Pitanje broj: #31692

Poštovani doktore, moj sin ima 23 meseca, zdrav-prav dečak! Krenuo je u jaslice sa 14 meseci, privikavanje je u prvih nedelju dana bilo teško sa dosta plakanja ali se postepeno to sredilo. Onda je usledila zima pa njegovi česti bronhitisi, te zbog ustanovljene astme i čestih prehlada nije išao u vrtić od novembra do kraja februara. Onda počinje teže navikavanje nego ono prethodno, jere kako kažu vaspitačice napravljena je velika pauza a kako je stariji to je privikavanje teže. Sada redovno ide u jaslice, retko kad odsustvuje i to nije duže od pet dana. Medjutim iako je prošlo dosta vremena on se još nije navikao. Tamo uvek lepo spava i jede. Postoje dani, pa i nedelje, kako mirno udje unutra malo kenka ali bude generalno ok. Onda odjednom počinje da plače već kući, pa i tamo nastavi. Taj rastanak mu je gotovo uvek težak. Često kad udje traži odmah da ide u krevet i da spava, iako je ustao pre sta vremena. Zaključili smo da je to neki njegov odbranbeni mehanizam. Ali mene to brine? Da li je to normalo? Da li može zbog toga što ide u vrtić, a pri tom ne voli da ide tamo, da ima neke traume i sad i kasnije u životu? Sa druge strane, često spominje svoje vaspitačice u vrtiću (sa osmehom) , priča kako se igra sa njima, pokaže nam kad ga nauče nešto novo, spominje durgare i tome slično. . . I sad na kraju, mene zanima šta da mi roditelji činimo, da li to sve treba da me brine, obzirom da nikako da se navikne, ili je to neka faza u kojoj se on nalazi, pa će se to srediti vremenom? Da li to što se tako dugo nije navikao, znači da treba da taržimo neku stručnu pomoć u vidu terapija ili. . . . Puno hvala.