Poštovanje,
hteo da Vas pitam sledeće, bio sam u nekoj depresiji već 2 godine. Pre toga sam promenio sve moguće lekare da bi mi svi rekli da sam zdrav i da mi ništa ne fali. Inače sam veliki emotivac, a imao sam problema i sa ćerkicom po njenom rođenju, pa sam sve to strašno podneo i od 2006 su počeli da se javljaju svi oni Vama poznati simtomi depresije, da ne nabrajam. Išao sam i na psihoterapije, do pre nedelju dana sam pio Zoloft po jednu četvrtinu ujutru dok ga nisam izbacio (a pre toga celu tabletu jednom ujutru). Ja sam potpuno razumeo problem ove bolesti i naučio sam da se izborim sa tim i da živim tako, sad mi je mnogo lakše.
Mene samo zanima da li će se meni tokom života dogoditi neki od simptoma ove bolesti i da li je to normalno da se desi i kako se treba ponađati, jer ipak sam sad takoreći izlečen, ako se uopšte može potpuno izlečiti...
Pozdrav za doktorku od veselog Saleta

Poštovana dr,
ne znam ni sam kako da Vam sve ovo objasnim, sve je počelo 2004 god. otišla sam sasvim normalno kao i svako drugo jutro na posao, ali tog dana oko 10h nešto se strašno desilo sa mnom. Imala sam osjećaj da umirem, počelo me gušiti, bolit u prsima, znojenje, podrhtavanje, lupanje srca, mučnina, vrtoglavica, bol u vratu i glavi, otišla sam kod bolničarke u firmi, izmjerila mi je pritisak koji je bio normalan,onda sam otišla kući, muž je došao po mene i imala sam jake bolove u prsima i gušenje, misleci ovo je kraj, došla sam kući i legla u krevet i nisam se smijela okrenut ili udahnut duboko, jer je bol u prsima bio tako jak. Sutradan sam otišla doktoru koji mi je rekao da je srce u redu i da pijem samo tab.protiv bolova. To se opet pojavilo onda sam išla na sve moguće preglede i svi nalazi bi bili uredni. Od toga dana pa do danas, moji simptomi su isti, pila sam razne tablete za depresiju, koje mi ništa nisu pomagale, možda više od 25 vrsti raznih tableta, ali nikakve pomoći. Pila sam Xanax 0.5mg.skoro tri god. i ništa, samo bi me malo smirile, kad bi mi organizam poceo podrhtavat, ali to sve za kratko vrijeme. Sad pijem Clonazepam 0.5mg. i nikakve pomoći i od njih. Svako jutro kad se probudim, jako sam umorna, nemam snage ni za šta, imam vrtoglavice, teško dišem, brzo se umorim, jaki pritisak na vrat i glavu, glavobolje, ramena me bole, ruke i često mi prsti nateknu, samo da napomenem da su ove vrtoglavice kao da propadam u nešto, ako okrenem glavu ili očima pogledam u stranu onda je još gore, glava mi je tako teška...nađene su male promjene na vratu (MRI) a kažu da je to normalno za moje god. Inače imam 38god. MRI glave je bio normalan, kažu da izgleda sve normalno i nemaju pravu dijagnozu za mene, samo mi daju različite tab. da provam ali bez ikakvih pomaka. Sve sam doktore obišla i više nemam snage za to. Moj doktor kaže da teže dišem zato što imam anxiety, a ja sa pitam zar to ne bi prošlo za ove 4 god.s obzirom koliko sam popila tab.ako je anxiety, barem bi se malo bolje osjećala. Živim u Americi i više ne znam šta da radim, izgubila sam posao, kući sam i ne mogu ništa da radim. Idem često kod kiropraktičara i on misli da je problem sa vratnim mišićima.
Molim Vas za savjet, jer više nemam kome da se obratim, a ovako moj život nema nikakvog smisla, jer vidim da mi nitko ne može pomoći...
Hvala Vam unaprijed!

Moj prijatelj je počeo da uzima kokain, on tvrdi da uzima sam ponekad, kako mu pomoći, odakle početi, kome se obratiti?
Pozdrav

Poštovana doktorice,
moj problem traje već oko 3 godine i koliko mi se čini on se postepeno produbljuje, te sada definitivno moram zatražiti pomoć. Inače, imam 28 godina, dvoje dece, normalan brak i domaćica sam...Dakle, ja se nelagodno osećam u prisustvu više ljudi (bilo da su poznati ili ne) pogotovo ako sedimo za stolom ili se nalazimo na manjem prostoru, pa smo bliži jedni drugima. Simptomi su crvenjenje u licu i znojenje dlanova. Problem je i u tome što kada pomenuti simptomi nastupe, pošto ne mogu da kontrolišem njihovu pojavu, naprasno "idem u wc", saginjem glavu, puštam kosu ukoliko je vezana u rep, ustajem da otvorim prozor i sl. Takve radnje u tom momentu deluju potpuno besmisleno i nepotrebno, te imam utisak da me "još čudnije" gledaju ljudi sa kojima sam. A opet, ako to ne učinim, primete simptome i gledaju me "najčudnije" moguće. I to je onda začarani krug... Uhvatila sam sebe da sam svesno zakasnila na neke razgovore za posao, da sam izbegla neka druženja u prirodi (jer su simptomi više vidljivi na dnevnom svetlu). Takođe, nisam pravila "veliki diplomski", niti "veliku svadbu", baš iz tih razloga. Čini mi se da tako propuštam mnoge lepe stvari u kojima drugi ljudi uživaju... Ne znam ni kako ću ovakva naći posao. Bojim se pojave simptoma na razgovoru za isti. A i zahtevi poslodavaca su se povećali. A i ako je u pitanju veliki kolektiv...uf...i još svi to moje nenalaženje posla počinju da tumače kao lenjost i nezainteresovanost, jer ne znaju koji problem imam, pa me sada i zbog toga grize savest. Na sve to umem da budem depresivna ili anksiozna (to se smenjuje) i imam "preskakanje srca" zbog čega moram i kod kardiologa... A mislila sam kako ću sama moći da izađem na kraj sa tim, jer kao Bože moj, edukovana sam po pitanju tih stvari (pedagogija i psihologija), pa eto baš ću sama...No, očigledno da više nemam mehanizme da se izborim i to se podmuklo i dalje razvija i onemogućava mi normalan život. Tek sada sam (ali definitivno!) odlučila da nešto preduzmem.
Nadam se da nisam zakasnila...!?

Imam 22 god., a moj suprug 28 god. Posle 5 god. zabavljanja, udala sam se i već 7 meseci živimo zajedno. Naime, zadnjih mesec dana smo se oboje mnogo promenili. Postali smo nervozni i nemamo razumevanja jedno za drugo. Pokušavala sam dosta puta da pričam sa njim, ali su se razgovori završavali njegovom ubedljivom pričom da sam ja kriva za sve, da je njegovo ponašanje (ponižava me rečima, govori mi najodvratnije stvari ako se požalim da mi je nešto što je uradio ili što nije uradio zasmetalo) opravdano. Zadnjih par dana osećam tugu, težinu u grudima, plačem kad god sam sama, a nekad se jedva suzdržim da ne zaplačem u drustvu. Njemu više ništa ne smem da kažem, jer se plašim kako će reagovati.
Nadam se da Vam je sve ovo dovoljno da mi kažete šta je sa mnom i šta da radim, jer osećam da ću poludeti, mnogo se osećam usamljenom i sve manje mogu da iskontrolišem napade plača kao i drhtanje ruku.