Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Aleksandar Opačić o kampovima za decu sa dijabetesom

Simptomi na koje roditelji treba da obrate pažnju | Šta su kampovi za decu sa dijabetesom? | Jedan dan na kampu | Poruka deci i roditeljima

Kampovi za decu sa dijabetesom predstavljaju jedinstvenu priliku da deca u kontrolisanim uslovima nauče kako da se nose sa izazovima koje dijabetes nosi. Dijabetološki savez Srbije je ovog leta kamp organizovao na Divčibarama, a kampovi nisu samo mesto za igru i zabavu, već i za edukaciju i razvoj veština samostalnog upravljanja dijabetesom. Takođe, ovakvi kampovi pružaju deci priliku da se povežu sa vršnjacima koji prolaze kroz slične izazove.

Deca dolaze iz svih krajeva Srbije, a ideja i jeste pokriti što više regija. Ove godine je na kampu bilo dvadeset petoro dece, uzrasta od 10 do 16 godina. Predsednik Dijabetološkog Saveza Srbije, Aleksandar Opačić, prenosi nam svoje utiske sa ovogodišnjeg kampa.

Simptomi dijabetesa na koje roditelji treba da obrate pažnju

Najčešći simptomi dijabetesa kod dece su učestalo mokrenje i pojačana žeđ. To možemo da primetimo onda kada dete popije dve čaše vode i posle desetak minuta ponovo govori da je žedno. Kod starije dece može da se primeti i gubitak kilograma. Svi smo čuli za one ljude koji, koliko god da jedu, ne mogu da se ugoje – upravo to može biti simptom dijabetesa.

Simptomi se uglavnom ispoljavaju kroz telesne funkcije, ali mogu uticati i na unutrašnje stanje deteta, pa je dete često malaksalo, mrzovoljno... Nema onog dečijeg poleta u kojem jedva čekaju da završe obrok i da se igraju. Kako bi nam bolje dočarao simptome dijabetesa kod dece, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije nam prepričava kako je njegova majka primetila simptome: „Imao sam osam godina kada mi je dijagnostikovan dijabetes. Majka je prva primetila simptome po tome što sam tokom noći nekoliko puta ustajao da idem u toalet. Takođe, primetila je da često imam suva usta. Najpre smo proverili glikemiju, a kada su nalazi pokazali da je moja glikemija van granica, ubrzo je dijagnostikovan dijabetes.“

Nemamo podatke o tačnom broju dece sa dijabetesom

Nažalost, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” ne objavljuje godišnje podatke o broju dece obolele od dijabetesa. Aleksandar, kao pacijent i predsednik Udruženja, smatra da ovo mora da se promeni jer bi jedinstveni registar doneo boljitak po decu i roditelje. Neophodno je da imamo godišnje podatke, kako za odrasle, tako i za pedijatrijske pacijente, kako bismo pratili prevalencu dijabetesa. Takođe, jedinstveni registar je bitan i kako bi nega bila na najvišem nivou - važno je da pristup bude „acess to care“, kako to nazivaju u svetu. Kada imamo tačne podatke o broju obolelih odraslih i dece, možemo precizno definisati šta možemo očekivati od zdravstvenih organa. Takođe, nadležni organi bi mogli adekvatno da usmere sredstva, novac i energiju – bilo na nove tehnologije ili druge aspekte nege.

Kada smo Aleksandra pitali koje bi kategorije bile korisne za takav registar, naveo je najvažniju podelu – na odrasle i pedijatrijske pacijente, a zatim i druge korisne podkategorije, poput tipa 1 i tipa 2 dijabetesa, koliko ljudi koristi manje, a koliko više od četiri doze insulina dnevno... Nažalost, trend porasta broja obolelih je prisutan svake godine širom sveta, a ovakav registar bi dao odgovore na mnoga pitanja i rešio brojne dileme.

Šta je „access to care“?

Access to care“ odnosi se na dostupnost i pristup zdravstvenim uslugama i resursima potrebnim za očuvanje i poboljšanje zdravlja. To podrazumeva mogućnost da ljudi dobiju neophodnu medicinsku pomoć, bilo da je reč o preventivi, dijagnostici, lečenju ili rehabilitaciji. Dobar „access to care“ znači da su zdravstvene usluge dostupne svima kojima su potrebne. U ovom slučaju, prvi korak bio bi jedinstveni registar obolelih od dijabetesa.

Kako je došlo do kampova?

Ideja za organizovanje kampa za decu sa dijabetesom postoji već par godina. Kako Aleksandar navodi, bilo je želje i entuzijasta, ali je problem pronaći neophodna sredstva kako bi se takav projekat realizovao. Kada su se stvorili uslovi, DSS je kampove za decu sa dijabetesom povezao sa mladim liderima u dijabetesu u ulozi edukatora-volontera. Njihova uloga je da sa decom provode vreme i razgovaraju o dijabetesu, kako bi deca nakon kampa mogla da razmišljaju o tim mladim ljudima koji imaju dijabetes, a žive isto kao i njihovi vršnjaci – rade, školuju se, druže se, jedu slatkiše... Oni drže svoj šećer pod kontrolom, pa je ideja da decu motivišemo da razmišljaju o njima dok odrastaju.

Aleksandar objašnjava organizaciju kampa: „Ništa ne prepuštamo slučaju - medicinske sestre i lekari dežuraju tokom noći, a dežurstva su pažljivo organizovana. Deca spavaju s otvorenim vratima soba kako bi medicinsko osoblje moglo da čuje ako se oglasi senzor ili pumpa i da odmah reaguje u slučaju hipoglikemije.“

Uloga kampova nije regulisanje šećera u krvi, iako se podrazumeva briga o tome, već je ideja da deca upoznaju drugare koji takođe imaju dijabetes, da nauče nešto novo za tih sedam dana i vide kako je to kada mama i tata nisu u blizini. Deca se tada, uz nadzor lekara, prvi put susreću sa samostalnim određivanjem doze pre obroka.

Jedan dan na kampu

Dan na kampu je organizovan tako da imaju dosta slobodnog vremena za fizičku aktivnost, ali i da imaju sasvim dovoljno edukacije. Zapravo, svaki obrok je neki vid edukacije jer pred svaki obrok deca sa lekarima vežbaju doziranje insulina.

Ishrana je slična onoj koju mama sprema kod kuće. Recimo, ove godine su popularna jela bila paprikaš, grašak, pasulj, faširana šnicla, musaka... Upravo takvi obroci su najbolja vežba za doziranje insulina.

Deca i dalje igraju između dve vatre

„Pozitivno sam iznenađen jer sam na kampu shvatio da i posle toliko godina deca i dalje obožavaju između dve vatre. Mislim da je to bila najzastupljenija igrica na kampu. Zaista je bilo nestvarno, igrali su i ujutru i uveče. Imali su organizovane šetnje, a te šetnje smo koristili da naučimo šta sve treba da ponesemo sa sobom kada idemo u neku zahtevniju fizičku aktivnost. Jednom smo ih posle ručka vodili na sladoled da vide kako će da doziraju insulin. Važno je da učimo na tim primerima“, objašnjava Aleksandar.

Kada se organizuje kamp za decu, vreme za igru je obavezna stavka. Aleksandar Opačić i organizatori su se potrudili da deca dobiju i kvalitetnu edukaciju od gostujućih predavača, te ih su ih posetile profesorka Ljiljana Lukić i profesorka Teodora Beljić Živković, koja je dugogodišnji predavač na kampovima za decu sa dijabetesom.

Novi projekti u cilju podrške deci sa dijabetesom

Fokus je na deci koja boluju od dijabetesa, ali je pravo vreme da pažnju posvetimo i roditeljima. Nije lako imati dete koje ima neko hronično stanje i voditi računa o svom poslovnom i privatnom životu. Upravo iz tog razloga, DSS je u fazi pripreme novog projekta, školice za roditelje, jer smatraju da je i roditeljima potrebno osnaživanje. Takođe, važno je da sa nekim ko nije pedijatar razgovaraju o svojim brigama kada su deca u pitanju. Dešava se da roditelji iz preterane brige i straha izazovu revolt kod dece, pa kada tinejdžere navedemo na revolt, oni krišom pojedu neke slatkiše koje ne smeju. Naša želja je da ih naučimo da mogu da pojedu taj slatkiš i da se ništa strašno neće desiti. Takođe, važno je i da ih naučimo da je sasvim u redu pogrešiti.

Kamp je projekat koji su podržali brojni prijatelji, a samo jedni od onih koji su ih podržali jeste zajednica „Otvori plavi krug“. Zajednica je ostvarila cilj od 100 000 pređenih kilometara i donirala novac kampovima za decu sa dijabetesom, čime je pomogla njihovu realizaciju.

Poruka deci i roditeljima

„Mislim da je važno da se što pre stvori neko poverenje između roditelja i deteta, u smislu da detetu roditelji polako daju vetar u leđa za samostalnost. Nekad i roditelji moraju da nagovore dete da ono samo nešto uradi, da ne očekuje da će mama ili tata da određuju koliko insulina mu je sada potrebno. Želim da decu edukujemo na način da mogu sami da preuzmu kontrolnu nad dijabetesom. Ne treba da ih opteretimo, već da ih upoznamo sa stanjem. Teško je pronaći taj savršeni balans, ali treba i da naučimo da je sasvim u redu pogrešiti. Evo, dajem vam svoj primer: već 27 godina imam dijabetes ali i dalje mi se dešava da odem u hiperglikemiju ili hipoglikemiju. To je sastavni deo života sa dijabetesom. Mislim da iz tih prevelikih strahova deca prave neke nestašluke i krišom jedu slatkiše. Dobro je da ih edukujemo i objasnimo im da je u redu da pojedu te iste slatkiše, ali da moraju da se poštuju neka pravila. Verujte svojoj deci i ohrabrujte ih da preuzimaju odgovornost“, poručuje Aleksandar Opačić, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde


ZAKAZIVANJE 063/687-460