Već neko vreme imam problem sa hipohondrijom. Sve je počelo u septembru ove godine kada sam se ekserom ubo u koleno. Tada mi je komšija rekao da odem da primim antitetanus, što ja nisam uradio. Posle nekoliko dana sam video na internetu šta je tetanus i od tada se ne mogu smiriti. Sve je počelo brojanjem dana inkubacije tetanusa (21 dan) i kada se to završilo igrajući karte ubodem se na iglu koju mi je baka dala da uvučem. Opet isti proces opet brojanje dana. I sve tako u krug. I kao baksuz, čim se zavrsi 21dan, ja se opet povredim i opet brojim. I tako sve od septembra do sad... Shvatam ja da se meni ništa neće desiti jer sam vakcinisan, jer su to male ranice koje sam odmah ispirao hidrogenom i vodom.  Ali sada to više nije problem, već događaj koji se desio pre 8 dana, a to je napad psa kada sam bio na selu kod strica. Pas me nije ujeo, tj. nisam osetio ujed i sutradan pogledam nogu i vidim neke ožiljke koji su stari moguće godinama. I čim sam to video, noga počinje da me boli. Sad brojim dane da ne dobijem besnilo iako je pas vakcinisan redovno. Ali problem je to što kad god se negde udarim, mene to boli koliko traje i taj period inkubacije ali posle toga nestaje kao da ga nikad nije bilo. Taj način života me ubija, povukao sam se u sebe stalno sam u kuci, retko izlazim.  Plašim se da me to ne uhvati negde napolju. Bio sam kod psihologa koji me je ubeđivao da mi niša neće biti, ali ja to ne mogu da prihvatim. Pijem Lexilium uveče pred spavanje, jer mi je to najgori period.  Molim Vas za neki savet i da li je moguće da svi ti bolovi koji nastaju mogu biti psiha? 

Već neko vrijeme imam problem sa hipohondrijom. Sve je počelo u septembru ove godine kada sam se uboo na ekserom u koljeno. Tada mi je komšija rekao da odem da primim vakcinu protiv tetanusa, što ja nisam učinio. Posle nekoliko dana sam na internetu pretraživao šta je tetanus, i od tada se ne mogu smiriti. Počeo sam sa brojanjem dana inkubacije tetanusa, 21 dan, i kad se to završilo, slučajno se ubodem na iglu. Ponovo sam počeo sa brojanjem dana i sve tako ukrug. Čim se završio 21. dan, ja se opet povrijedim i opet brojim, i tako sve od septembra do sad. Shvatio sam da se meni ništa neće desit jer sam vakcinisan, jer su to male ranice koje sam odmah ispirao hidrogenom i vodom, ali sada to više nije problem već je problem dogadjaj koji mi se desio prije 8 dana. Napao me je pas kada sam bio na selu kod strica. Pas me nije ujeo tj. nisam osjetio ujed. Sutradan sam pogledao nogu i vidio neke ožiljke koji su stari, moguće godinama. Čim sam to vidio, počne me noga bolit. Sad brojim dane - da ne dobijem bjesnilo, iako je pas vakcinisan redovno. Problem je to što kad god se negdje udarim mene to boli koliko traje i taj period inkubacije, a posle toga nestaje bol, kao da ga nikad nije bilo. Taj način života me ubija, povukao sam se u sebe, stalno sam kod kuće, rijetko izlazim. Plapim se da me strah ne zadesi negdje vani. Bio sam kod psihologa koji me je ubjedjivao da mi ništa neće biti ali ja to ne mogu da prihvatim. Pijem leksilium uveče pred spavanje. Molim Vas za neki savjet. Da li je moguće da svi ti bolovi koji nastaju mogu imati psihičku pozadinu?

Godinama unazad se lečim od depresije jer smatram da je depresija ozbiljan problem, medjutim, moja majka ne misli tako! Pre oko 10 godina, nakon psihijatrijskog pregleda, u izveštaju lekara pisalo je major-depresija, par meseci sam pila lekove i to je bilo sve. Stanje u porodici se tada naglo promenilo, na moju štetu, a ja sam počela da osećam novi simptom, grčenje srčanog mišića. Udala sam se i na taj način odaljila od svojih roditelja, nadala sam se da će se situacija poboljšati, ali nije. Bilo je teško i u braku, bila sam žrtva psihičkog maltretiranja od strane svog supruga, ali sam pokušavala sve da istrpim zbog bebe. Nisam smela doktoru! Na kraju he suprug mene i sina izbacio iz kuce. Vratila sam se roditeljima sa sinom, gde mi se psihičko stanje jos više pogoršalo. Bila sam bez posla, primorana da trpim najgore stvari od strane roditelja, zarad krova nad glavom i hleba za mene i dete. Od danas sam ponovo pod terapijom, lek je Elicea od 5mg, koji pijem po pola, dakle 2.5mg dnevno. Da li mi ta terapija može pomoći iako ja, i dalje, svakodnevno trpim razne uvrede, poniženja, iako i dalje nemam pravo na svoje mišljenje i nemam pravo na druženje?

Zabrinuta sam zbog dobre prijateljice koja priča sama sa sobom kada oseća da je sama i to radi uvek, ali nikada u društvu. Obično kada je u toaletu, ili u svakoj drugoj proilici kada se nadje sama prostoriji, krene da razgovara sa sobom i obično su to smislene rečenice a nekada i bujica misli. Ona je završila fakultet i funkcioniše sasvim normalno u društvu i tvrdi da to radi nesvesno i od malena. Nekada taj razgovor bude i glasniji, kada je u drugoj prostoriji. Tvrdi da nema halucinacija niti osećaj da priča sa drugom osobom. Reč je o mladoj osobi od 30 godina. Da li ova pojava može da ukazuje na neki poremećaj?

Od 2012. godine lečim se od anksioznosti i napada panike. Bila sam trudna i porodila se pre 3 meseca. Ne dojim bebu jer sam imala problema sa dojkama, mastitis. Sada pijem Flunisan, a ranije sam pila Eliceu, medjutim, ništa od toga očigledno ne deluje na mene, jer me je i dalje strah kada se nadjem u gužvi, kada udjem u prodavnicu, banku, odmah se pogubim i želim da izadjem. Čim sam u prostoriji gde je gužva, odmah srce počne ubrzano da lupa i ruke mi se preznoje od straha. Šta mislite o Venlafaxinu?