Poštovani dr Stankoviću, imam sina koji u avgustu puni 3 godine i još nije progovorio, ali se intezivno služi nekim svojim jezikom uz sporadičnu upotrebu naučenih reči, koje izgovara „prljavo“ i nepravilno, i čiji se fond ne uvećava već novousvojene reči stalno potiskuju stare. Suprug i ja smo kašnjenje u govoru prepoznali kao problem pre godinu dana kada smo ga odveli u savetovalište Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora. Tamo je obavljen jedan traljav pregled od strane tima koji čine dečiji psiholog, logoped i još par specijalista (kažem traljav jer sam kasnije imala priliku da vidim kako izgleda jedno temeljno i sveobuhvatno psihološko testiranje deteta tog uzrasta). Dijagnoza je bila razvojna disfazija sa preporukom da dete podhitno krene sa svakodnevnim jednočasovnim vežbama uz upotrebu Ksafa aparata. Pošto su nas uznemirili raznim teorijama o ostalim aspektima detetovog razvoja i njihovoj sprezi sa razvojem govora i tražili od nas da uradimo obimne laboratorijske analize krvi, mokraće i stolice, uputili su nas na pregled kod neuropsihijatra. Neuropsihijatar nije ni pogledala dete već je sve vreme vršila pritisak na supruga i mene da postojeće laboratorijske analize, čiji su nalazi bili uredni, proširimo analizom urina, koja se radi samo u Norveškoj. Povod za tolike pretrage je bilo to što je dete kao novorođeno dobilo neonatalnu sepsu, a do 11. meseca je bio alergičan na proteine kravljeg mleka. Ta alergija je u Institutu ocenjena kao mogući uzrok zastoja u razvoju govora, a tražena analiza urina je trebalo da utvrdi da li se u organizmu ipak odvija neki alergijski proces (iako je dete tada već uveliko pilo Kravicu i jelo sve mlečne proizvode). Mi smo se malo informisali o tim neuobičajenim i preskupim analizama koje se rade po laboratorijama van zemlje i zaključili da je većina tih teorija o mogućim uzročnicima bolesti još uvek u sferi nagađanja i da na taj način uglavnom pokušavaju da objasne i izleče autizam. S obzirom na sve to, odbili smo da ulazimo u takvu vrstu dijagnostike i napravili dogovor sa Institutom da dovedemo dete na desetak vežbi nakon čega bi njihov terapeut dao program za dalji rad logopedu, koga smo angažovali u mestu u kome živimo.“Vežbe” su bile totalni fijasko jer je dete od prvog dana, bez ikakvog upoznavanja i privikavanja moralo da sedi nepoznatoj osobi u krilu i plakao je do iznemoglosti, a ja sam sve to morala da slušam stojeći ispred vrata kabineta. Na kraju smo umesto programa dobili istraumirano dete koje se i dan danas prestravi kad uđemo u neku zgradu čije stepenište podseća na stepenište Instituta. Program nismo dobili jer “terapeut nije stigao da upozna dete – plakao je i nije hteo da sarađuje”! Logoped koga smo angažovali u mestu u kome živimo je bila jedna divna i strpljiva žena, koju je dete rado posećivalo, ali posle 3 meseca smo sporazumno odložili vežbe do daljnjeg dok još malo ne sazri jer nikako nije uspela da ga navede da bar malo sarađuje i nikakvog pomaka nije bilo. U međuvremenu smo dete odveli u drugo savetovalište na psihološko testiranje i kod logopeda i dobili mišljenje da je sa ostalim aspektima razvoja deteta apsolutno sve u redu i da je na nivou očekivanom za njegov uzrast, a logoped je potvrdio dijagnozu razvojne disfazije uz preporuku da sa vežbama ne počinjemo pre 3. godine i to dinamikom 2 x nedeljno. Time smo zatvorili krug i vratili se na početak, na mišljenje koje smo u startu dobili od bolnickog logopeda, pa nezadovoljni odgovorom potražili mišljenje Instituta itd. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome i kako da se ponašamo prema detetu? Do sada smo praktikovali da ga ne prekidamo kada nekad i po pola sata bez prekida priča na tom nerazumljivom jeziju sa igračkama, sam sa sobom i sa nama ili da to činimo blago, odvlačeći mu pažnju na nešto drugo. Nikad ga nismo prisiljavali da ponavlja reči za nama i uopšte se odnosimo prema njemu sa mnogo strpljenja i razumevanja iako nam nekada dođe da vrištimo od muke slušajući to blebetanje, kreštanje, pištanje, vrištanje i ostalo poigravanje sa glasom. Odaziva se na svoje ime, pokaznim gestom se intezivno služi, verbalne naloge jako slabo izvršava, nekad odreaguje tako da je jasno da je razumeo šta je rečeno, čak iako se ne obratimo direktno njemu. Inače, on je jedno nasmejano i veselo dete, voli da se igra sa decom, čak i starija deca ga rado prihvataju i igraju se sa njim iako ne priča i on sam deluje kao da mu to uopšte ne smeta. Zdrav je, ima dobar apetit, regulisan san i početkom leta je prestao da nosi pelene i prihvatio nošu bez problema. Hvala unapred na odgovoru.

postovani doktore, moj sin je zavrsio VI razred u poslednje vreme smo primetili da cesto drzi prekrstene ruke u predelu laktova...pitamo se da li je to neki gest,govor tela,znak...da li ukazuje na nesto ozbiljno? zabrinuti smo...

Poštovani, imam sina od 6 god.koji ima problem sa zadržavanjem stolice.Nema bolove,gasove,nadimanja...Njegov pedijatar (Dr.Saša Milićević)kaže da se kod njega radi o svesnom odlaganju stolice i to poneked traje i do 16 dana,i da kod njega postoji strah.Koji je Vaš savet? Unapred zahvalna, Gugleta Marija

Sin za 1 mesec puni 18 god. Bivsa supruga,alkoholicarka,ga je toliko zatrovala, da je on veoma agresivan.Na nju je hteo fizicki da nasrne ali nije uspeo da razvali vrata.Socijalni rad ne zna za ovakav slucaj. Gde i kome vise da se obratim, on nece da saradjuje. S postovanjem

Postovani dr.stankovic imam ponekad lupanje tj.skakanje pod kozom na levoj i desnoj ruci jel to na psihickoj bazi.Mozete li mi reci koja je dijagnoza:F 45.4;F 52.2