Dr Milica Ilić, ginekolog: Problemi sa začećem i kako ih prevazići

Doktorka Milica Ilić je specijalista ginekologije i akušerstva i od 2004. godine je stalni član tima Specijalne bolnice za ginekologiju "Jevremova" gde je najviše fokusirana ka lečenju steriliteta. Sa njom smo razgovarali o problemima s kojima se parovi susreću kada se govori o začeću, o vantelesnoj oplodnji i hormonskoj terapiji u okviru nje. 

Godinu redovnih seksualnih odnosa treba da dovede do trudnoće

Nakon što smo je pitali u kom trenutku par koji se suočava s problemima sa začećem treba da se obrati za stručnu pomoć, ona nam je rekla: "Sve zavisi od starosne dobi parova. Ukoliko su ljudi mladi, do neke 33.-34. godine, računamo da godinu redovnih seksualnih odnosa treba da dovede do trudnoće. Ukoliko se to ne desi, onda je vreme da se obrate ginekologu koji se bavi ovom problematikom. Od 35. godine, a ja bih rekla čak i od 33. godine ili ukoliko žena želi da odloži materinstvo, što je danas uobičajeno, trebalo bi jednom godišnje odraditi bazalni hormonski status. To znači da treba ispitati rezervu jajnika na osnovu nivoa određenih hormona i njihovih odnosa. Ako su rezerve jajnika uredne, onda se začeće može još malo odložiti. Naravno, istovremeno treba uraditi i spermogram partnera."

Ukoliko par nakon godinu dana redovnih seksualnih odnosa ne ostvare začeće, kod ginekologa se prvo obavlja razgovor o njihovom opštem zdravlju, raspoloženju, anamnezi i svim drugim faktorima koji bi mogli uticati na njihovo reproduktivno zdravlje. Šta su dalji koraci, dr Ilić nam objašnjava: " Prvo što se radi, to je ispitivanje spermograma. To je najjeftinija, najbrža i najjedostavnija metoda. Spermogram nas zatim usmerava kako ćemo se ponašati s tim parom. Ukoliko je spermogram loš, upućujemo ih kod urologa, ali već upozonamo taj par da će najverovatnije ići na vantelesnu oplodnju. Ukoliko je dobar spermogram, žena ide na ispitivanje prohodnosti jajovoda, da se vidi da li postoji neka prepreka u spajanju spermatozoida i jajne ćelije, jer se oni spajaju u jajovodu. Ukoliko su prohodni jajovodi, a spermogram dobar i naravno rezerve jajnike dobre, što vidimo po hormonskom statusu, onda ovaj par upućujemo na ili praćenje rasta folikula ili neko tempiranje odnosa. Život je danas mnogo brz i ljudi nemaju vremena da prave male korake, pa često u obzir uzimaju inseminaciju.", skreće nam pažnju doktorka. Ona naglašava da uvek upozoravaju ove parove da je šansa za uspeh inseminacije svega 15% , ali da neuspeh jedne inseminacije ne znači da treba da odustanu od iste, već da nastave da pokušavaju i da se ne obeshrabruju.

"Nekoliko inseminacija je neophodno obaviti i obavezno je svakom paru reći da od spontanog začeća ne odustaju. Znači spontano začeće uvek može da se desi. Bilo kad u životu - nikad ne reci nikad." 

Najčešći problemi sa začećem

Iako nije veliki procenat da se spontano desi začeće, doktorka tvrdi da se dešavaju takve situacije: "Nije često, ali se dešava da parovi koji su se spremili za vantelesnu i posle više godina pokušavanja sa inseminacijama, na kraju ostvare trudnoću spontano." Upravo zbog toga doktorka Ilić naglašava da je veoma bitno razgovarati s pacijentima o njihovom životu uopšteno, jer stres, napetost i međusobni odnos parova znatno utiče na mogućnost začeća, pa se neretko ono desi spontano kada se svi problemi te vrste otklone. 

 O najčešćim problemima sa začećem, doktorka je navela slabiji spremogram, a na to dodaje i zapušenost jajovoda. Skreće nam pažnju da je veoma čest problem, odnosno, uzrok infertilitita danas posustajanje funkcije jajnika usled odlaganja materinstva.

"Postoje i žene koje su rođene sa manjom rezervom jajnika i one se brže istroše. A odlaganje materinstva je pre nekih 10-20 godina postalo trend zbog toga što se porodica često podređuje karijeri." 

O vantelesnoj oplodnji

Ukoliko inseminacija ne uspe, posle treće inseminacije lekari predlažu vantelesnu oplodnju. Postoje dve osnovne vrste vantelesne oplodnje:

• vantelesna oplodnja u stimulisanom ciklusu - oko 15 dana se daju hormoni koji stimulišu jajnike da proizvedu veći broj jajnih ćelija i potreban je partner koji će dati svoje seme. U zavisnosti od toga kako jajnici reaguju, posle 8 do 14 dana se radi punkcija folikula, vađenje jajnih ćelija i spajanje sa spermatozoidima, te posle 2 do 5 dana se embrioni ubacuju u matericu;
• vantelesna oplodnja u spontanom ciklusu - radi se kod žena koje imaju lošu rezervu jajnika, kod onih koje iz nekog svog razloga ne žele da primaju terapiju, kao i kod žena koje su imale neko maligno oboljenje, pa ne mogu da primaju hormonsku terapiju. Spontani ciklusi su komforni, ali njihov nedostatak je što se po jednom ciklusu dobije jedna ili nijedna jajna ćelija, te je šansa za uspehom manja. 

Dr Milica Ilić nam govori da je hormonska terapija zahtevna samo što se tiče preciznosti uzimanja, da se mora uzimati svakog dana u isto vreme, ali da su rizici po opšte zdravlje minimalni. 

"Sve se menja sa trudnoćom i postajanjem majke. Život nije statičan, već je dinamičan. Ne menja se, doduše, u onom smislu u kome neke žene misle. Neće postati druge osobe, čak i neke žene vrlo dobro reaguju na hormonsku terapiju, u smislu da su bolje raspoložene dok je primaju, ali mislim da je to deo temperamenta, karaktera."

Nešto više o davanju terapije, dr Ilić nam govori: "Terapija koja stimuliše jajnike da proizvedu veći broj zrelih jajnih ćelija predstavlja hormone koje mi inače lučimo u našem organizmu, u mozgu. Te hormone ne mogu da primaju žene koje imaju neko maligno oboljenje, posebno genitalnog trakta, ali kod opšte populacije su relativno bezbedni. Daju se od 2. dana menstrualnog krvarenja desetak dana, uvek u isto vreme. Na dva-tri dana se rade ultrazvučni pregledi prilikom kojih kontrolišemo rast folikula. Nekada vadimo krv da vidimo kakav je nivo nekih hormona, kao što je estradiol, na osnovu čega adaptiramo i korigujemo terapiju za naredna 2-3 dana. Posle 8 do 14 dana radimo punkciju folikula. To se najčešće radi u kratkotrajnoj opštoj anesteziji, da bi bilo komfornije. 

Kada su u pitanju žene obolele od nekog maligniteta, prvo moraju dobiti dozvolu od svojih onkologa da mogu da uđu u trudnoću, jer sama trudnoća hormonski menja organizam. Što se tiče vantelesne oplodnje, razlika je u tome što se ne daju stimulatori, nego se u spontanom ciklusu prati rast folikula, obavi se punkcija i vadi se jajna ćelija, kaže nam doktorka Ilić. "U procesu vantelesne oplodnje nije bitan samo odnos pacijent-ginekolog, nego su tu uključeni i drugi lekari, medicinske sestre, biolozi... Ukoliko postoji udruženi zdravstveni problem, uključuju se i lekari drugih specijalnosti koji daju određenu terapiju, kratkotrajnu ili kontinuiranu."

Stopa uspešnosti vantelesne oplodnje

O šansi da ceo proces uspe, dr Ilić nam govori: "Postoje devojke od 25 godina sa lošom rezervom i kvalitetom jajnih ćelija i postoje žene sa 40 godina sa odličnom, ali to su izuzeci . Što je žena mlađa, kvalitet jajne ćelije je bolji i što je spermogram bolji, imamo više šanse. Najviše šanse imaju mlađe žene, ali to nije pravilo. Doduše, ukoliko postoji maligno oboljenje, ukoliko je žena imala neke operacije u kojima je došlo do poremećaja statike organa, to može biti otežavajuća okolnost, pa čak i kontraindikacija za vantelesnu oplodnju. Gojaznost takođe smanjuje šanse. Zato savetujemo pacijentkinjama da redukuju ishranu. Žene koje su veoma gojazne ne mogu biti kandidati za vantelesnu oplodnju jer je potrebna ogromna količina stimulatora, a šansa za uspehom je veoma mala."

Objašnjeno nam je da se vantelesna oplodnja u spontanom ciklusu može ponavljati svakog meseca jer se ne prima terapija, ali da je nakon neuspele oplodnje u stimulisanom ciklusu dobro napraviti oko 4 meseca pauze da bi se povratio prirodni ritam funkcionisanja organizma pre sledećeg pokušaja. 

Nikad ne odustajati od spontanog začeća

Dr Milica Ilić je za kraj poručila pacijentima da je vrlo važno imati poverenje u lekara koji se odabere i treba imati veru u to da će ishod biti pozitivan: "Moramo znati da ne postoje garancije. Parovi moraju biti upoznati sa šansama koje imaju, u procentima. I nikad ne odustajati od spontanog začeća."