Poštovana doktorice,
moj problem traje već oko 3 godine i koliko mi se čini on se postepeno produbljuje, te sada definitivno moram zatražiti pomoć. Inače, imam 28 godina, dvoje dece, normalan brak i domaćica sam...Dakle, ja se nelagodno osećam u prisustvu više ljudi (bilo da su poznati ili ne) pogotovo ako sedimo za stolom ili se nalazimo na manjem prostoru, pa smo bliži jedni drugima. Simptomi su crvenjenje u licu i znojenje dlanova. Problem je i u tome što kada pomenuti simptomi nastupe, pošto ne mogu da kontrolišem njihovu pojavu, naprasno "idem u wc", saginjem glavu, puštam kosu ukoliko je vezana u rep, ustajem da otvorim prozor i sl. Takve radnje u tom momentu deluju potpuno besmisleno i nepotrebno, te imam utisak da me "još čudnije" gledaju ljudi sa kojima sam. A opet, ako to ne učinim, primete simptome i gledaju me "najčudnije" moguće. I to je onda začarani krug... Uhvatila sam sebe da sam svesno zakasnila na neke razgovore za posao, da sam izbegla neka druženja u prirodi (jer su simptomi više vidljivi na dnevnom svetlu). Takođe, nisam pravila "veliki diplomski", niti "veliku svadbu", baš iz tih razloga. Čini mi se da tako propuštam mnoge lepe stvari u kojima drugi ljudi uživaju... Ne znam ni kako ću ovakva naći posao. Bojim se pojave simptoma na razgovoru za isti. A i zahtevi poslodavaca su se povećali. A i ako je u pitanju veliki kolektiv...uf...i još svi to moje nenalaženje posla počinju da tumače kao lenjost i nezainteresovanost, jer ne znaju koji problem imam, pa me sada i zbog toga grize savest. Na sve to umem da budem depresivna ili anksiozna (to se smenjuje) i imam "preskakanje srca" zbog čega moram i kod kardiologa... A mislila sam kako ću sama moći da izađem na kraj sa tim, jer kao Bože moj, edukovana sam po pitanju tih stvari (pedagogija i psihologija), pa eto baš ću sama...No, očigledno da više nemam mehanizme da se izborim i to se podmuklo i dalje razvija i onemogućava mi normalan život. Tek sada sam (ali definitivno!) odlučila da nešto preduzmem.
Nadam se da nisam zakasnila...!?
Poštovana,
jasno Vam je da je Vaš problem sociofobičnog karaktera i da u ovoj fazi je neosporno hitno započinjanje terapijskog tretmana. Obratite se stručnom licu, jer mislim da je to jedini način da rešite problem.
Srdačno,
Dr Dragana Krasić
Pitanje broj: #13879
Poštovana doktorice,
Odgovoreno: 29. 10. 2008.moj problem traje već oko 3 godine i koliko mi se čini on se postepeno produbljuje, te sada definitivno moram zatražiti pomoć. Inače, imam 28 godina, dvoje dece, normalan brak i domaćica sam...Dakle, ja se nelagodno osećam u prisustvu više ljudi (bilo da su poznati ili ne) pogotovo ako sedimo za stolom ili se nalazimo na manjem prostoru, pa smo bliži jedni drugima. Simptomi su crvenjenje u licu i znojenje dlanova. Problem je i u tome što kada pomenuti simptomi nastupe, pošto ne mogu da kontrolišem njihovu pojavu, naprasno "idem u wc", saginjem glavu, puštam kosu ukoliko je vezana u rep, ustajem da otvorim prozor i sl. Takve radnje u tom momentu deluju potpuno besmisleno i nepotrebno, te imam utisak da me "još čudnije" gledaju ljudi sa kojima sam. A opet, ako to ne učinim, primete simptome i gledaju me "najčudnije" moguće. I to je onda začarani krug... Uhvatila sam sebe da sam svesno zakasnila na neke razgovore za posao, da sam izbegla neka druženja u prirodi (jer su simptomi više vidljivi na dnevnom svetlu). Takođe, nisam pravila "veliki diplomski", niti "veliku svadbu", baš iz tih razloga. Čini mi se da tako propuštam mnoge lepe stvari u kojima drugi ljudi uživaju... Ne znam ni kako ću ovakva naći posao. Bojim se pojave simptoma na razgovoru za isti. A i zahtevi poslodavaca su se povećali. A i ako je u pitanju veliki kolektiv...uf...i još svi to moje nenalaženje posla počinju da tumače kao lenjost i nezainteresovanost, jer ne znaju koji problem imam, pa me sada i zbog toga grize savest. Na sve to umem da budem depresivna ili anksiozna (to se smenjuje) i imam "preskakanje srca" zbog čega moram i kod kardiologa... A mislila sam kako ću sama moći da izađem na kraj sa tim, jer kao Bože moj, edukovana sam po pitanju tih stvari (pedagogija i psihologija), pa eto baš ću sama...No, očigledno da više nemam mehanizme da se izborim i to se podmuklo i dalje razvija i onemogućava mi normalan život. Tek sada sam (ali definitivno!) odlučila da nešto preduzmem.
Nadam se da nisam zakasnila...!?
Poštovana,
jasno Vam je da je Vaš problem sociofobičnog karaktera i da u ovoj fazi je neosporno hitno započinjanje terapijskog tretmana. Obratite se stručnom licu, jer mislim da je to jedini način da rešite problem.
Srdačno,
Dr Dragana Krasić
Pregledajte odgovore po oblastima