Olivera Ivanović: „Da, moguće je postati majka u četrdesetim, čak i sa Kronovom bolešću!"

Oliveru zatičemo sa velikim osmehom na licu i bebom u naručju. U svoj devojački dom u Obrenovcu, privremeno je svratila sa svojom prinovom. Ljubazna je, prijatna i entuzijastična prema svim ženama u želji da im da do znanja da su trudnoća i porođaj u četrdesetim godinama moguć, čak i kada imate Kronovu bolest. Do kraja teksta saznaćete šta je sve na tom putu iskusila.

40 dana na Odeljenju za tropske bolesti

U julu 2016. godine, Olivera je dobila temperaturu, a lekari su tada sumnjali na popularni američki virus. Uprkos svim preporukama lekara, njeno stanje se nije poboljšalo. Dijareja, krv u stolici, ali i visoka temperatura postaju njena svakidašnjica. „Dolazi 3. avgust i moje stanje je loše. Pokušavam da ustanem, ali ne mogu, jer ne osećam noge i čini mi se da ne osećam ništa. Nakon što sam pala u nesvest, hitno me odvoze na VMA gde mi je pri prijemu dat hemoglobin 39. Počinjem da haluciniram, gubim ravnotežu, a sledeći trenutak kog se sećam jeste onaj kad sam se probudila i videla ljude u zelenom oko sebe. Sledeća scena, koju pamtim, jeste ona, kad sam nakon buđenja, videla da sam prikačena na sve živo oko sebe. Čujem pištanje aparata, vidim kateter i aparat za disanje. Kad sam upitala doktore gde se nalazim, rekli su mi da sam na VMA, Odeljenju za tropske bolesti, gde sam provela 40 dana. Tada su mi urađeni reumatološki, hematološki, stomatološki i ginekološki pregledi - svi sem gastroenterološkog. Nakon 40 dana, sa VMA sam otpuštena samo sa dijagnozom hemolitičke anemije, a moj hemoglobin je u tom trenutku varirao od 68 do 80. Jedva sam se kretala, i u tom prvom nekom periodu, od 3. avgusta do 17. septembra, izgubila sam oko 28 kilograma. Naravno, moja borba se nastavila." - objašnjava Olivera na samom početku intervjua. 

Nakon dolaska kući, Olivera otiče i teško se kreće, a od jakih terapija počela joj je i kosa opadati. Krajem novembra dobija jake bolove u stomaku, koje opisuje kao 'čupanje'. Hitna pomoć je dolazila na svaka tri sata, da bi joj davala terapiju, koja je kratko trajala.

„Prvog decembra počinje da mi se pojavljuje krv u stolici i odlazim pravo u Urgentni centar. Te noći sam imala sreće, jer je tamo bila doktorka Vera, koja je bila fantastična na prijemu. Odmah su rekle da sumnjaju na Kronovu bolest, ali morala sam da uradim određena testiranja. Već posle dva dana smo uradili kolonoskopiju i, naravno, dijagnoza je Kronova bolest. U tom trenutku sam imala 36 godina i nisam bila upoznata sa tom bolešću, ali sam znala šta je ulcerozni kolitis, jer imamo rođaku, koja boluje upravo od ove bolesti, već godinama. Misao koja mi je tog trenutka sinula jeste: - Aha, Kron. Ali ja ipak želim bebu u određenom trenutku." -, objašnjava nam Olivera.

Izlazak iz remisije i promena terapije, ali i velika želja za trudnoćom

Saznanje da boluje od Kronove bolesti, Oliveru je iznenadilo, ali kako njena doktorka Aleksandra Sokić Milutinović kaže, ona je jedna od retkih kojoj psihijatar ili psihoterapeut nije bio potreban. 

„Odlučno krećem u celu priču sa silnim ispitivanjima i uključivanjem lekova da smirujemo moje stanje. Te godine, 30. decembra, profesorka Sokić, jedna IBD sestra i moja mama ostaju sa mnom na klinici. Svi ostali su otišli, spremali se za proslavu praznika, a ja sam primala prvu biološku terapiju. Već posle prve terapije osetila sam da mi sistem za varenje ponovo radi. Bila sam toliko srećna, jer se konačno nešto dešava i više ne moram da se patim, što je najvažnije. Nastavljamo borbu. Početkom januara izlazim iz bolnice i nastavljam sa biološkom terapijom. Naredne tri godine moje crevo miruje, jer sam dugo bila u remisiji.’ - objašnjava Olivera i navodi da nakon tri godine kreće period njenog pogoršanja.

U planiranju svog venčanja, usled stresa, a i malo opuštenije ishrane, Olivera izlazi iz remisije. U dogovoru sa gastroenterologom, ona kreće na odmor koji neplanirano prekida zbog izuzetno lošeg zdravstvenog stanja. „Odlazimo na odmor, međutim, meni je pozlilo na odmoru, te smo ga morali prekinuti. Ponovo dobijam krvave dijareje i sve ostalo. U avgustu 2019. godine, ponovo sam u bolnici, samo što se ovog puta sve odigralo brže nego što sam očekivala. Počinjemo sa novom terapijom, koja mi u tom trenuntku ne odgovara. Za 15 dana izgubila sam oko 20 kilograma i bolovi su bili nepodnošljivi. Te godine se pojavljuje novi lek i mi odmah krećemo sa njim. Bila sam u bolnici skoro mesec i po dana kada smo krenuli sa novim lekom. Ja počinjem da vršim pritisak na profesorku Sokić, jer želim da ostanem u drugom stanju. Profesorka mi govori da nije vreme za to, da je loš trenutak, a ja to nisam želela da čujem."  - ispričala je Olivera.

“Da, ovo jeste Vaša krv. Šta nije u redu, da li želite bebu?”

Svako ko je Oliveru upoznao, mogao je da zaključi da joj je želja da se ostvari kao majka. Iako je bolest usporila, želja je bila veća od bilo koje prepreke.

„Prošle godine, 27. oktobra, na Svetu Petku, radila sam kolonoskopiju u totalnoj anesteziji. Rečeno mi je da je sve u redu, međutim i to da se pojavio jedan polip na crevu, i profesorka mi predlaže da ga skinemo u februaru, bez obzira ako u međuvremenu zatrudnela. Zakazujemo za 13. februar skidanje polipa sa creva, ne znajući da sam ja već u tom nekom periodu bila trudna. Prvo kašnjenje ciklusa mi se desilo u novembru, a test je bio pozitivan! Ja tada nisam verovala da je test ispravan. To je bila nedelja, a pošto je Užice grad u kome nedeljom ništa ne radi, u ponedeljak sam htela da radim beta HCG. Dvoumila sam se - neću da radim betu, hoću, neću. Na kraju odlazimo u privatnu kliniku, u čijoj sam laboratoriji odradila beta HCG. Stiže mi rezultat i uveliko pokazuje trudnoću. Prvo šta sam uradila - pozvala sam profesorku Sokić, ali ona se nije javila. Prvo nisam pozvala niti mamu, niti supruga, već profesorku. Ja i dalje ne verujem, pitala sam devojke u laboratoriji da li je to moja krv. Devojke mi kažu „Da, ovo jeste Vaša krv. Šta nije u redu, da li želite bebu?”, na šta sam im odgovorila da bebu želim više od svega, najviše na svetu! Profesorka Sokić se javila i rekla sam joj da sam malo trudna, na šta mi je odgovorila sa Molim?!, i ja joj ponovih. Ona me pita koliko je to malo, a ja joj odgovaram da ne znam. „Je l' ti mene zezaš?" pita me profesorka, a ja joj kažem: „Ne profesorka". Profesorku Sokić prvo smatram prijateljem, drugom, majkom, pa tek onda lekarom. Rekla mi je: „Jao. Pusti me dva minuta da se saberem i zovem te."  Tako je bukvalno i bilo - profesorka me je ponovo pozvala i rekla: „Ok. Odradi pregled." Pitala me je i gde želim da vodim trudnoću, a ja sam joj rekla da bih u Beogradu volela, iako sam tada već živela kod supruga u Užicu. Profesorka Snežana Plešinac preuzima moju trudnoću, koju smo, hvala Bogu, izgurali. Primila sam samo jednu biološku terapiju na početku i pred sam porođaj, da bi proces prošao kako treba." - sa sjajem u očima prepričava Olivera, pisećajući se tog divnog perioda u svom životu.

Cilj terapije je da Olivera ostane u stabilnom stanju

Trudnoća je za Oliveru bila jedan mirni period, kada je, kako kaže mogla da jede sve čega se godinama suzdržavala. Sebe sada smatra zdravom osobom i ne misli da ima problem sa crevom, niti se tako oseća. Za nju više ne postoji pitanje: ,,Kako ću da odem i prošetam sa bebom?” Njena beba joj je na prvom mestu i najbitnija joj je. Iz perioda porođaja, priseća se da je porođaj bio malo teži, jer je krenuo prirodnim putem, a završio se carskim rezom. Jedini problem je bio taj što beba nije mogla da primi BCG vakcinu, zbog biološke terapije u devetom mesecu, tako da je vakcina odložena za šest meseci. Nakon porođaja, ponovo se vraća kod profesorke Sokić, gde nastavlja sa terapijom, a njeno stanje je danas stabilno i ona se oseća sjajno. Takođe navodi i da joj svaki boravak u Užicu, gde je život mnogo usporeniji, dodatno prija, te je u trudnoći imala hemoglobin viši od prosečne zdrave trudnice. Olivera doji svoju bebu, osim dana kada prima terapiju. Dečak je rođen zdrav, 4450 gr, 55 cm. 

Cilj terapije jeste da Olivera sada ostane u stabilnom i dobrom stanju, te je terapija upravo u te svrhe, a kontrole radi na 8 nedelja.

Podrška

Podrška, iz Oliverine priče, vidimo da nije izostala na njenom putu lečenja: „Najveća podrška u tom trenutku je bila moja majka, a brat je bio u Americi, pošto radi na kruzerima. Mislio je da u Srbiji može sve da se reši novcem, ali nije bio svestan da moja bolest ne može. Najveća podrška, koja mi je bila tada, ali i sada, jesu moji mama i suprug. Kada sam saznala da imam Krona, suprug i ja smo bili momak i devojka. Da je neko drugi bio tu, možda ne bismo opstali. Bio je tu i kada je znao da nema garancije da ćemo da imamo bebu. Trčao svuda gde god je meni trebalo. Znate, ja sam malo razmažena i moja bezobrazna strana je u tome što sam želela neke stvari odmah. Recimo, dok sam bila u bolnici, imala sam običaj da ga pozovem i kažem mj: “E jede mi se šiš ćevap. Je l' možeš da sedneš u kola i da mi doneseš?'. Treba sve to preživeti. Pomišljala sam, šta će mu bolesna devojka pored njega koja mora da nosi pelene. Podršku sam imala i od tadašnje prijateljice iz agencije za nekretnine u kojoj sam radila. Uvek mi je govorila: 'Vodi se time da nisi bolesna, zdrava si osoba i idemo dalje.' Svakog puta, kad god bismo došle na posao, imale smo seanse. Pričala mi je kako sam ja zdrava osoba i da mogu sve da izguram. A što se tiče okoline, dosta ljudi me je gledalo sa sažaljenjem. Misli li su: „Jadna ona. Pa kako će?! Pa mlada je, a nije još rodila. Da li će imati dete?!” i to je bilo to. Nikada nisu oni to meni direktno rekli, ali prosto se sažaljenje vidi u pogledu. Mama i suprug su mi bila najveća podrška, a sve ostalo i nije važno.

Na pitanje da li ste samostalni u svojoj bolesti, Olivera odgovara - „Da! Apsolutno. Sednem u auto sa bebom i idem gde god želim. Evo i sad smo sami u Obrenovcu bez supruga. Mama mi je tu da mi pomogne oko bebe, ali definitivno nemam više onaj psihički problem da razmišljam kako ću da podnesem izlazak iz kuće i šta da radim ako me usput nešto stigne. Nikada neću zaboraviti - 26. novembra smo imali neko suđenje, a suprugu je tada tata preminuo, pa je nastala ostavinska rasprava. Ja 25. novembra izlazim iz bolnice, a on sutradan ima to suđenje i ne može da me ostavi samu, pa sam krenula sa njim za Užice. Veruj mi, svaka pumpa je bila naša. Baš mi je bio problem. A onda su usledila razmišljanja. Ostala sam trudna i pitala sam se kako ću to izdržati, da li će moja beba da se rodi zdrava, kako će beba da funkcioniše, šta ću ja ako crevo počne da reaguje, kako ću da se brinem o bebi. A šta ako crevo proradi tokom trudnoće? Milion pitanja i podpitanja. I onda sam presekla. Zašto bih razmišljala, ako se desi - desilo se. Idem ka cilju. Želim bebu. To je nešto što želim najviše na svetu. Hoću da izguram i, hvala Bogu, moj sin je sada sa nama i dobro je." - rekla je Olivera.

Poruka za sve buduće IBD mame

„U dogovoru sa doktorom planirajte svoju trudnoću i slušajte svoje telo i neće biti nikakvih problema. Samo napred ka svom cilju. Ne postoji nešto što ne može da se ispuni. Ja sam baš imala ogroman cilj i od 2016. se borim. Tada sam rekla: 'Profesorka, ja želim bebu', na šta mi je odgovorila: 'Ne možemo'. To pitanje sam postavila u toku 2017. i dobila isti odgovor. A tokom 2018, pitala sam je: 'Profesorka da li Vi znate koliko ja imam godina, da li možemo sad?', a profesorka meni opet: 'Znam, ne možemo'. Ja sam to toliko želela, a suprug uopšte nije potencirao na tome, jer je znao moj problem. Uprkos doktorkinim upozorenjima da se borimo sa velikim problemom, objašnjavala sam joj da jarko želim da se ostvarim kao majka. Taj porođaj je meni bio toliko težak i mučan, ali trenutak kada je moja beba došla da se upozna sa mnom, ja sam sve zaboravila. Tako da, devojke, ženice koje se bore kao ja, samo imajte cilj i uz pravog doktora neće biti problema." - rekla je Olivera.