Poštovani, u zadnje 3 godine mi je stvarno loše krenulo. Fakultet mi ne ide, samopouzdanje mi je palo, moji su digli ruke od mene, depresivan sam i antisocijalan ponekad, imam strah od vezivanja. Da li mislite da je potrebno da posetim psihologa?

Sa devojkom sam u vezi 7.5 godina, imam 26. Naša veza puna je iskrenosti i ljubavi. Igrom slučaja se desilo da se ona zaljubila u drugog, to je bilo samo par razgovora. On je sada otišao iz Srbije, jer ne živi tu, a ona non stop misli na njega i nema volje ni za čim. Kaže mi da oseća ljubav prema meni, a prema njemu strast. Ja je volim više od svog života i spreman sam na sve za nju. Ona je moja motivacija i njena sreća je moj izvor energije. Treba mi savet šta dalje da činim, kako ponovo da je osvojim? Da li da je napustim? Da li da je čekam? Ja ulažem sve u ovo i dajem joj podršku da prebrodi sve, ali ona je non stop bezvoljna. 

Imam sina od 5 godina, u poslednjih mesec dana njegovo ponašanje je nepodnošljivo i nesnosno. Naime, svakog dana nas udara, mislim na supruga i mene, štipa, grize, udara rukama, gađa svim i svačim. Isto to radi i sa bakama i dekama. Iz čista mira, ničim izazvan, samo udari ili uštine. Bojkotuje svaki vid oblačenja kada treba da se obuče. Recimo da izađe napolje, sve pantalone i majice mu smetaju, ne pomaže ni to da sam odabere, posle tuširanja je takođe muka obući ga, skine se bar 10 puta, e kada se konačno obuče non stop drži majicu u ustima a pantalone u rukama. Takva neka slična faza je bila kada je imao tri godine, samo daleko blaža i to sam tada opravdala operacijom vodene kile, nekako se to desilo baš po izlasku iz bolnice, nije dugo trajalo, uspeli smo nekako rešiti problem. Tada sam ga dva puta vodila kod psihologa na razgovor, doktorka to nije smatrala alarmantnim i kazala je da je faza, a malo i reakcija na prethodnu operaciju. U ovom trenu nikakve promene se nisu desile u našem životu, sve je uobičajeno. Moram napomenuti da ide u vrtić, tamo je izuzetno dobar kao i uvek, sarađuje, ne pravi nikakve konflikte, niti koga udara, baca. Više ne nalazim načina šta da učinim. Pokušavali smo svim metodama što su u našem domenu, pre svega pričanjem, pa ignorisanjem, kažnjavanjem u smislu sklanjanja tih igračaka koje baca ili zabranom crtaća, ili kada neće da se obuče da neće izaći da se igra sa drugarima napolju, ali apsolutno ništa nema efekta. 

Previše sam emotivna osoba, gotovo me sitnica rasplače, previše obraćam pažnju na sve i tako škodim sebi, kako mnogi kažu. Anksiozna sam, previše mislim loše, plašim se i odmah kreće nemir, ne drži me mesto, strepim da će mi se desiti nešto loše i nervozna sam jer ne znam kada da to očekujem. Tu je i panika, nestrpljivost, nekad mrzovolja, palpitacije. Sve se to dešava od kad je moja sestra prešla da živi kod budućeg muža, što je normalno, ali ona me je toliko odbacila, a toliko sam bila vezana za nju i uvek tu za nju, dok ona nije. Uvek sam drugima pridavala više pažnje nego sebi, sada sa njegovom sestrom deli sve, a meni je oduvek branila. Osećam se usamljeno i retko sa kim mogu da podelim ono što me muči. Nekad mi se ne ulazi u sobu, nostalgična sam, žao mi je što ona više nije tu i ne mogu da se pomirim sa tim da tako mora. Molim Vas, pomozite mi da se oslobodim straha i stresa i prevaziđem ovo.

Moj sin je student, sada apsolvent na privatnom fakultetu koji mu nije oduzeo mnogo vremena za učenje. Uspeo je nekako da završi srednju školu, uz naš veliki pritisak, upisao fakultet, relativno bez problema stigao dovde i tu počinju njegove laži. Verovatno nas je lagao i ranije, ali smo mi to pripisivali pubertetu, a za sve verovatno nismo ni znali. Kada je već trebalo da diplomira, priznao nam je da nije dao još 3 ispita, mi smo doplatili još jedan semestar (posle bučne rasprave i prebacivanja) od 1050€, s tim da nam je čvrsto rekao da su mu to poslednji ispiti. Vremenom je rekao da ih je položio i počeo da sprema diplomski, uz naše konstantno teranje, zapitkivanje, ponekad i raspravu. Danas (ponedeljak) je otišao na fakultet da bi se "dogovorio" sa profesorom oko odbrane diplomskog za utorak (živimo u Smederevu, studira u Beogradu) . Tada nam dolazi mlađi sin i kaže da je (valjda više stariji nije mogao da krije) bratu ostalo 6-7 ispita koje nije položio, a da nas je lagao jer je mislio da će ih u međuvremenu završiti, a da pri tom nije ni prstom mrdnuo da to i uradi. Mi smo do sada za njegovo školovanje dali skoro 20.000€ i sada smo u strahu da ne treba da se doda još. Mislimo da kada smo već došli dovde, da bi bilo loše sve baciti u vodu. Napominjem da sin ima 24 godine, živimo u veoma skladnoj porodici, deca su nam nadasve voljena. Bavimo se privatnim poslom koji nam svojom organizacijom omogućava da puno vremena provodimo sa decom oduvek. I veoma smo otvoreni međusobno. Mlađi sin nam je izuzetan đak, nikada nismo upoređivali njih dvojicu. Uvek smo i starijem pokušavali da predočimo koji su njegovi kvaliteti. Sin o kome je reč je veoma neodgovoran, iako smo odgovornost pokušavali da mu usadimo, pravio je velike račune za mobilni do trenutka dok mu nismo uzeli paket koji ograničava broj poziva, tek na naš pritisak prao je kola koja je samo on vozio. Sve njegove ljubavne probleme smo znali, kao da je želeo da ih prenese na nas. Novac nikada nije mnogo tražio, davali smo mu dozirano. Nije hteo džeparac odjednom jer je i sam svestan da bi sve odmah potrošio. Ne znamo šta da radimo. Nije nam do para (kojih nemamo mnogo, ali su materijalne stvari marginalne), već nam je to što nas je toliko lagao. Pitanje je dokle će to da ide i koji su razlozi? Kako mu pomoći da se toga oslobodi, da se osamostali i sutra kvalitetno radi posao koji voli? Da nije prešlo u hronično laganje (ko zna šta nas je sve lagao)?