Pedškolska masturbacija, ukoliko se uopšte može reći da dete masturbira u tom uzrastu najčešće nema seksualne fantazme niti spadaja u seksualne poremećaje jer nemaju seksualnu konotaciju, odnosno nedostaje prateća seksualna mašta i predstave koje su prisutne kod odraslih prilikom masturbacije. Zbog toga takva ¨masturbacija¨ nema funkciju regulacije seksualnog uzbudjenja, ali može imati funkciju rasterećenja od telesne napetosti. Ali pošto se radi o vema važnom aktu (tzv. apetitivno ponašanje) koje će u adolescenciji biti veoma značajan, svaka grubost, neodmerenost i kažnjavanje mogu ostaviti posledice na kasnije seksualno ponašanje u smislu redukacije interesovanja, oklevanja i strahova vezanih za seksualnu aktivnost. Zato, predlažem da prvo sagledate nekoliko stvari. Ono što je malo verovatno, a jasno je vidljivo na telu devojčice je postojanje prevremenog puberteta, što predstavlja hormonski problem. Drugo, mnogo važnije je sagledati da li je postojala mogućnost da je dete bilo ili jeste u kontaktu sa nekakvim pornografskim materijalom putem filmova, mobilnih telefona ili da je na bilo koji način izložena nekom vidu seksualnog zlostavljanja, a što se u ponašanju devojčice odlikuje i većim znanjem o seksualnom ponašanju u odnosu na vršnjake. Treće, da li je usamljena ili izložena stresnim porodičnim okolnostima, što može pogodovati traženju samostimulativne aktivnosti. Postoji i mogućnost da se radi o prisilnim radnjama, što zahteva svakako stručnu pomoć devojčici i porodici. Svakako treba početi sa analiziranjem ovih rizika i ponašanja, a paralelno pomoći devojčici u smanjenju mogućnosti pojave takve aktivnosti tako što ćete savetovati roditelje da više zajedničkog vremena provode sa njom (ukoliko je isključena mogućnost seksualnog zlostavljanja u porodici) u relaksirajućim aktivnostima i razgovarati o njenim problemima uz blago i nenasilno fizičko sputavanje prilikom izvođenja masturbatornih pokreta. Ukoliko se rizici isključe (uz obaveznu prijavu sumnje na eventualno seksualno zlostavljanje), a ona ne može da se odrekne te aktivnosti ili je ometa u obavljanju svakodnevnih obaveza i igri i nije jedini vid ispoljavanja neuobičajenog ponašanja, svakako je potrebno potražiti i stručno mišljenje i pomoć dečijeg psihijatra

Poštovana \"ujna malog sestrića\",
sećam se da sam Vam i tada (marta) napisao da bi jedan kontrolni logopedski pregled najverovatnije otklonio sve dileme u pogledu razvoja govora vašeg sestrića. Sada bih dodao da bi i pregled kod dečjeg psihijatra ili psihologa bio od pomoći, ali se bojim da osim vaše zabrinutosti niko drugi i ne pokazuje interesovanje za pomoć detetu. Mnogi oblici izmenjenog ponašanja dece i nisu posledica nekog razvojnog poremećaja, već zanemarenosti stimulisanja detetovog razvoja, ali je za razrešenje svih dilema potrebna konsultacija (ne internet konsultacija, već fizički odlazak) kod stručnjaka.
Srdačan pozdrav

Iz Vašeg preskromnog pitanja pokušaću da ukažem na dva pravca razmišljanja. Jedan se tiče neurologije, praktičnijeg pristupa u vezi Vašeg pitanja, a drugi psihologije, više teoretski i informativni. Dakle, ne znam u kojoj meri genetika utiče na mogućnost pozicioniranja jedne obrve (fiksiranog), ali znam da postoji urođena spuštenost kapka drugog oka (ptosis congenitalis simplex), pa tako naizgled podignutost jedne obrve ustvari može biti odraza spuštenosti (slabosti) kapka drugog oka. Moguće je i da je nejednaka pozicija obrva deo opšte asimetrije lica. Otuda napominjem da je potrebno potražiti konsultaciju dečjeg neurologa kako bi se ta dilema razjasnila. Drugi aspekt gledanja na učešće podizanja i spuštanja obrva je veoma značajno polje u psihologiji dekodiranja emocionalnih stanja ljudi. Pokreti obrva zajedno sa drugim delovima lica čiji su mišići delom pod kontrolom cenatara nad kojim volja nema uticaja, već emocije, zajedno učestvuju u spontanom odražavanju emocionalnog stanja osobe, ali i istovremeno služe kao komunikacioni signal drugim osobama kako emocionalno da dožive drugu osobu. Za sada, držite se prve oblasti i potražite savet dečjeg neurologa koji bi tu asimetriju (kada je vidi) mnogo bolje mogao da objasni od dečjeg psihijatra.

Poštovana,
ukoliko dečak ne pokazuje druge promene u ponašanju ili psihičkom razvoju, pojava škrguntanja zubima (bruksizam), pre psihijatrijskog posmatranja (ili paralelno sa njim) biti sagledana i praćenja od strane dečjeg stomatologa. Istraživanja pokazuju da većina dece koja škrguću zubima spontano prestane to da čini di 13.godine, ali ukoliko je već došlo do oštećenja zuba ne treba čekati sa konsultacijama.
Šaljem vam i jedan koristan informativni link gde možete saznati još neke činjenice o bruksizmu. http://www.stomatologija.info/1/oralna-higijena/bruksizam-skrgutanje-zubima.html

Poštovana, postoji jedna nelogičnost u vašem pismu, tačnije paradoks, da se \"o tome nikada nije pred njim razgovaralo (NIKADA), osim kada ste mu OBJAŠNJAVALI da je više nema (možda to traje čak 2 meseca, što je kontradikcija u odnosu na \"nikad\"). Možda vama ovaj paradoks ne izgleda kao ozbiljna umna zagonetka, ali da li je tako i u umu petogodišnjeg dečaka? Ako želite da prestane da priča o nekome koga nije video niti emocionalno se vezao, onda treba ispraviti paradoks. Prestanite da objašnjavate. Što ste izobjašnjavali, objasnili ste, dalje nemojte. Nema potrebe za pričama o odlasku na nebo i večnim snovima, jer se tako deca samo još više zbunjuju, a nadovezuju se još komplikovanija pitanja na koja možete još zbunjujuće da odgovorite. Deci sa 5 godina je najëšće jasan pojam biti živ i biti mrtav i šta to podrazumeva, ali im je još važnije da im se kaže da oni za nisu krivi, a važno je jer je svojstvo mišljenja u tom uzrazstu da sve pojave oko sebe dovodi u vezu sa sobom. Bilo je još sličnih pitanja, pa vas molim da pregledate po arhivi ukoliko vam je potrebno još dodatnih objašnjenja. Srdačan pozdrav