Ko su i šta rade dijabetološke sestre?

Skoro je bio jedan oglas za dijabetološku sestru u Nemačkoj, a u opisu je pisalo:

"Ona treba da omogući osobi sa dijabetesom da uspešno upravlja svojim stanjem i minimizira rizik od razvoja komplikacija. Treba da pruži edukaciju, podršku i savete osobama sa dijabetesom. Treba da obučava i druge zdravstvene radnike. Da radi zajedno i kooperativno sa kolegama i obolelima na razvoju usluga i poboljšanju kvaliteta nege."

Dijabetološka sestra je zaista sve to gore navedeno, ali i mnogo više od toga. I da vas ne zavara, to nije opis posla dijabetološke sestre u Nemačkoj, već u celom svetu. Jedna takva je i Mirjana Lazić koja od 1988. godine radi na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, a kako kaže svoju profesiju i radno mesto ne planira da menja, voli svoj posao, zadovoljna je i ispunjava je. 

Dakle, zadaci su mnogobrojni…

Prevencija

Na pitanje šta je to opis posla dijabetološke sestre, Mirjana nam je rekla da su zadaci mnogobrojni, ali da uvek možemo da krenemo nekim redom, a to je pre svega prevencija. ’Smatram da rad na prevenciji mnogo može učiniti za društvo, kako bismo očuvali stanovništvo zdravim, promovisali zdravlje, a ukoliko dođe do oboljenja, tu radimo na usko specijalizovanoj edukaciji. Ukoliko je dijabetes u pitanju, to je samokontrola dijabetesa, jer samo dobrom samokontrolom, odnosno kontrolom dobre glikoregulacije možemo prevenirati komplikacije koje posle dugo godina neregulisanog dijabetesa pacijent može dobiti, a one su uzrok invaliditeta i učestalog mortaliteta.’

Mirjana napominje i to da se prevencija sprovodi na primarnom nivou zdravstvene zaštite i treba da bude vezana za tu ustanovu. Međutim, kada se pojavi nova osoba sa dijabetesom, uvek će je pitati da li u porodici neko ima dijabetes, koji su srodnici, da li je tip 1 ili tip 2. Ukoliko se radi o tome da je pacijent blizanac, poziva se i njegov brat ili sestra na dodatna imunološka ispitivanja. ’Uzimanjem anamnestičkih podataka mi ćemo doći do saznanja da li ćemo nastaviti da kontrolišemo porodicu i bliske srodnike ili ćemo ih samo savetovati kako zdravo da žive’, objašnjava Mirjana.

Kada se postavi dijagnoza

Najčešće pitanje pacijenta koji je tek dobio svoju dijagnozu, kaže Mirjana, je: “Zašto meni?” ‘Pitanja kod mlađe populacije i adultnih pacijenata su dosta različita. Mlade osobe, osobe s tipom 1 dijabetesa to dramatičnije prihvataju i tu su mnoga pitanja i poricanja, što je vrlo logično, jer mlada osoba ne može da prihvati tek tako da je u neku ruku ograničena. Mi kao zdravstveni profesionalci kažemo da po novoj nomenklaturi dijabetes nije bolest, nego stanje. U prvim momentima treba da pridobijemo pacijenta za komunikaciju, da mu pružimo osnovne informacije o dijabetesu, ali mu isto tako pružamo vremena da on to sam prihvati i da krene da razgovara s nama i da postavlja pitanja koja će mu biti od koristi.’

Svaka osoba sa dijabetesom je priča za sebe…

Što se tiče samokontrole, terapije, lečenja, finih podešavanja same bolesti, osoba sa dijabetesom mora na kraju da zna mnogo više nego Mirjana i njen tim profesionalaca, jer on će dijabetes držati pod kontrolom samo ukoliko bude imao dovoljno informacija… ‘Mi volimo da kažemo da dobra edukacija o dijabetesu ima za cilj dobru glikoregulaciju i odsustvo komplikacija koje dijabetes nosi usled loše glikoregulacije.’

Edukacija, edukacija, edukacija… i podrška

Oboleli od dijabetesa imaju najveće poverenje u medicinsku sestru, jer sa njom provode najviše vremena. Iz svega što je Mirjana rekla, zaključili smo da je dijabetološka medicinska sestra svojevrsni edukator i da osobu sa dijabetesom vodi kroz njegov život sa ovom bolešću. Mirjana radi na najvišem nivou zdravstvene zaštite - tercijalnom, ima mnogo iskustva sa hospitalizovanim pacijentima, pogotovo mladim, novootkrivenim pacijentima, koji bivaju upućeni sa primarnog nivoa zdravstvene zaštite zbog uvođenja insulinske terapije, koja se uvodi isključivo u hospitalnim uslovima. 

‘Sama edukacija se sastoji iz više nivoa - informacije o samoj bolesti, pružanje informacija o vrsti terapije, odnosno, o insulinskoj terapiji koju pacijent prima, kako će pacijent aplikovati terapiju i savladavanje veština samokontrole. Kroz sve smene, i dnevnu i noćnu, dijabetološka sestra prati kako pacijent aplikuje insulin i koriguje ga. Tu je i psihološka podrška, spremne smo da uvrek odgovorimo na sva pitanja. Zatim ide edukacija o ishrani. Mi volimo da kažemo da je ishrana u dijabetesu preporučljiva za sve ukućane, da ukućani ne treba da odvajaju hranu za novoobolelog člana porodice, već da se svi pridržavaju zdravih principa, jer smatramo da je ishrana koju treba da upražnjavaju pacijenti koji imaju dijabetes najkvalitetnija. Zatim sledi edukacija o fizičkoj aktivnosti - koliko često njom treba da se bave i koji su to preporučljivi sportovi. Ukoliko neko nikad nije plivao ili trčao, ne mora to da radi sada, ne treba da menja iz korena životne navike. Dovoljno je da svakodnevno ima šetnju, da ima neki kontinuitet.’

Prevencija i nega dijabetesnog stopala

Kada osoba dobije dijabetes, kao jednu od ozbiljnih komplikacija, medicinski radnici ističu dijabetesno stopalo. Ono što se dijabetološke sestre trude da urade je da nauče pacijente kako da ga preveniraju i kako da neguju svoja stopala kako do komplikacija ne bi došlo.

'Najbitnija je dobra glikoregulacija i svakodnevna inspekcija stopala. Svako veče pred spavanje, nakon toalete, pacijent treba da pregleda svoja stopala. Ukoliko je gojazan, ili nije u mogućnosti da se savije, da podigne ekstremitet da bi stopala bila u vidnom polju, treba da koristi pomagala kao što je ogledalo ili da prekontroliše stopala uz prisustvo člana porodice.'

Nikako se ne sme zanemarivati svakodnevno održavanje higijene stopala. Mirjana naglašava nekoliko važnih koraka u pravilnoj nezi.

Osnovna toaleta ne sme se zanemariti

'Pacijent mlakom vodom treba da opere svoja stopala. Zašto topla voda? Kada već dođe do komplikacija, dolazi do gubitka finog senzibiliteta, gde pacijent zbog dijabetesne neuropatije gubi osećaj za dodir, toplo, hladno… Zato kažem, kada kontroliše temperaturu vode, treba da proveri vodu kao prilikom kupanja beba - laktom.' - naglašava Mirjana.

Po njenom uputstvu, tokom pranja stopala, pacijent treba da koristi neutralne, blage sapune i ispere ih toplom vodom. Potrebno je dobro posušiti stopala peškirom, a posebnu pažnju posvetiti mestima između prstiju.

'Dobro sušenje stopala je izuzetno važno kako ne bi ostala vlažna sredina koja može biti uzrok stvarnja gljivica ili maceracija između prstiju.'

'Nakon sušenja stopala, savetujemo negu i blagu masažu bilo kojom hidrantnom kremom. To ne moraju biti nikakve skupe kreme, niti da budu od određene firme, jedino što je bitno je da nega bude svakodnevna.'

Kvalitetna i komforna obuća je pola zdravlja stopala

Mirjana naglašava važnost nošenja pamučnih, svetlih čarapa: 'Zašto svetlih? Ukoliko dođe do bilo kakvih promena, u smislu, da se napravio žulj ili da je urastao nokat, pojaviće se na čarapama prisustvo krvi ili eksudata, što će biti alarm da pacijent treba da se obrati svom lekaru.'

Nije ništa manje bitno nošenje adekvatne obuće, koja prati liniju stopala, koja treba da bude od prirodnih materijala i, kako ona kaže, uvek je savet da bude broj veća: 'Zašto broj veća? Ne sme da vrši pritisak, da steže, jer od tog pritiska može doći do oštećenja integriteta kože. Dovoljno je da u neudobnoj obući budete par sati i do uveče može da se napravi veliki problem. Može se napraviti rana koja vrlo brzo može da se inficira.'

A ukoliko dođe do oštećenja kože...

Ako se desi da dođe do oštećenja integriteta kože, Mirjana savetuje da se pacijent odmah javi svom izabranom lekaru prvo na primarnom nivou zdravstvene zaštite - u domu zdravlja. Ukoliko lekar proceni da ne može adekvatno da sanira problem, on će uputiti pacijenta u stacionarnu zdravstvenu ustanovu.

'Kao zlatni standard gde dokazujemo odsustvo ili prisustvo infekcije, pacijentu obavezno uzimamo bris sa rane. Nakon dobijanja rezultata brisa, postupamo prema antibiogramu.'

Dok se čekaju rezultati brisa, potrebno je lokalno obraditi stopalo. Postoje principi po kojima dijabetološke sestre rade i koraci kojih se pridržavaju:

'Prvo peremo stopalo mlakim fiziološkim rastvorom koji ne sme da bude hladniji od 36.5°C i topliji od 37°C, zato što rani treba stalna temperatura i vlaga. Nakon toga ga posušimo i isperemo nekim od sredstava koji deluju antibakterijski, antimikrobno, a nakon toga procenimo koja je veličina rane. Imamo pomagala kojima to možemo premeriti i volimo da zabeležimo informaciju u karton pacijenta kako bismo pratili tok lečenja. Bitno je i da procenimo koju od savremenih obloga u ovakvim slučajevima možemo koristiti.'

Efikasno lečenje = brzo zarastanje

'Da li je u pitanju rana gde je oštećenje integriteta kože malo ili je rana inficirana, možda nekrotična? U ovom slučaju imamo veći problem i duže vremena će nam trebati da saniramo tu ranu.'

Kako kaže, lečenje se smatra efikasnim ukoliko se postigne zaceljenje, odnosno, zarastanje rane u okviru od 4 do 6 nedelja: 'Najčešće zbog drugih, pridruženih bolesti koje naš pacijent s takvom komplikacijom ima, nismo u mogućnosti da je saniramo za to vreme. Neke rane mogu se lečiti par meseci, čak i godinu dana.'

Ove komplikacije na stopalima nikad ne moraju da se dese, naglašava Mirjana: 'To se dešava kod pacijenata koji dugo vremena imaju lošu glikoregulaciju, koji nemaju redovne kontrole i ne sprovode dovoljno samokontrolu svog dijabetesa. Mi ih u početku učimo da rade dnevne profile glikemije i da prilikom posete svom lekaru ponesu belešku dnevnog kretanja glikemija, kao i kratke zabeleške koliko su u toku dana šetali, koliko su uneli ugljenih hidrata za obrok, da li su imali neki stres i slično.'

Dijabetes ne boli, bole komplikacije

Važno je držati dijabetes pod kontrolom da bi se sprečile komplikacije.

'Dijabetes sam po sebi ne boli, već bole komplikacije. Komplikacije su te koje narušavaju kvalitet života ne samo pacijenta već i porodice i društvene zajednice.'

Mirjana napominje da su troškovi visoki, jer pacijent u slučaju komplikacija odlazi na bolovanje, odsustvuje s posla, a najčešće, ukoliko ima veći hendikep i veće probleme, zavistan je od članova porodice: 'Oni treba da ga dovedu u zdravstvenu ustanovu na previjanja, a nekad se dešava da su neophodna svakodnevna. Pacijent mora biti bezbedan. Ukoliko nije redovno previjan, postoji rizik od veće infekcije, što posledično može izazvati sepsu, a na kraju, može doći i do mortaliteta.'

Kako bi nam bliže objasnila zašto je veoma važno na vreme sanirati komplikacije, Mirjana nam daje primer iz sopstvene prakse: 'Imali smo pacijenta, šezdesetšestogodišnjeg muškarca, koji boluje od dijabetesa tip 2 i na konvencionalnoj je insulinskoj terapiji. Preležao je kovid infekciju i usled infekcije, bio je hospitalizovan u zdravstvenoj ustanovi. Primao je kortikosteroide koji su bili uzrok loše glikoregulacije. On je pre ulaska u zdravstvenu ustanovu već imao promenu na stopalu, ali zbog ozbiljnosti njegovog stanja, zbog kovida, previjanja su bila mnogo ređa, nego što je to ozbiljnost situacije nalagala.'

Došlo je do suve nekroze, prilikom čega je odrađena amputacija prva dva prsta. Prokrvljenost njegovih krvnih sudova je bila jako loša, a da bi rana mogla da zaraste i da bi mogli da pristupe adekvatnom tretmanu iste, Mirjana ističe da cirkulacija i prisustvo kiseonika moraju biti zadovoljavajući.

'Njegova rana je sanirana za osam meseci. To je bio veliki defekt stopala, ali je uz sprovođenje principa pravilne nege i savremenih sredstava bilo je potrebno tačno to vreme da bi se problem rešio i došlo je do potpunog zaceljenja. On je sada dobro, ali nikada ne možemo reći da se tu lečenje završava. I dalje moramo savetovati ono što sam na početku rekla - svakodnevnu inspekciju stopala i za svaku promenicu, odmah se javiti svom lekaru i početi tretman na vreme.'

Poruka koju želim da pošaljem svim pacijentima koji boluju od dijabetesa je da su dobra samokontrola i dobra glikoregulacija uspeh za držanje dijabetesa pod kontrolom.