Tatjana Veličković iz Beograda: Najduži IBD staž i lečenje autofagijom

Tatjana, poznatija u IBD krugovima kao Tanja, ima Kronovu bolest od 1983. godine, što je čini pacijentom sa najdužim poznatim IBD stažom u Srbiji. Danas se, kako kaže, oseća najbolje u životu. Pored svega što je postigla, aktivista je Udruženja za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije, a njen doprinos udruženju je dragocen. 

„Razoblela sam se u prošlom veku”

„Razbolela sam se još u prošlom veku, 1983. godine, a sve je to krenulo kao problem sa slepim crevom koje sam tada i operisala. Međutim, bolovi, krvave stolice i dijareje su se nastavili. Imala sam i do dvadeset stolica dnevno. U to vreme Kronova bolest se nije dijagnostikovala često. Lutali smo moji roditelji i ja, u pokušaju da nađemo rešenje. Jednom smo išli čak u Rusiju da promenimo klimu, da vidimo da li će mi to prijati. Međutim, ništa nije bilo od pomoći. Dobila sam više dijagnoza, ali niko nije mogao da otkrije pravu. I dalje su bili prisutni bolovi. Veći deo osnovne i srednje škole sam provela u bolnici. Kada sam imala 17 godina bila sam na Institutu za majku i dete i doktor Vojislav Perišić mi je uradio kolonoskopiju - prvi put. On je otkrio da imam Kronovu bolest, koja se tada smirila.”

1989. godine Tanja upisuje studije i nakon prve godine stanje joj se značajno pogoršalo. 1990. godine je sa majkom otišla u Nemačku na lečenje, tamo se lečila prirodnom medicinom i to je dovelo do toga da se njena bolest lokalizuje. Nakon dva meseca u Nemačkoj vratila se u Srbiju, sa svega trideset kilograma.”

Jedna godina studiranja, dve godine pauze

Tatjana se tada lečila u Novom Sadu, otišla je kod doktora Daničića koji ju je operisao 5.11.1990. godine. U tom periodu joj je stanje bilo izuzetno loše, do mere do koje se plašila za svoj život. „Kad si mlada osoba onda ti bude teško, razmišljaš zašto baš ti da budeš taj kome je loše. U jednom trenutku, iako sam pozitivna, vesela osoba, pomislila sam da je dosta borbe, da ne mogu više da izdržim. Sećam se, bila sam u bolničkom krevetu, priključena na infuziju, pod temperaturom, i dolazi moja sestra kojoj sam rekla: „Ljiljo, mislim da je sada kraj.” Na to mi je odgovorila da ako ja umrem, ona će odmah za mnom umreti i tada sam znala da moram da se borim. Doktor Daničić je predložio operaciju. Bila sam u toliko lošem stanju, da nisu mogli da mi urade ni kolonoskopiju. Tada sam imala manje od 18 godina i moji roditelji su morali da potpišu saglasnost.”

Autofagija

Tanja se brzo oporavila od operacije i krenula na drugu godinu studije. Međutim, tada kreću nove komplikacije u vidu perianalnih fistula. 1991. ona prvi put dolazi na VMA, gde posle nekog vremena dolazi kod profesora Dina Tarabara, koji i danas vodi njeno stranje. „Znala sam da pravim različite eksperimente što se tiče moje bolesti. Radila sam čak i Brojsovu terapiju, a to je terapija gladovanja 42 dana. Uspela sam u tome i nikad se bolje nisam osećala, bilo je fenomenalno, ali i opasno ako se ne radi uz nadzor lekara. Kada sam rekla doktoru na kakvom sam režimu, pitao me je šta bi se desilo da mi je pozlilo, gde sam ja uz osmeh odgovrila da bih očekivala od njega da me spase. Probala sam razne dijete, razne biljke i čajeve. Stalno sam dolazila na VMA na kontrole. Budem kratko u remisiji pa mi onda opet bude loše. Svaki stres kod nas izaziva da nam se bolest pogorša. Ali sam bila uporna da završim studije i ponosna sam na sebe zbog toga. Danas sam inženjer tekstilne konfekcije.”

Kada su počele kliničke studije na VMA, Tatjana je rado u njima učestvovala. „Poslednji put sam bila na terapiji 2018. godine i tada sam ušla u remisiju, otkad više ne koristim terapiju. Kada je počela pandemija nisam išla na kontrole i u jednom momentu sam ostala bez lekova. Odlučila sam opet da eksperimentišem. I pre godinu i po dana, avgusta 2020. godine, sam krenula sa autofagijom, prilikom koje u toku jednog dana osam sati u toku dana konzumiram hranu, pa onda 16 sati 'gladujem'. Tad sam počela i da vežbam. Tek tada sam osetila pravu slobodu. Moj organizam se potpuno oporavio. Od kad sam počela da primenjujem autofagiju, svi bolovi su nestali. Imamo one bolove u zglobovima, kao i svi sa Kronovom bolešću. Tako da se danas lečim samo autofagijom i promenom ishrane. Za doručak obavezno jedem ovsene pahuljice. Izbacila sam hleb. Uglavnom gledam da ne jedem belo brašno. I time sam dovela svoje stanje u red. Sad se osećam dobro.”

Invalidnost prve kategorije i pronalazak posla

Tatjana danas radi u kolektivu firme koja se bavi proizvodnjom tuš kabina, radi u administraciji, pola radnog vremena. „2018. godine su me pozvali sa biroa na procenu radne sposobnosti. Radila sam mnogo poslova do tada, i već mi je fizički bilo naporno. Uradili smo procenu radne sposobnosti i kada su me pitali šta bih voleli da radim, rekla sam da bih volela da radim u administraciji. Dobila sam invalidnost prve kategorije i dve adrese na koje treba da se javim. Prvo sam se javila firmi u kojoj sam danas i oni su me odmah zaposlili. U početku, dok nisam bila u remisiji dešavalo se da nisam mogla da dođem na posao. Ustanem i nemam snage. Oni su sve to tolerisali, jer sam se zaposlila kao invalid. Ovde je tako lepa atmosfera, kolege su dobre, naš direktor je fenomenalan. Nema stresa, svi radimo zajedno. U početku me je bilo sramota, jer se dešavalo da ne mogu da dođem na posao. Jednom sam ovde čak pala u nesvest. Međutim, od kako sam na autofagiji, ja sam puna energije i dobro sam. Imam osećaj da bih mogla ceo svet da promenim. Tako se lepo osećam.”

„Uglavnom sam okružena pozitivnim ljudima”

Kako navodi, danas je uglavnom okružena pozitivnim ljudima. Svima odmah kaže da ima Kronovu volest. Prijatelji su tu kada joj je najpotrebnije i to joj je, od prijatelja, najbitnije. Nikada nije imala problem zbog svoje bolesti u smislu prihvatanja. Nije zloupotrebljavala svoju bolest i uvek je htela da da svoj maksimum, baš zbog ljudi koji su joj ukazali poverenje. Kao veliku podršku prepoznaje i Udruženje za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije, čiji je član. Interesantno je to što je na dan obolelih od Kronove bolesti, 19. maj, i Tanjin rođendan.

Na pitanje da li ste samostalni u svojoj bolesti, Tatjana odgovara - „Potpuno se osećam slobodno i ne zavisim ni od koga. Trenutno mi je bolest u remisiji. Međutim, kada mi je teško potrebna nam je pomoć, najviše pomoć porodice, prijatelja. To je najbitnije.”

Oboleima od Kronove bolesti je potreban mir

Tanja za svoje saborce ima i poruku: „Obolelima od Kronove bolesti bih poručila da budu pozitivni. Nama, obolelima od Kronove bolesti, je potrebno da imamo mir. Svaki stres nas izbaci iz ravnoteže. Potrebno je da nađemo nešto što nas opušta. Ja recimo, već preko 20 godina čitam Bibliju, to mi daje mir i nadu. Takođe, puno se družim sa ljudima. To mi sve daje satisfakciju da nastavim dalje. Svima bih poručila samo pozitivno razmišljanje i da uvek, u moru neagativnih informacija, nađu svetlu tačku i da samo idemo dalje, jer ništa nas ne može zaustaviti.”