Poštovani, imam devojčicu od 18 meseci koja je krenula u vrtić. Teško prihvata boravak u vrtiću, iako ostaje samo dva sata. Najveći problem je što svoje nezadovoljstvo izražava tako što ujeda drugu decu. Pokušavamo da joj objasnimo da to ne treba da radi, ali ona i dalje nastavlja. Veoma mi je neprijatno zbog toga, naročito zbog povređene dece i njihovih roditelja. Da li da je ispišemo, obzirom da ja počinjem da radim tek za 6 meseci, ili da je i dalje šaljemo u vrtić? Molim za savet.
Moja cerka ima problema jos od rodjenja sa stresom, trzala se na svakav zvuk, cak i sada kada ima 18 godina tresu joj se ruke kao da ima tremu, i dosta je nervozna, kako da joj pomognem a da ne pije lekove
Poštovana, Sada je punoletna, dakle mlada odrasla osoba koja može da se pobrine o svom psihičkom stanju i trzajima. Šta ste mogli vi ste uradili, a sada svojim daljim insistiranjem da pomažete možete samo još više da pojaćate trzajeve. Pomozite tako što ćete joj manje pomagati Pozdrav
Imam devojcicu koja ce u decembru napuniti 4 god. Danas je sa suprugom i mladjom sestrom bila kod muzevljevog brata ponasala se jako cudno sedela je kod oca sve vreme zatvorenih ociju, onda je suprug odveo u drugu prostoriju ali je ona i tad odbijala da prica i isto se ponasala. Kad je dosla kuci pitala sam je zasto se tako ponasala ona je govorila zato. Ona je u sustini u drustvu jako povucena i treba joj dosta vremena da se oslobodi. Zanima me sta da radim po tom pitanju? Unapred hvala
Poštovana, Pa mislim da veći problem mogu da budu vaše reakcije nego stid, koji je složena emocija i ispoljenija je kod socijalno senzibilnije dece. Takvoj deci treba malo više vremena da se osete bezbedno i nema nikakve koristi od odvođenja u drugu sobu i prevaspitavanja "na licu mesta". Dete će se više "osloboditi" kada se oseti sigurnimda mu je tu negde i sigurna baza kojoj uvek može da se vrati. Ako ta baza nije sigurna, onda se od nje često ne odvaa i spremno je da se odregne i isztaživanja i igre samo da bi bilo bezbedno. Na sigurnosti poradite više kući, ali ne traženjem od deteta da se oseća sigurno i opušteno već stvaranjem takve atmosfvere. Pozdrav
Postovani, mj problem je vezan za strah moga deteta od smrti, njegove, kao i nas jajblizih. On ima 13 godina, ali taj prosbem je poceo od njegove 6-7 godine, i od tada do danas desavalo se u periodima 2-3 puta godisnje da ga uhvati panika od smrti. Inace, dete i ja zivimo sami od njegove cetrvte godine, sa ocem ima jako malo kontakta. Pokusavali smo na sve nacine da izdejstvujemo da ga otac zove, posecuje i slicno, ali bez nekog uspeha. Za 10 godina od naseg razvoda, bili su na 2 raspusta zajedno po 10-tak dana i dosao je 2 puta na rodjendan detetu. Sve ostalo je bilo samo obecanje. . . Inace, dete mi je od trece godine bilo u bolnici (pertes) i skoro tri godine, koliko je trajalo lecenje, jako malo je bio u mogucnosti da izlazi napolje i da ima kontakt sa spoljanjim svetom. Sto se tice materijalnih stvari, skoro da mu je sve bilo priusteno. . . . Dobar je djak, dobro je dete, ali me jako brinu ti njegovi strahovi, jer se jako plasim da to ne ostavi trajne posledice na njegovu licnost. Molim za savet. Hvala i srdacan pozdrav. S.
Poštovana, Uočavam da sa stanjem svog deteta dovodite u vezu 3 pojave: odsustvo oca, trogodišnji boravak u bolnici i priuštenost materijalnih stvari. Prva i posledanja, reklo bi se da imaju više veze sa vama nego sa njegovim strahovima, ali to je moja slobodna procena jer ne razumem čemu insistiranje da se neko privoli roditeljstvu kada toj osobi to očigledno ne polazi za rukom niti pišete da je detet na tome insistiralo (samo vi) , predlažem da se zbog očigledn traumatskog iskustva i realne ugroženosti tokom bolovanja deteta, obrtite bihejvioralnom terapeutu (psihologu ili psihijatru) koji će sa detetom raditi na umanjenju strahova, ali ne od smrti već od bolesti. Strahovi od smrti se ne leče jer su realni (ne možete nikoga uveriti da neće umreti kada to nije istina) , a to više nije dete već adolescent koji malo bolje razume da li su ljudi besmrtni ili ne. Pozdrav
Poštovani, Za sada nije otkriven gen za aspergerov sindrom. Nisu otkriveni ni drugi uzroci koji dovode do pojave aspergerovog sindroma, ali ima dosta pretpostavki o mogućim uzrocima. Po pitanju genetike spekuliše se da ona ima određenog uticaja jer je jasno da se aspergerov sindrom javlja u familijama i da se ispoljava u veoma blagoj ili klinički izraženoj formi, ali nasleđivanje nije u potpunosti naučno sagledano i ne postoji neka tačna i validna statistika o tome. Pozdrav
U meniju "zdravlje dece" imate tekst "deca koja ujedaju" ili tako nešto slično.
Pozdrav
Sada je punoletna, dakle mlada odrasla osoba koja može da se pobrine o svom psihičkom stanju i trzajima. Šta ste mogli vi ste uradili, a sada svojim daljim insistiranjem da pomažete možete samo još više da pojaćate trzajeve. Pomozite tako što ćete joj manje pomagati
Pozdrav
Pa mislim da veći problem mogu da budu vaše reakcije nego stid, koji je složena emocija i ispoljenija je kod socijalno senzibilnije dece. Takvoj deci treba malo više vremena da se osete bezbedno i nema nikakve koristi od odvođenja u drugu sobu i prevaspitavanja "na licu mesta". Dete će se više "osloboditi" kada se oseti sigurnimda mu je tu negde i sigurna baza kojoj uvek može da se vrati. Ako ta baza nije sigurna, onda se od nje često ne odvaa i spremno je da se odregne i isztaživanja i igre samo da bi bilo bezbedno. Na sigurnosti poradite više kući, ali ne traženjem od deteta da se oseća sigurno i opušteno već stvaranjem takve atmosfvere.
Pozdrav
Uočavam da sa stanjem svog deteta dovodite u vezu 3 pojave: odsustvo oca, trogodišnji boravak u bolnici i priuštenost materijalnih stvari. Prva i posledanja, reklo bi se da imaju više veze sa vama nego sa njegovim strahovima, ali to je moja slobodna procena jer ne razumem čemu insistiranje da se neko privoli roditeljstvu kada toj osobi to očigledno ne polazi za rukom niti pišete da je detet na tome insistiralo (samo vi) , predlažem da se zbog očigledn traumatskog iskustva i realne ugroženosti tokom bolovanja deteta, obrtite bihejvioralnom terapeutu (psihologu ili psihijatru) koji će sa detetom raditi na umanjenju strahova, ali ne od smrti već od bolesti. Strahovi od smrti se ne leče jer su realni (ne možete nikoga uveriti da neće umreti kada to nije istina) , a to više nije dete već adolescent koji malo bolje razume da li su ljudi besmrtni ili ne.
Pozdrav
Za sada nije otkriven gen za aspergerov sindrom. Nisu otkriveni ni drugi uzroci koji dovode do pojave aspergerovog sindroma, ali ima dosta pretpostavki o mogućim uzrocima. Po pitanju genetike spekuliše se da ona ima određenog uticaja jer je jasno da se aspergerov sindrom javlja u familijama i da se ispoljava u veoma blagoj ili klinički izraženoj formi, ali nasleđivanje nije u potpunosti naučno sagledano i ne postoji neka tačna i validna statistika o tome.
Pozdrav
Prikazano 111-115 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke