Porodila sam se pre 6 meseci i cesto mi se desavaju "epizode" promene raspolozenja koje traju po par dana, zatim me prodju na kratko i opet se ponove. Obuzmu me jaka tuga i bes, osecam neku nemoc, nemam volje da se posvetim detetu, nervira me njegova pojava, plac, cinjenica da toliko zavisi od mene, jedva nadjem snage da ustanem ujutru. Lako se iznerviram bez nekog posebnog razloga i desi se da vicem na bebu iako nista nije ni skrivila. Pitam se sta mi je ovo trebalo i mislim kako sam napravila gresku sto sam rodila. Razmisljam kako sam losa majka i kako beba zasluzuje nekoga boljeg. Beba se smeje i vesela je, a ja ne mogu da joj uzvratim i slabo komuniciram sa njom je4 jednostavno kao da nemam snage. Znam koliko je to pogresno ali u tim danima ja ne umem da se kontrolisem. Imam svu pomoc od supruga oko bebe, beba je planirana, nikakvih privatnih problema nemamo, cak nam je u zivotu sve na mestu i ne razumem zasto bih se ovako osecala.
Brinem se da nije mozda postporodjajna depresija? Molim za savet , hvala puno
Poštovani, imam psihički problem već godinama. To mi se dešava još od kraja osnovne škole. Od uvek sam bila neko ko se plaši bolesti i ostalog, ali od tog jednog dana su aksiozni napadi krenuli stalno, zbog tog jednog sam zavrsila i u bolnici. Dešavala se dve godine vez prestanka, počnem da se gusim, ne mogu da disem, tresem se, drhtim, plasim se da cu da umrem, to traje pola sata i prestane i tako svaki dan. U poslednje vreme se smanjilo i nema toliko često takvih napada, ali neprestano razmišljam o bolestima i plasim se da mi se nesto ne desi, sta god da me zaboli zelim da idem kod lekara i imam strahove. Da li mogu nekako da pomognem sama sebi na neki nacin, ili je potrebna pomoć stručnog lica?
Lijep pozdrav! Imam 25 god. Svi moji nalazi CT, MRI, EEG glave su uredni. Međutim imam poteškoće u svakodnevnom životu. Sedmično bar jednom u popodnevnom ili poslijepodnevnom terminu uhvati me tkz. (kako je ja zovem)-derealizacija, koja zna trajati ponekad čak I po 6h. Osjećam se čudno i sve oko mene dijeluje mi čudno. U kojem smislu? Sve oko mene je u istim dimenzijama, oblicima, bojama, ali je čudno. Moj pogled je fokusiran na neke detalje koji su nebitni. Ako gledam u zid, gledam na neke nepravilnosti na zidu. Ako idem ulicom, gledam u automobile, I to u vozače direktno. To me isrpljuje, umori. Tada se osjećam nefunkcionalno, ne mogu da funkcionišem normalno. Mogu raditi sve fizičke poslove, međutim da čitam nešto ili da radim npr. za faxa seminarski rad-to ne mogu. Također, kada me “uhvati” ta derealizacija imam ogroman strah. Misli su mi jako čudne. Ako sam sa sestrom- kao da mi nešto govori –hajde, reci joj, sve joj priznaj, da si o njoj pričala negativno i tračala. Riječ Bog mi je tako teška, kad je neko govori dok traje ta derealizacija jednostavno je ne mogu podnijeti. Također dok traje taj nagon za derealizacijom otežano koristim tehnologiju, kao što su npr. laptop ili mobitel. Uvijek imam osjećaj da ću poslati nekome nešto što ne bih trebala, iako uopće ne kliknem na to. Ova derealizacija se dešava spontano, uopće nema nikakvih pravila. Nikada neće proći sama. Prođe jedino kada nevečer zaspem I ujjutro se probudim- nema više te derealizacije. Osjećam se nemoćno i iscrpljeno dok to traje. Tada izbjegavam komunikaciju sa ljudima, pogotovo pogled u očima. Da li je ovo, uistinu derealizacija, da li postoji terapija za moje poteškoće jer ja stvarno ne mogu više da se borim sa ovim? Žao mi je što ne mogu detaljnije opisati svoje tegobe. Pijem aripiprazol od 10 mg. jednom dnevno.
Niste naveli koliko dugo imate te simptome, koliko dugo koristite aripiprazol i da li postoji bilo kakva promena od početka uzimanja, kao ni da li ste razgovarali sa psihologom. S obzirom na to da su svi navedeni nalazi uredni, da bi se postavila tačna dijagnoza, a samim tim i adekvatna terapija, koja će dati rezultate, potrebno je da se uradi detaljna psihodijagnostika.
Anksiolitici su tu da redukuju simptome, međutim, oni neće suštinski rešiti problem. Onog momenta kada prestanete da ih uzimate, velika je verovatnoća da će se simptomi vratiti, a osim toga kod produžene upotrebe karakteristični su tolerancija na lek i stvaranje zavisnosti. Dakle, anksioliticu su nekim slučajevima neophodni, ali ne predstavlaju trajno, niti dugoročno rešenje, već ih je neophodno kombinovati sa nekim oblikom psihoterapije.
Poštovani, kao malo dete sam preživela pokušaj silovanja. Tada sam bila baš psihički nestabilna, grebala sam sebi kožu do krvi gde me je dodirivao, osećala sam se "obeleženo" tj prljavo i odbačeno jer nisam nikoga imala uz sebe. Trovala sam se raznim lekovima, na svu sreću ostala sam živa. Stekla sam i strah da kada neko ide iza mene ja se stalno okrećem ili ne mogu da zaspim ako su vrata otključana ili je muška osoba u prostoriji jer me je taj čovek proganjao, a bio mi je komšija. Pre par dana čula sam da se vratio i od tada ne mogu da dođem sebi. U kratkim razmacima mi se opet pojavi pred očima slika svega, zatvorila sam se u sebe i sklonila od svih, drhtim cela od tada i krenuo je da mi izlazi neki osip po telu. Čak sam jednom i povratila kada mi se vratilo sećanje na to. Ponovo se vratio osećaj da moram da odem odavde ili ću poludeti i ponovo mi se vraćaju misli o samopovređivanju, mada sam i dalje dovoljno svesna da to ne uradim. Takođe, pokušala sam sa svojim dečkom da izgubim nevinost, ali sam se pogubila i krenula da ga nekontrolisano udaram, zatim sam se sklonila u ćošak, zagrlila noge, krenula da drhtim, plačem i klatim se... Pokušao je da mi priđe da me smiri, ali sam bila previše agresivna i shvatio je da treba da se skloni jer ne želim da ga povredim. Nisam tražila nikakvu pomoć ranije jer mi je bilo teško da pričam o tome, ali i nikome nisam dovoljno verovala. Nisam nikada poželela nečiju pomoć ni oko čega. Imam problema sa srcem dodatno. Privremenu utehu nalazim u alkoholu, pijem svaki drugi dan velike količine alkohola. Zanima me da li to može da se izleči i šta bi sve bilo potrebno za oporavak.
Pokušaj silovanja je za jedno dete, sam po sebi, više nego traumatičan događaj, a odsustvo podrške i pomoći da se sve to prevaziđe je podjednako poguban, ako ne i pogubniji od takvog događaja. S obzirom na to da niste imali nikakvu podršku i pomoć i da sve to traje priličan broj godina, neophodno je da se obratite psihologu koji će na osnovu razgovora predložiti dalji tok terapijskog procesa, koji će zasigurno podrazumevati neki oblik psihoteraije, a u zavisnosti od stanja, možda i farmakoterapiju za prvo vreme. Neophodno je da se oslobodite straha, osećaja nezaštićenosti, ranjivosti, sida i krivice za koje nemate apsoluno nikakvog osnova. Takođe je potrebno utvrditi stepen zavisnosti od alkohola i raditi na oslobađanju od istog, pre nego što zavisnost izmakne kontroli. Ono što treba da znate, jeste da su razgovori sa psihologom potpuno poverljivi i sve što kažete ne ide nigde dalje od prostorije u kojoj ste se poverili. Mi smo društvena bića i nije prirodno za nas da budemo sami i da nikada ne tražimo pomoć. Svima nam je potrebna podrška, oslonac i uteha. S obzirom na to da to niste imali u detinjstvu, stekli ste pogrešnu sliku, verovatno i strah da bilo kome pomoć tražite, da bi ste izbegli bolno razočarenje i odbijanje. Bilo bi od koristi da ako ne u samom početku terapijskog procesa, onda bar u nekom momentu posetite psihologa sa partnerom i da zajedno radite na prevazilaženju problema koji imate u vašem odnosu, a koji je posledica preživljene traume. Nisam shvatila iz Vašeg pitanja odakle se napasnik vratio? Da li je slučaj bio prijavljen? Da li je on krivično odgovarao za to?
Postovani,
Porodila sam se pre 6 meseci i cesto mi se desavaju "epizode" promene raspolozenja koje traju po par dana, zatim me prodju na kratko i opet se ponove. Obuzmu me jaka tuga i bes, osecam neku nemoc, nemam volje da se posvetim detetu, nervira me njegova pojava, plac, cinjenica da toliko zavisi od mene, jedva nadjem snage da ustanem ujutru. Lako se iznerviram bez nekog posebnog razloga i desi se da vicem na bebu iako nista nije ni skrivila. Pitam se sta mi je ovo trebalo i mislim kako sam napravila gresku sto sam rodila. Razmisljam kako sam losa majka i kako beba zasluzuje nekoga boljeg. Beba se smeje i vesela je, a ja ne mogu da joj uzvratim i slabo komuniciram sa njom je4 jednostavno kao da nemam snage. Znam koliko je to pogresno ali u tim danima ja ne umem da se kontrolisem. Imam svu pomoc od supruga oko bebe, beba je planirana, nikakvih privatnih problema nemamo, cak nam je u zivotu sve na mestu i ne razumem zasto bih se ovako osecala. Brinem se da nije mozda postporodjajna depresija? Molim za savet , hvala puno
Odgovoreno: 20. 04. 2021.Poštovana,
Često se kod roditalja javljaju bes, krivica, preispitivanja. Psihoterapija uspešno rešava te probleme.
Sa poštovanjem,
Dr Milan Popović,
Poštovani, imam psihički problem već godinama. To mi se dešava još od kraja osnovne škole. Od uvek sam bila neko ko se plaši bolesti i ostalog, ali od tog jednog dana su aksiozni napadi krenuli stalno, zbog tog jednog sam zavrsila i u bolnici. Dešavala se dve godine vez prestanka, počnem da se gusim, ne mogu da disem, tresem se, drhtim, plasim se da cu da umrem, to traje pola sata i prestane i tako svaki dan. U poslednje vreme se smanjilo i nema toliko često takvih napada, ali neprestano razmišljam o bolestima i plasim se da mi se nesto ne desi, sta god da me zaboli zelim da idem kod lekara i imam strahove. Da li mogu nekako da pomognem sama sebi na neki nacin, ili je potrebna pomoć stručnog lica?
Odgovoreno: 20. 04. 2021.Poštovana, panični napadi i preterana briga o zdravlju su česti kod ljudi, problem se uspešno može da rešava psihoterapijom.
Lijep pozdrav! Imam 25 god. Svi moji nalazi CT, MRI, EEG glave su uredni. Međutim imam poteškoće u svakodnevnom životu. Sedmično bar jednom u popodnevnom ili poslijepodnevnom terminu uhvati me tkz. (kako je ja zovem)-derealizacija, koja zna trajati ponekad čak I po 6h. Osjećam se čudno i sve oko mene dijeluje mi čudno. U kojem smislu? Sve oko mene je u istim dimenzijama, oblicima, bojama, ali je čudno. Moj pogled je fokusiran na neke detalje koji su nebitni. Ako gledam u zid, gledam na neke nepravilnosti na zidu. Ako idem ulicom, gledam u automobile, I to u vozače direktno. To me isrpljuje, umori. Tada se osjećam nefunkcionalno, ne mogu da funkcionišem normalno. Mogu raditi sve fizičke poslove, međutim da čitam nešto ili da radim npr. za faxa seminarski rad-to ne mogu. Također, kada me “uhvati” ta derealizacija imam ogroman strah. Misli su mi jako čudne. Ako sam sa sestrom- kao da mi nešto govori –hajde, reci joj, sve joj priznaj, da si o njoj pričala negativno i tračala. Riječ Bog mi je tako teška, kad je neko govori dok traje ta derealizacija jednostavno je ne mogu podnijeti. Također dok traje taj nagon za derealizacijom otežano koristim tehnologiju, kao što su npr. laptop ili mobitel. Uvijek imam osjećaj da ću poslati nekome nešto što ne bih trebala, iako uopće ne kliknem na to. Ova derealizacija se dešava spontano, uopće nema nikakvih pravila. Nikada neće proći sama. Prođe jedino kada nevečer zaspem I ujjutro se probudim- nema više te derealizacije. Osjećam se nemoćno i iscrpljeno dok to traje. Tada izbjegavam komunikaciju sa ljudima, pogotovo pogled u očima. Da li je ovo, uistinu derealizacija, da li postoji terapija za moje poteškoće jer ja stvarno ne mogu više da se borim sa ovim? Žao mi je što ne mogu detaljnije opisati svoje tegobe. Pijem aripiprazol od 10 mg. jednom dnevno.
Odgovoreno: 13. 04. 2021.Poštovana,
Niste naveli koliko dugo imate te simptome, koliko dugo koristite aripiprazol i da li postoji bilo kakva promena od početka uzimanja, kao ni da li ste razgovarali sa psihologom. S obzirom na to da su svi navedeni nalazi uredni, da bi se postavila tačna dijagnoza, a samim tim i adekvatna terapija, koja će dati rezultate, potrebno je da se uradi detaljna psihodijagnostika.
Srdačan pozdrav,
Nataša Vasić
Moze li anksioznost od idenja medu ljude da se koriguje samo anksioliticima
Odgovoreno: 13. 04. 2021.Poštovana,
Anksiolitici su tu da redukuju simptome, međutim, oni neće suštinski rešiti problem. Onog momenta kada prestanete da ih uzimate, velika je verovatnoća da će se simptomi vratiti, a osim toga kod produžene upotrebe karakteristični su tolerancija na lek i stvaranje zavisnosti. Dakle, anksioliticu su nekim slučajevima neophodni, ali ne predstavlaju trajno, niti dugoročno rešenje, već ih je neophodno kombinovati sa nekim oblikom psihoterapije.
Srdačno,
Nataša Vasić
Poštovani, kao malo dete sam preživela pokušaj silovanja. Tada sam bila baš psihički nestabilna, grebala sam sebi kožu do krvi gde me je dodirivao, osećala sam se "obeleženo" tj prljavo i odbačeno jer nisam nikoga imala uz sebe. Trovala sam se raznim lekovima, na svu sreću ostala sam živa. Stekla sam i strah da kada neko ide iza mene ja se stalno okrećem ili ne mogu da zaspim ako su vrata otključana ili je muška osoba u prostoriji jer me je taj čovek proganjao, a bio mi je komšija. Pre par dana čula sam da se vratio i od tada ne mogu da dođem sebi. U kratkim razmacima mi se opet pojavi pred očima slika svega, zatvorila sam se u sebe i sklonila od svih, drhtim cela od tada i krenuo je da mi izlazi neki osip po telu. Čak sam jednom i povratila kada mi se vratilo sećanje na to. Ponovo se vratio osećaj da moram da odem odavde ili ću poludeti i ponovo mi se vraćaju misli o samopovređivanju, mada sam i dalje dovoljno svesna da to ne uradim. Takođe, pokušala sam sa svojim dečkom da izgubim nevinost, ali sam se pogubila i krenula da ga nekontrolisano udaram, zatim sam se sklonila u ćošak, zagrlila noge, krenula da drhtim, plačem i klatim se... Pokušao je da mi priđe da me smiri, ali sam bila previše agresivna i shvatio je da treba da se skloni jer ne želim da ga povredim. Nisam tražila nikakvu pomoć ranije jer mi je bilo teško da pričam o tome, ali i nikome nisam dovoljno verovala. Nisam nikada poželela nečiju pomoć ni oko čega. Imam problema sa srcem dodatno. Privremenu utehu nalazim u alkoholu, pijem svaki drugi dan velike količine alkohola. Zanima me da li to može da se izleči i šta bi sve bilo potrebno za oporavak.
Odgovoreno: 13. 04. 2021.Poštovana,
Pokušaj silovanja je za jedno dete, sam po sebi, više nego traumatičan događaj, a odsustvo podrške i pomoći da se sve to prevaziđe je podjednako poguban, ako ne i pogubniji od takvog događaja. S obzirom na to da niste imali nikakvu podršku i pomoć i da sve to traje priličan broj godina, neophodno je da se obratite psihologu koji će na osnovu razgovora predložiti dalji tok terapijskog procesa, koji će zasigurno podrazumevati neki oblik psihoteraije, a u zavisnosti od stanja, možda i farmakoterapiju za prvo vreme. Neophodno je da se oslobodite straha, osećaja nezaštićenosti, ranjivosti, sida i krivice za koje nemate apsoluno nikakvog osnova. Takođe je potrebno utvrditi stepen zavisnosti od alkohola i raditi na oslobađanju od istog, pre nego što zavisnost izmakne kontroli. Ono što treba da znate, jeste da su razgovori sa psihologom potpuno poverljivi i sve što kažete ne ide nigde dalje od prostorije u kojoj ste se poverili. Mi smo društvena bića i nije prirodno za nas da budemo sami i da nikada ne tražimo pomoć. Svima nam je potrebna podrška, oslonac i uteha. S obzirom na to da to niste imali u detinjstvu, stekli ste pogrešnu sliku, verovatno i strah da bilo kome pomoć tražite, da bi ste izbegli bolno razočarenje i odbijanje. Bilo bi od koristi da ako ne u samom početku terapijskog procesa, onda bar u nekom momentu posetite psihologa sa partnerom i da zajedno radite na prevazilaženju problema koji imate u vašem odnosu, a koji je posledica preživljene traume. Nisam shvatila iz Vašeg pitanja odakle se napasnik vratio? Da li je slučaj bio prijavljen? Da li je on krivično odgovarao za to?
Srdačan pozdrav,
Nataša Vasić
Prikazano 111-115 od ukupno 2329 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke