Pitanje za bracno i porodicno savetovaliste u vezi sam 7 godina. Tokom zadnje 2 godine izostala je dobra komunikacija, seksualni odnosi nezadovoljavajuci kvantitativno ali ne kvalitativno, sto je dovelo do obostranog odaljavanja i obostrane zelje za raskidom. Medjutim stvari su se promenile jednim iskrenim razgovorom tako da smo oboje ustanovili u cemu smo gresili i kako bi to mogli ispraviti i izrazili zelju da ipak ostanemo u vezi. Stvari su krenule na bolje i veza postala zadovoljavajuca. Mislivsi da je pravi momenat, pokrenula sam pitanje ulaska u brak. Medjutim, partner je odreagovao zbunjeno, potom je nekoliko dana bio neraspolozan, rekao mi da ne zna sta da mi kaze po tom pitanju, da jos uvek nije spreman i slicno. Ja sam mu stavila do znanja da zelim da se to pitanje resi u narednih godinu dana najkasnije. Bojim se da nema hrabrosti da mi kaze da ne zeli brak samnom i da uzalud gubimo vreme. Od tad se jako lose osecam i svakodnevno preispitujem celu situaciju, nocu skoro da ne spavam, iscrpljena sam i umorna. Neznam da li da ponovo pokrenem razgovor na tu temu ili sacekam jos malo? Proslo je mesec dana od prvobitnog razgovora o braku, trenutno je sve ok, on je opusten kao da je i zaboravio na sve to.

Postovani, javljam vam se po drugi puta sa istim problemom i nadam se da cu ovaj put dobiti odgovor. Imam 27 god. U braku sam nesto vise od 4 god i imam sina od 2 god. Moj brak je funkcionisao dobro sve do prije 6 mjeseci i od tada je krenulo naopako. Naime, muz je otisao u inostranstvo na poslovni put i bio je odsutan dvije sedmice. Kad se vratio prizno mi je da je ucinio nesto jako lose, prevario me. Kaze da su bili na nekoj zabavi, popili su vise, jedna stvar vodila je drugoj i desilo se sto se desilo. Od tada je u meni nesto puklo, kao da se srusio citav svijet. Razgovarali smo dugo i odlucili da cemo zajedno pokusati prevazici. On kaze da mi je priznao zato sto je shvatio da je pogrijesio i da ja ne zasluzujem da me laze jer kaze da je laz gora od toga sto je uradio. Ne znam donekle mu vjerujem, donekle ne. Ja od tada jednostavno nisam ista, stalno stvaram sebi sliku toga cina, znatizeljna sam i stalno ga ispitujem o svemu (cak i o izgledu te druge) . Postala sam opsjednuta time, toliko sam napeta i postala sam bolesljiva. Ne znam ni sama sta da radim i kako da sebi pomognem. Razgovaram sa muzem o tome ali poslije razgovora osjecam se joj gore, osjecam ljutnju i bijes. Na svaku njegovu rijec reagujem burno, a trazim razgovor tako da na kraju razgovor postaje besmislen. Ja trazim razloge zato je to uradio, trazim uzrok, a on kaze da ga nema da je on jedini krivac za sve i da je shvatio kolko je ustavri glup, kolko nije znao cijeniti ono sto ima, da me voli vise nego prije i da je glup sto je ugrozio porodicu. Ja mu i vjerujem i ne vjerujem. Ja se drzim fraze "da si me dovoljno volio ne bi to ucinio"! On je jako dobar otac, a i ja ga volim i zelim da ovaj brak uspije ali ne znam kako! Ovako vise ne ide svakim danom je sve gore. Ne znam sta da radim i sta da poduzmem da si pomognem. Molim vas za savjet! Unaprijed zahvaljujem!

U braku sam tri godine, a od pre osam meseci imam bebu. Problem je sledeći - suprug, slobodno mogu reći, ne izdržava ni mene ni dete. Sve što treba da odradi odlaže, a sada kada sam ja na porodiljskom bar tu finansijsku podršku ni meni ni bebi ne pruža. Kada ga zamolim da mi pozajmi novac - odgovor je: pa mi smo u braku, a ne momak i devojka, pa da ti novac pozajmljujm, a sledeće je i da imam novac odakle mi. Znam da mu plata kasni, ali takođe znam i da para ima - moja plata je jedva dvesta eura, ali je redovna i nedovoljna da svom detetu priuštim neophodno. Vakcine sam sama plaćala. Da li mogu ostvariti pravo na pomoć kao samohrana majka. Bukvalno od pripreme za dolazak bebe kući, pa sve do sada, moj suprug dinara jednog dao nije.

Imam veliki bračni problem koji nikako ne mogu sama da riješim. Išla sam na razgovore kod stručnih lica, ali nijedan mi nije dao pravi odgovor. U stvari, slali su me da posjetim ustanovu za bračno savjetovalište, no kako nje kod nas nema, tako je nisam ni posjetila. Naime, suprug i ja smo se uzeli iz ljubavi. Dobili smo dijete, sina, koji sada ima 15 godina. No, kako smo živjeli sa njegovom sestrom, koja ni dan danas nije udata, nailazili smo na prepreke i teškoće. Ona je uvijek trebala da se pita, da bude glavna. Suprug se odao alkoholu, bio liječen dva puta u ustanovi kod nas i ništa, opet po starom. Drugo dijete ima 13 godina. Naime, kad je muž počeo da pije, gubio je seksualnu želju i totalno je nema već punih 13 godina. Međutim, ja sam probala da razgovaram sa njim, ali ništa, on stalno nešto prevrće, jako se stidi na tu temu da razgovara. Meni više vrijeme izmiče i moram da Vam priznam da sam imala muškarca sa kojim sam stupila u odnos pre nekog vremena i bilo mi je divno. Ja ne radim, podižem djecu, stalno sam u kući i nisam ispunjena. Porodici sam se maksimalno posvetila, ali više ne mogu da izdržim. On apstinira već sedam mjeseci, ali je po svim pitanjima mrtav. Čini mi se da tjera sebe da se malo okrene djeci, ali to je sve na silu. Djeca su sve posmatrala dok su rasla, batine, uvrede, lomljavu i slično. Stariji sin, koji sada ima 15 godina, ponaša se prema meni kao da sam dosadna, pita me šta pričam, kaže da oni znaju sve. Ostavila bih muža, to sam mislila i ranije da uradim, ali me ubija ne ljubav, već sažaljenje prema njemu. Pitam se kome da ga ostavim i sve se bojim šta će ljudi reći? Njegova sestra mi je govorila, između ostalog: "Bliži je meni, nego tebi. Danas si ti žena, sjutra neka druga, a ja sam mu krvno vezana". Žao mi je da ga ostavim jer znam da bi ga ona pojela. Šta da radim?

Supruga i ja već duže vreme imamo problem koji ne umemo da rešimo. Živimo zajedno 8 godina, u braku smo skoro 3 i imamo dete od godinu i 3 meseca. Naši problemi su počeli otprilike malo posle našeg venčanja. U tom nekom periodu je supruga počela i da radi. Do tada sam radio samo ja, a ona je studirala. Naš odnos je uvek bio fenomenalan, uvek smo mogli da nađemo zajednički jezik, ponekad čak i bez reči. Međutim, sve se to drastično promenilo od momenta kada je ostala trudna. Sada samo kuka i zanoveta, ništa joj nije po volji, a najviše ja. Koliko god da se trudim da joj izađem u susret, nije joj dovoljno i traži još. Daleko od toga da sam savršen, ali nije ni ona, s tom razlikom što ja njoj prebacujem samo kad pretera, a ona na prvu loptu. U više navrata sam pokušao sa njom da razgovaram, ali bezuspešno. Dok ja pokušavam da dođem do srži problema, ona vrti priče od slučaja do slučaja detaljišući do besvesti. Večito meri ko je više, a ko manje, ko je kad a ko nije i tome slično. Na sve to seksualni život skoro i da ne postoji jer njoj moraju da se poklope planete da bi bila raspoložena. Sa nekoliko puta nedeljno smo spali na jedva 1-2 puta u 2 meseca. Možete li da mi date neki savet ili da mi predložite nekog kolegu/ koleginicu kod koga bismo mogli da odemo da porazgovaramo?