Postovani, iamam bebu od 1, 5 godinu, sa suprugom sam se razvela kada je beba imala 2 meseca, on zivi u inostranstvu i nismo u dobrim odnosima. Moje pitanje je kako ja bebi da objasnim da ne moze kod tate jer vec pita da ide kod njega zbog cega ja padam u veliku depresiju i kako to isto da objasnim i sa dve godine? Unapred zahvalna s' postovanjem jelena

Već dugo tražim način na koji bih mogla da sačuvam svoj brak i nekoga ko bi me posavetovao i pomogao u tome. Moj suprug i ja smo u braku 2 godine i imamo sina od 8 meseci. Od kada se on rodio, mi nismo imali odnose, stalno se svađamo, ponižava me i vređa svakodnevo. Postalo je nepodnošljivo živeti sa njim, a ja sam oduvek sanjala o srećnoj porodici. O sinu se brine i dobar je otac. Ja sam veći dio dana nervozna i nemam volje ni za šta osim za dete. 

Uvazeni, najprije zelim da vam pozelim dobar dan. Molim vas za savjet kako bih rijesila moj dugogodisnji problem. Isla sm ja u vezi problema kod strucnih lica ali s obzirom da suprug nije zelio nisam ga mogla rijesiti. Naime, moja nada ste bas upravo sada vi. Problem je u braku. Ja imam 38, suprug 44, stariji sin 15 a mladji 11 god. Uzeli smo se prije 16 god iz ljubavi. Samo je prve dvije godine braka bilo u redu onda pocinju problemi koje ja dugo nisam shvatala jer nisam znala o cemu se radi. Zivjeli smo u zajednici sa njegovim sada pok ocem i neudatom sestrom koja dugo ne zivi sa nama. Njega je ona podigla i on je toliko potcinjen njoj da bukvalno je dolazilo do toga da ona mene kaze da sam ja zena od danas do sjutra a ona mu je sestra jer su krvno vezani. Da skratim predao se alkoholu, bio lijecen dva puta u ustanovi bezuspjesno uz svu moju podrsku i zelju. Mladjeg sina nazivam bozijim darom jer ni sama ne znam kako se rodio. Odnose od kad se on rodio nemamo a komuniciramo sasvim normalno. Medjutim njemu je receno da ce mu se desiti upravo to da ne moze da ima odnos ali on nije vjerovao. Vrijedjao, lomio stvari po kuci uzas pravio a u dubini duse znam da mu je zao. Htjela sam ga ostaviti ali sam bila vezana jer nemam ni dan danas svoj posao. Jasno mi je da nemam opravdanja za ovakav zivot ali vise ne mogu ovako da zivim jer sam imala jednog muskarca i uzivala posle dugo vremena sa njim. Znam da je to velika i kobna greska ali su emocije i seksualna privlacnost bili jaci i nisam mogla vise izdrzati. Isla bih ja i sada na konsultacije ali moj suprug ne zeli jer kaze da njemu nisu potrebne. Inace jako je zatvoren i stidljiv tako da sto se tice seksualnih tema ni kad je bio momak nismo razgovarali o njima. Molim vas dajte mi savjet. On apstinira vec sedam mjeseci ali zelje sa seksom poljubcem dodirom ili nekom njeznom rijecju vec odavno nema. Molim vas pomozite mi vi ste mi zadnja nada.

U braku sam 14 godina, imamo jedno dete. Moj problem se sastoji u tome što je moj suprug pre nekoliko meseci otišao na proslavu firme gde nisam bila pozvana kao supruga, a on je otišao i pored toga što je mene to uvredilo. Dan posle toga me je slagao i rekao kako mu je bilo dosadno i da je celo veče presedeo. Meni je to bilo čudno i došlo je do svađe između nas dvoje. Posle nekoliko meseci sam videla fotografije, bilo ih je više, na kojima je moj suprug igrao sa koleginicom, po meni, vrlo intimno. A na ostalim fotografijama je skoro na svakoj njegova ruka bila u blizini njenih grudi, što meni nije uopšte bilo prijatno. On meni objašnjava da je to bio samo momenat koji je na fotografiji tako ispao, ali ja mu ne verujem. Ne znam tačno šta da mislim, jedino znam da sam razočarana. Moram da kažem da se do sada ništa slično nije dogodilo i da sam imala bezgranično poverenje u njega jer smo zajedno sve skupa 18 godina i znam da me voli, kao i ja njega. Što se ovog slučaja tiče, nisam sigurna i više mu ne verujem. Treba li da spomenem da je i alkohol bio prisutan te večeri, mada on popije samo ponekad. Kako da povratim izgubljeno poverenje jer želim da ostanemo zajedno, ali sa poverenjem koje smo imali? 

Postovani, imam 39 godina. U braku sam nešto više od 12 godina, a ukupno u vezi oko 16, 5 godina. U braku imam dvoje dece (10 i 12 godina) . Već par godina moj brak ne funkcioniše dobro, ali zbog emocija koja sam imala, zbog odgovornosti prema deci, zbog straha od samoće, zbog gomile predrasuda, straha odo osude sredine, jer se nije radilo o fizičkom maltretiranju, jednostavno nisam imala snage za pokretanje razvoda. Užasno sam patila i bila nesrećna. Negde pre dve godine, moj muž je imao vezu sa 13-14 godina malđom devojkom na tom istom poslu na kome je provodio više vremena nego u kući. U tom periodu odnos prema meni je bio užasan, pun potcenjivanja, omalovažavanja, netrpeljivosti. Nakon što sam otkrila da ima vezu, veza je prekinuta. Ispričao mi je sve detalje te veze, da mu ništa nije značila, priču da me voli, da ne ostaje sa mnom samo zbog dece, nego upravo zbog mene takve kakva sam, da mu je sada lakše jer više ne mora da vodi dvostruki život,. . . . . . Poverovala sam i nakon toga je došla možda najbolja od 12 godina. Ali poslednje godine je počeo opet užas, zapostavljanje,. . . Odsutan je po 12-20 sati nedeljno, i subotom i nedeljom. Decu zatiče uspavanu u krevetu i ne vidi ih po nekoliko dana. Tada sam odlučila da se suočim sa svim i pokrenula sa njim priču o tome kuda ide naš brak. Rezultat toga je bio da sam saznala da on mora da nas napusti, da malo bude sam, da se prerano oženio, da mora da se sredi i vidi šta želi,. . A možda nam se nakon svega i vrati. Jasno je rekao da me ne može voleti onako kako muškarac voli ženu. Šta sam drugo mogla nego da se dolučim za razvod. Složili smo se i potpisali sporazum za razvod braka. Već mesec dana čekam da se iseli iz stana, jer je bio takav dogovor, ali on dolazi i dalje u stan, svaku noć iza ponoći, u 3, a nekad i ne dođe. Naravno, ja nikada ne znam ni gde je ni kada će doći. Visoka sam 168cm, a u zadnjih mesec dana zbog svega sam smršala čak 5 kg i sad imam oko 50kg. Svi oko mene su zabrinuti za moje zdravlje, a ja još krijem našu odluku o razvodu od svih, delom zbog sebe, delom zbog toga što je on tako želeo. Nekako se teško nosim sa svim tim. Najgore je što on očekuje da na njegove dolaske i nedolaske ja ne reagujem, ali je to valjda normalna lljudska reakcija što ne spavam, što se sekiram. Jedino što želim je da zauvek ode iz mog života, da se organizujem kako znam i umem sa decom. Podstanari smo, deca idu u školu i ne mogu tek tako da menjam stan, a dogovor je svakako bio da će se on iseliti. Kakve su moje zakonske mogućnosti da se zaštitim od njegovih dolazaka i odlazaka kako hoće. Znam da to nije isto kao kada imaš muža alkoholičara, koji te fizički zlostavlja, ali mene je ovo ubilo zdravstveno. Fakultetski sam obrazovana, radim na odgovornom poslu i sad me već strah da umorna, opterećena svim i tu ne napravim neke propuste. Deca će živeti sa mnom i ako ni zbog čega drugog trebam da budem zdrava zbog njih, da zbog njih radim svoj posao kvalitetno i obezbedim nam egzistenciju. Zar moram da samo sedim u kući, čekam i kidam se do konačnog razvoda?