajednica, ali i oni sami za sebe. Potrebno je da im društvena zajednica obezbedi
aktuelne smernice o putevima transmisije korona virusa, da im da jasne smernice o trijaži pacijenata, o upotrebi specifične zaštitne opreme, o indikacijama za
karantin ili samoizolaciju i pomogne u donošenju teških etičkih odluka što je u našoj državi sve učinjeno.

Ukoliko medicinski radnici, policajci, i ostali zaposleni u službama koje
direktno pomažu obolelima prepoznaju neke od gore navedenih simptoma stresa kod sebe savetujemo da preduzmu proaktivnu brigu o sebi.

Sledeći koraci mogu biti od pomoći da bi se psihički i telesno osećali bolje i mogli da nastave da aktivno ifunkcionalno vode brigu o drugima:

• Zadovoljite svoje osnovne potrebe za redovnim snom i ishranom. Važno je
  da osluškujete sebe i svoje potrebe. Kada ste u prilici trudite se da održite
  ritam spavanja, da se hranite što je kvalitetnije moguće, da održavate fizičku
  kondiciju. Ograničite unošenje kofeina.
•  Pravite pauze tokom radnog vremena. Ne možete biti efikasni sve vreme.
  Niste sebični ukoliko sebi date priliku da se odmorite, jer vam je odmor neophodan. Kada god ste u mogućnosti radite ono što će vas relaksirati i
  zabaviti. Prošetajte u prirodi, slušajte omiljenu muziku, čitajte knjigu (dovoljne
  su kratke forme, priče, pripovetke). Neki će u ovakvim situacijama osećati
  “krivicu jer uživaju dok drugi pate”. Važno je da razumete da preduzimajući brigu o sebi postajete sposobniji da pomognete drugima.
• Povezujte se sa kolegama. Održavajte redovne kontakte sa svojim kolegama,
  lakše je raditi u timu, podelite svoja iskustva, pitajte druge, plačite ili se zajedno šalite. Ne postoji stvar koju možete samo vi da uradite niti situacija koju možete samo da vi da razrešite, zato delite sa drugima. Pohvalite druge i trudite se da održite optimizam.
• Redovno kontaktirajte sa prijateljima i članovima porodice, ako ne u direktnom kontaktu onda putem telefona ili društvenih mreža.
• Poštujte razlike. Neki ljudi vole da pričaju o problemu koji ih muči, dok drugi ne govore o tome. Poštujte potrebe svakog pojedinačno.
• Fokusirajte se na ono što možete da kontrolišete, prihvatite da ste samo čovek koji ima ograničene mogućnosti. Ne budite strogi prema sebi. Ne krivite sebe.
• Prihvatite situacije koje ne možete da promenite.
• Negujte strpljenje, razvijajte toleranciju i nadu. Živite dan po dan.

Setite se da su ovo privremene mere, da niste sami i da će jednom sve ovo biti iza nas. Usporite. Simptomi u vidu napetosti, anskioznosti, tugovanja ili nesanice normalne su reakcije na nenormalne okolnosti, obično su kratkotrajne i najčešće se povlače u potpunosti bez intervencije stručnjaka. Ukoliko uprkos svemu kod sebe prepoznate simptome depresije ili poremećaja prilagođavanja: prolongirano tugovanje, probleme sa spavanjem, osećaj beznadežnosti, misli o traumatskim iskustvima koje vam se nameću, kao i opštu disfunkcionalnost pričajte sa svojim kolegama, sa svojim nadređenima ili potražite profesionalnu pomoć ukoliko je potrebno.
Nemojte zaboraviti da uprkos svim preprekama i poteškoćama obavljate izuzetno
plemenit posao brinući o onima kojima je pomoć sada najpotrebnija.