Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Igor Ranković iz Beograda: mlad čovek sa zdravim stilom života i njegova Kronova bolest


Igora zatičemo na Adi Ciganliji, gde je 14 stepeni, a temperatura ga nije omela da uđe u vodu. Ronjenje na dah je, kako on kaže, jedan ceo novi svet koji je otkrio i nikad mu nije teško da se obuče u ronilačko odelo i pridruži se podvodnom carstvu. Njegova dijagnoza je Kronova bolest i ovo je priča o njegovim izazovima u prethodnih dvanaest godina. 

Igor Ranković

Prvi simptomi - Bol u trbuhu i smanjeni kvalitet života

Na početku priče, Igor se priseća svoje prve godine fakulteta, tačnije 2008. godine, sledećim rečima: „Prvi simptomi bili su bolovi u stomaku, koji su naizgled bili ničim izazvani. I ja i drugi su to pripisivali mojim anksioznim epizodama, sa kojima sam se ponekad borio. Lekari opšte prakse uglavnom su mi davali probiotike. Pojavila se i anemija, te mi se smanjio apetit, a zatim sam počeo drastično da gubim na težini. Prolive sam takođe imao, ali oni nisu nastajali alarmantno. Postajao sam premoren i počeo sam da gubim sposobnost normalnog funkcionisanja. Iako mi to tada nije delovalo strašno, sada shvatam da sam imao ozbiljna ograničenja u tom periodu. Prestao sam i da treniram, a ja sam po prirodi uvek bio posvećen sportu.’’

Anemije odvode Igora hematologu, koja ga, kada je videla da ima nisko gvožđe, upućuje gastroenterologu. Njegova bolest je tada ličila na upalnu bolest creva. Tokom 2009., godinu dana od prvih simptoma, nakon kolonoskopije postavljena je dijagnoza Kronova bolest.

„Paradoks je da sam za mesec dana, nakon postavljanja dijagnoze, bio dobro. Tokom 30 dana, koje sam proveo na kortikosteroidima, uspeo sam da dobijem 15 kilograma i osećao sam se sjajno. Taj period pamtim pozitivno, jer mi dijagnoza nije bila strašna. Radovao sam se da konačno znam od čega bolujem i da mogu da tragam za rešenjem. Bilo je to sve mnogo stresnije mojim roditeljima.’’ - navodi Igor i dodaje da je nakon toga godinama bio relativno dobro, uz isprobavanje različitih terapija. Period od 2009. do 2015. pamti kao jedan dobar period, po pitanju bolesti.

Klinička studija

U jednom trenutku, Igor preko ličnih kontakata odlazi u Belgiju na testiranje, koje je trebalo da pokaže da li će mu anti TNF terapija biti odgovarajuća. Rezultat je pokazao da to nije terapija za njega, međutim, tada se pojavila klinička studija, koju je Igor sjajno doživeo.

„Dve-tri godine pre operacije dobio sam predlog da učestvujem u kliničkoj studiji. Ta terapija je trebalo da, na osnovu mehanizma delovanja, pruži rezultat, a na kraju je i bilo tako. Skoro dve godine sam učestvovao u studiji. Dan-danas ne znam da li sam primao lek ili placebo, jer je studija bila double blind, ali davala je i subjektivni i objektivni rezultat. Taj lek, koji je tada postojao u nekim zemljama, već je bio prošao neke faze ispitivanja. Svakako, svi su vidno bili oprezniji i niko od lekara, kojima sam verovao, nije me ubeđivao da ja treba da prihvatim ovakvo učešće u ispitivanju, iako sam video da oni misle da je to prava stvar za mene. Opet napominjem, verovao sam tom timu ljudi da znaju šta rade, i mislim da poverenje uvek treba da postoji. Na početku studije, najpre sledi taj neki informisani pristanak, koji sam potpisao. Na šezdeset strana je detaljno i transparentno napisano šta taj lek podrazumeva, šta može da izazove, i sva negativna dejstva, pobrojana po kategorijama. Rade se razni testovi, kao što su kognitivni, pomoću kojih se proverava da li postoji nešto na šta treba da se obrati pažnja i da li postoji poremećaj pažnje. Čak postoje i fizički testovi koji, na primer, mere da li dužinu od deset metara možeš da pređeš istom brzinom, kao i pre terapije. Bilo je interesantno. Što se tiče terapije, ona je bila uspešna, a zasniva se na malim injekcijama, koje se primaju subkutano. Vodio sam i digitalni dnevnik, koji sam popunjavao svakog dana, a u kom sam opisivao subjektivno stanje, broj stolica i da li sam morao da uzimam još nešto od lekova, i tako dalje. Posete su bile jednom mesečno, a imao sam i telefon za hitne slučajeve.’’ - objašnjava Igor navodeći da mu je ovo iskustvo, kao i ono sa narednom kliničkom studijom, bilo pozitivno.

„Operacija je prošla dobro, a meni je naježe pao oporavak’’

Iako je bio dobro, Igor zapravo nikada nije bio u potpunoj remisiji. „Meni nijedan lek nije dao potpunu remisiju. Nije bilo strašno, ali dešavalo se da imam bolove i gubitak apetita. Na pregledima je gotovo uvek bila prisutna blaga upala. Tih šest godina su vodile ka tome da se to oštećenje moralo operisati. Stenoze su mi otežavale varenje, te sam morao retko da jedem, jer mi je trebalo vremena da svarim hranu. Uplašio sam se operacije, ali ona je prošla zaista dobro i, zapravo, najteže mi je pao oporavak. Uklonjen je terminalni ileum i 40 santimetara ka tankom crevu, dok debelo crevo nije dirano. Nije bilo stoma i operacija je urađena iz jednog akta. Deset dana sam proveo u bolnici, dok mi je kod kuće trebalo dosta vremena da prohodam i da počnem funkcionisati kao ranije. Nakon oporavka se ništa nije promenilo i nisam imao dodatna ograničenja.’’ - navodi Igor.  

Nakon oporavka, Igor se vratio treninzima. Smanjio je intenzitet fizičke aktivnosti u odnosu na nekadašnje dane i nastavio je da živi u miru sa svojim stanjem. Međutim, ponovo završava u bolnici zbog opstrukcije, zastoja u crevima i ogromnih bolova. Kontrola je ukazala na upalu, koja je i dalje prisutna. Nakon toga, Igor odlučuje da ponovo učestvuje u kliničkoj studiji, koja se bavi lekom, namenjenim pacijentima sa psorijazom. Učestvovanje u ovoj, kao i u prethodnoj kliničkoj studiji, dalo je Igoru dobre rezultate. 

Posao, sport i putovanja

Kad se bolest pojavila, prvih godinu dana Igoru je bilo teško da normalno funkcioniše, dok na fakultet nije odlazio kao ranije. „Ja to nisam doživljavao kao problem, ali sada vidim da je uticalo na samo studiranje. Bio sam malaksao i osećao slabost, te nisam mogao da radim mnogo stvari mimo onih obaveznih. Nije bilo dijeta i ograničenja, a ljudima nije bilo jasno kako jedem sve, a imam Kronovu bolest. Lekari su mi rekli da se pazim sunca, jer sam zbog terapije podložniji malignitetima. Osim toga, dok sam primao terapije koje su bile delotvorne, nisam imao nikakve druge probleme. Čak sam osećao kao da imam još više snage. Bolest tada nisam doživeo kao neko veliko ograničenje. Međutim, kako se operacija bližila, počeo sam da uviđam da bolest utiče na mene, kao i izostanak s posla, s obzirom da se to desilo nakon godinu dana otkako sam se prvi put zaposlio u firmi, koja je imala razumevanja za moje stanje. Pre operacije mogao sam da jedem poprilično, a nakon nje jeo sam manje, što je bilo normalno. Više nisam mogao da budem aktivan sportista, kao što sam nekada bio. Ovo se odnosi na CrossFit, jer sam ga nedeljno trenirao 4-5 puta, a nakon operacije više se nisam mogao baviti njime.” 

Igor je počeo da roni godinu-dve pre operacije. Oduvek je želeo da se bavi ronjenjem, a prilikom dolaska u firmu upoznaje kolegu, koji se ovim sportom i bavi, te odlučuje da i sam krene. „Za mene je ronjenje značilo da stavim bocu na leđa i da ronim. Kada sam to uradio, otkrio sam da postoji ceo svet ronjenja na dah i to me je privuklo. Pre početka ronjenja nisam bio fan vode, jer sam imao strah od iste. Kada sam počeo da se bavim ovim sportom, shvatio sam da sam pobedio taj strah i to me je činilo srećnim, što je donelo dosta lepih stvari u moj život, a krenuo sam i da putujem. Putovanja su uvek bila škakljiva, zato što sam mislio da će mi u nekom trenutku zatrebati bolnica, te su me odlasci u druge gradove uvek plašili. Doktori su mi rekli ‘Idi, putuj. Ukoliko se desi neki problem, naći ćemo način da ga rešimo’. Plašio sam se da će mi možda zatrebati hirurgija u trenutku, kada budem u nekom dalekom gradu. Ta putovanja su još jedna stvar koja su me učinila srećnim i stavila mi do znanja da sam još nešto postigao. Na osnovu ličnog iskustva mogu reći da, koliko god da mi je bilo loše, nakon putovanja sam se uvek osećao bolje. Nisam mnogo eksperimentisao sa hranom i ponašao sam se kao kod svoje kuće na putovanjima.”

„Većina ljudi ne zna šta je to Kronova bolest’’

Igor napominje da mu je njegova porodica najveća podrška - prvo majka i otac, a danas i devojka sa kojom ima sina od tri meseca. Priznaje da mu se ukućani prilagođavaju njegovim željama, kada je hrana u pitanju. Iznenađuje ga činjenica da većina ljudi ne zna šta tačno znači Kronova bolest, iako se on trudi da ne objašnjava puno, jer ne želi da druge zamara svojim stanjem. „Većina ljudi ne shvata u kom smislu Kronova bolest predstavlja problem. Međutim, sve veći broj njih zna nekog sa ovom bolešću, pa su tako i čuli za osnovne informacije o istoj. Nema dve iste Kronove bolesti i onda ljudi imaju različita iskustva. Ima onih sa blažim simptomima i onih koji se stalno operišu. Ja sam zbog Kronove bolesti izgubio dosta na telesnoj masi i ponekad mi smeta što ljudi to komentarišu u nekom šaljivom smislu, tipa: ‘Vidi kako si mršav, pojedi nešto’. Ja te komentare ne doživljavam previše lično, ali može se desiti dan, kada prosto ne želim čuti takve komentare.’’

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Igor je odgovorio:

Da, mislim da jesam, pogotovo sada kada sam dobio sina. Primećujem da bi mi bilo lakše da sam savršenog zdravlja, ali što se drugih stvari tiče, nisam imao nikakav problem. Nekad mi je bilo teško da se nosim sa ovom bolešću. Danas ima perioda pogoršanja, ali sam vremenom naučio da dam sebi prostora da odmorim i prošetam. Shvatio sam da imam pravo da mi bude loše, jer čovek ne mora uvek biti super.”, – istakao je Igor.

„Kada bih se obraćao nekom Igoru koji je student i suočava se sa Kronom…’’

Kada bih se obraćao nekom Igoru koji je student i suočava se sa Kronom, rekao bih mu da ne preskače kontrole, da bude uključen u svoju bolest, da se liši stresa i da se hrani zdravo, ne zbog Kronove bolesti, već zbog sebe. Takođe bih mu rekao da bude fizički aktivan koliko mu odgovara i da sluša doktora. Danas živimo u vremenu kada ljudi sami donose odluke o stvarima u koje se ne razumeju. Lečenje ove bolesti nije uvek idealno, ne postoji magično rešenje, ali sada već ima puno lekova, koji mogu pomoći. Ono što nekada nisam znao, a sada mi je jasno, jeste da se medicina znatno razvila, a terapije su delotvornije. Iako mislim da se možda neće uskoro naći lek za ovu bolest, svakako se može primeniti teparija, koja će držati bolest pod kontrolom. Ova bolest se leči medicinom i treba je pratiti. Nema deprimiranja. Treba pokupiti i iskustva drugih pacijenata i obratiti se Udruženju pacijenata UKUKS.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde


ZAKAZIVANJE 063/687-460