Poštovani dr,
želim da izrazim zahvalnost na tako brzom odgovoru. Svaka Vam čast na ažurnosti, interesovanju i korektnosti. Pitali ste o trci za uspehom i o engleskom. Što se uspeha tiče, on se zadovoljava postignutim (vrlo dobar - prva 4 razreda). Kaže da nije štreber i da nije savršen, pa da to i ne tražimo od njega, što su samo izgovori, s obzirom da to nikad nismo ni tražili. Radi se o tome što neće da uči. Ukoliko njih više u razredu dobije, recimo trojke, onda on to navodi kao nešto opšte, normalno i opravdavajuće. Što se tiče engleskog, njega je dobio tek sada u 5. razredu, kao drugi jezik, a od 1. uči francuski. Konverzacija na engleskom je odlična, godinama unazad sve filmove sluša (ne čita titl), na TV-u dominira engleski, tako da ga je sasvim sam odlično savladao. Sada kada u školi mora i da piše - pojma nema, ali nisam sigurna koliko je to isti problem ili prosto neznanje i susret sa pisanim jezikom. Nisam navela da je veoma društven, zabavljač, voli da se eksponira, prvak u šahu, dok je sa druge strane preosetljiv na zadirkivanja zbog debljine ili naročito neke nepravde. Sad, to može da bude i stvar karaktera (naime, ja sam preosetljiva i večiti borac za pravdu).
Još jednom, pozdrav iz Beograda.

Poštovani,
čitala sam na Vašem sajtu tekst o Trihotilomaniji i u njemu prepoznala svog rođaka. Dečak ima 11 godina i s polaskom u školu (od 9-10godine) primetili smo da čupa trepavice. Reč je inače o prilično maljavom dečaku, te smo i uzrok ovog ponašanja tražili i delimično našli u zadirkivanju druge dece. Najpre je makazama odsekao trepavice (ima izuzetno guste i lepe trepavice, ili bolje reci imao je), a zatim je nastavio sa cupanjem. Nedavno smo primetili i da sa podlaktica secka dlacice, jer, kako nam je rekla njegova sestra, deca ga u školi zadirkuju da je dlakav. U razgovoru smo delimično uspeli da od njega saznamo da je uzrok ovog ponašanja, kada se posvađa sa mamom ili tatom ili pak pominje zadirkivanje dece. Pokušali smo razgovorom da mu kažemo da ignoriše takve stvari, da je on lep dečak, da su možda druga deca ljubomorna na njegove trepavice, da ne treba da se nervira, da ne postoji razlog zbog koga bi to radio, čak smo pokušali i sa obećanjem da je ovo poslednji put i ako prekrši obećanje da nećemo ići da gledamo njegova takmičenja, da neće moći da spava kod drugova, itd. Nažalost, čupanje se nakon poslednjeg dogovora ponovilo i sada više ne znamo šta da radimo. Na pomen razgovora sa psihologom, nažalost, porodica se sablažnjava. Inače, odrasta u harmoničnoj porodici, okružen ljubavlju roditelja, babe i dede, sestre, veselo je dete, dobar đak i bavi se sportom. Možda je za nijansu povučeniji, teže se uklapa u društvo, ali s druge strane ima veliki krug drugara i deca se lepo druže i igraju.
Šta savetujete?

Mom detetu su u prvom razredu osnovne škole, sada je drugi, otkrili da ima disleksiju, ali ne i koji stepen, pa me zanima da li postoji način da ga testiram i gde? Da li se to može uraditi samo u Zavodu ili još negde privatno?
Hvala!

Moj dečak ima 14 meseci. Divno je dete, veselo, druželjubivo i poprilično samostalno i nezavisno za svoj uzrast. Pre mesec dana je krenuo u jaslice, gde se jako lepo adaptirao, što procenjujemo na osnovu toga što se raduje kad stignemo tamo i na osnovu toga što deluje zadovoljno i srećno svaki put kad gvirnemo sa strane kad dođemo po njega.
E sad...problem koji imamo i za koji smo sami krivi, ali sada ne znamo kako da ga rešimo ima veze sa njegovim uspavljivanjem i noćnim spavanjem. Naime, još uvek nismo prestali sa sisanjem, zato što je krenuo u jaslice, pa kao dok se ne adaptira u potpunosti, intenzivno mu rastu zubići, pa se desi da ne može ništa da jede u toku dana, ali može da sisa...No, to je uzrokovalo da 1. ne može da se uspava sam bez sisanja 2. da se više puta u toku noći budi i da ne može sam da se uspava, pa traži da sisa...3. traži da sisa sve češće i duže u toku noći, što postaje poprilično iscrpljujuce za mene. Pokušaj uvođenja drugog mleka kao alternative je prve nedelje bio vrlo uspešan, da bi u poslednje vreme to postala nemoguća misija. Kako vidi flasicu sa belom tekućinom odbija je i pruža se ka meni kao zanimljivijem izvoru tekućine. Situacija koja je nas uznemirila se javila pre neko veče kada je imao nešto što bi se moglo nazvati histeričnim napadom koji je trajao oko sat vremena. Do ispada je došlo kada je po njegovom buđenju u toku noći došao suprug da ga umiri. To se obično završi tako što ga neko podigne iz kreveca na par minuta malo pomazi i on se smiri, s tim što to najčešće radim ja, a nekad mu čak dam ponovo da sisa. No, te večeri sam ostavila tatu malo duže s njim gde se malac očigledno jako iznervirao i počeo vrlo burno da reaguje bacakanjem na sve strane. Niti hoće kod mene, tačnije kad ga ja uzmem vrišti još jače i pruža ruke ka mužu, kad ga on uzme vrišti i gura ga od sebe...kad ga spustimo na krevet skače sa njega i baca se po podu....Sve dok ga nekako nismo smirili da bih mu dala da sisa gde je zaspao snom pravednika. No tokom noći se budi više puta i više puta traži da sisa sve dok u nekom trenutku rano izjutra ja odbijem posle sat vremena sisanja da mu dam ponovo nakon 5 minuta. Akcija vrištanja od te večeri se ponavlja... Probali smo sve i uzimanje u zagrljaj i tiho pričanje i ljuljanje i da ga pustimo, ali to je trajalo SAT vremena kad je već postalo nepodnošljivo. Uspeo je da se smiri na trenutak kada smo mu otpevali omiljenu pesmicu i da se smeši...da bi se odmah potom setio svoje muke i nastavio sa vrištanjem. Na pokušaj da mu damo da sisa bi se smirio na kratko, ali očigleno pošto mu potrebe nisu ispunjene (jer mleka više nema ili ne ide dovoljno brzo) bi ponovo počeo da vrišti. Nije hteo ni vodu, a flasicu sa belom tekućinom neću ni da spominjem. Smirio se kad je dobio keks u ruke koji nije ni zagrizao, ali se tad opustio i zaspao. Naravno kad se probudio kao da ništa nije bilo, veseo srećan, oran, spreman za igru i saradnju.
Kako rešavati te burne situacije? Čitam da treba ignorisati takvo ponašanje, ali KAKO? Zar nije mali da bih ga ignorisala...i kako ignorisati dete koje se u pola noći baca po podu... Inače nije da nema dovoljno pažnje, tačnije kao što se pojedinačno igramo sa njim odvajamo vreme kada se svi zajedno igramo na podu ili jurimo u parku ili mazimo pred spavanje, a nije i da nema vreme za sebe kada će sam da istražuje i ispituje i igra se.... Otkud napadi besa... I kako ih rešiti?
Puno pozdrava i znam da nemate gotov recept, ali nadam se da imate dobar savet i predlog kako bi ovo mogli da rešimo.

Poštovani doktore,
Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo