Poštovani doktore, moj sin ima 23 meseca, zdrav-prav dečak! Krenuo je u jaslice sa 14 meseci, privikavanje je u prvih nedelju dana bilo teško sa dosta plakanja ali se postepeno to sredilo. Onda je usledila zima pa njegovi česti bronhitisi, te zbog ustanovljene astme i čestih prehlada nije išao u vrtić od novembra do kraja februara. Onda počinje teže navikavanje nego ono prethodno, jere kako kažu vaspitačice napravljena je velika pauza a kako je stariji to je privikavanje teže. Sada redovno ide u jaslice, retko kad odsustvuje i to nije duže od pet dana. Medjutim iako je prošlo dosta vremena on se još nije navikao. Tamo uvek lepo spava i jede. Postoje dani, pa i nedelje, kako mirno udje unutra malo kenka ali bude generalno ok. Onda odjednom počinje da plače već kući, pa i tamo nastavi. Taj rastanak mu je gotovo uvek težak. Često kad udje traži odmah da ide u krevet i da spava, iako je ustao pre sta vremena. Zaključili smo da je to neki njegov odbranbeni mehanizam. Ali mene to brine? Da li je to normalo? Da li može zbog toga što ide u vrtić, a pri tom ne voli da ide tamo, da ima neke traume i sad i kasnije u životu? Sa druge strane, često spominje svoje vaspitačice u vrtiću (sa osmehom) , priča kako se igra sa njima, pokaže nam kad ga nauče nešto novo, spominje durgare i tome slično. . . I sad na kraju, mene zanima šta da mi roditelji činimo, da li to sve treba da me brine, obzirom da nikako da se navikne, ili je to neka faza u kojoj se on nalazi, pa će se to srediti vremenom? Da li to što se tako dugo nije navikao, znači da treba da taržimo neku stručnu pomoć u vidu terapija ili. . . . Puno hvala.

Poštovani,
juče sam razgovarala sa svojom dobrom drugaricom (24 godine) o njenom problemu a to je opsednutost hranom. Kada smo se pre 6 godina upoznale ona je bila i zuzetno mršava, trčala je, bavila se sportom, pazila na ishranu. U međuvremenu se znatno ugojila što mi je bilo čudno znajući koliko voli da bude mršava. Pre nekoliko meseci je bila kod nutricionistkinje koja joj je dala plan ishrane koji joj je pomogao da uz vežbanje izgubi na težini. Međutim, juče mi je pričala kako ima strašne napade proždrljivosti koji traju danima kada unosi ogromne količine hrane. Posle prežderavanja naravno mrzi sebe a priznala mi je da ponekad čak izaziva povraćanje i uzima laksative. Kaže da je već išla kod psihologa koji joj je rekao da "mora sama da se izbori sa problemom. Ona inače ima specifičnu porodičnu situaciju pošto su joj roditelji razvedeni od njene druge godine, pripala je ocu pošto je majka, kako kaže, nije želela. Otac i tetka joj pružaju svu moguću ljubav i razumevanje ovog sveta, međutim kao da joj to nije dovoljno. Već nekoliko godina ona i majka ne komuniciraju zbog čega je i počela da ide kod psihologa. Razumem je jer imam sličan problem sa prekomernim uzimanjem hrane kao " kompenzacijom za emotivnu prazninu" kako mi to zovemo. Ja lično mislim za sebe da patim od manjka samopouzdanja a viška samokriticizma isto kao i moja drugarica. Moje pitanje je: ima li izlaza iz tog vrzinog kola i kako same da se izborimo sa problemom (koji nije mali) kako je njoj rekao psiholog. Svesne smo da je problem u glavi ali ne znamo odakle da počnemo u njegovim rešavanju.
Unapred zahvalna na odgovoru.

Da li kod deteta od dve godine koje je hiperaktivno može doći do razvijanja poremećaja ponašanja mislim da se zove i adha, ako može recite mi na šta da se obrati pažnja u toku razvoja deteta
Hvala

Da li je normalno da dete od tri godina nema interesovanje za drugu decu? Inače živimo u kraju gde nema mlađe dece sa kojom bi mogao da se druži. Planiram baš iz tog razloga da ga upišem u obdanište za par meseci. Na koje načine mogu da ga ohrabrim da priđe drugoj deci i komunicira sa njima?
Unapred zahvalna

Poštovani,

imam jedan problem. Obično uveče, počinjem da osećam strahove tipa da ću se ugušiti, umreti, da imam neku najgoru bolest. Ne mogu da vam opišem kako se osećam. Imam 19 god i planiram da od oktobra upišem fakultet i da odem da živim u Bg. Ali opet se plašim odvojenosti od roditelja, i svih tih strahova. Da mi se npr nešto desi a da niko ne bude u blizini da mi pomogne. Ne znam šta mi se odjednom dešava, nekada sam bila baš pozitivna osoba, a sada kad sam sama (obično uveče) osećam taj pritisak u glavi i plače mi se. Ne znam ni da li želim da odem od svojih roditelja i iz svog grada, ali svesna sam da kad tad moram postati samostalna. Ipak, plašim se, najviše zbog ovih osećaja da sam bolesna, iako znam da su mi svi rezultati u redu, najgore od svega je to što mi je za nekoliko dana prijemni, a ja ne mogu da ucim. Molim vas pomožite.

Hvala unapred!