Filip Rakić iz Beograda: Odrastao je uz Kronovu bolest svoje majke, pa i sam postao pacijent

Filip je mladić, kog zatičemo u kafiću, dok uživa u ispijanju kafe, što on smatra svojim apsolutnim ritualom, pogotovo vikendom. Govori nam kako se raduje intervjuu, jer mu je Kronova bolest, potpuno neočekivano, donela mnoga lepa životna iskustva i nova poznanstva.

Odrastao sam uz Kronovu bolest svoje majke

Na samom početku saznajemo da i Filipova majka ima Kronovu bolest, koja mu nije bila nepoznanica, čak i u vreme kad je njegova majka obolela od iste.

„Ja sam odrastao sa Kronovom bolešću, a  otkako znam za sebe, o tome svedočim kroz primer svoje majke. Sećam se trenutaka iz detinjstva, kada je ona bila nepokretna i imala spoljašnje manifestacije bolesti, poput pečata po nogama, kao i kada nije mogla da jede i tome slično. Međutim, moja majka je veoma komplikovan slučaj, s obzirom da su joj na kolonoskopiji višestruko probušili crevo, pa je došlo i do sepse - imala je i stomu... Doslovno, sve simptome, koji se tiču Kronove bolesti, mogao sam videti na njenom primeru, te sam bio upućen u sve segmente, koji su i mene mogli zadesiti. Mojoj majci je još tada rečeno da ova bolest nije nasledna i da su njeni uzroci - stres, kao i način života. Niko nije ni pomišljao da ću i ja, vremenom, postati pacijent." - kaže Filip.

„Bio sam, gotovo, neuhranjen i imao krvave stolice, za koje sam mislio da su od stresa"

Filip smatra da već desetak godina ima Kronovu bolest, a da se ona vidno manifestovala tek u trećoj godini fakulteta. 

„Uvek sam bio, rekao bih, neuhranjen, i imao krvave stolice. Vremenom sam dobio fistule, za koje sam smatrao da su se pojavile zbog dužeg sedenja tokom učenja. Međutim, početak treće godine fakulteta bio mi je jako stresan, jer sam navikao da uvek budem među najboljima (perfekcionista, 10,0 prosek) i da sve bude kao pesma. Ego mi je u tim trenucima bio ,,poljuljan", zbog čega sam se zainatio i odlučio da sednem da učim. Sam sebi sam stvorio pritisak, te mi je taj period bio baš stresan. Takođe sam konzumirao kafu, cigarete, odlazio na žurke, splavove i radio sve ostalo, što ide u paketu sa pomenutim. Odjednom se desilo da su mi intezivno krenuli odlivi krvi kroz stolicu, i da nisam mogao da jedem. Onda sam imao temperature (oko 37,8 do 38), dijareje i često sam povraćao. Mislio sam da je u pitanju stomačni virus. U tom periodu sam bio na Kopaoniku sa Studentskim parlamentom i praktično sam, ta četiri dana, proveo u toaletu. Uzimao sam aktivni ugalj i druge suplemente, koje sam smeo, i moje stanje je, kao, prošlo. Kada sam se vratio kući, dešavalo se da zaspim u 4 popodne i da ne mogu da me probude do 6 ujutru. Osećao sam malaksalost, a vremenom i bolove - kao da mi neko zarije nož kroz stomak. Tada sam imao 21 godinu." - istakao je Filip. 

Jedna Nova godina donela je sa sobom i velike bolove i otkrivanje bolesti

Kao trenutak konačnog suočavanja sa simptomima i početkom lečenja, Filip navodi period pred Novu godinu, kada je otišao sa drugaricom do tržnog centra. Svratili su do brze hrane, a Filip, tog dana, skoro ništa nije mogao da jede, te je uzeo samo jedan đus i pomfrit. Čim je počeo da jede, osetio je neizdržive bolove, a zbog velike gužve, jedva je stigao do kuće. Kako kaže, tada je shvatio da više ne može i ne želi da živi sa tim bolovima.

„Odlazim kod mamine doktorke, koja me je odmah pregledala i zakazala mi kolonoskopiju, čini mi se, za 5. januar i od tada sam krenuo sa terapijom. Nakon osam meseci, kolonoskopija je ponovljena, a doktorka je ustanovila da bolest nije zalečena kako bi trebalo da bude, te me je ubacila na program biološke terapije. Evo, već je peta godina otkako sam, da kucnem u drvo, jako dobro i otkako je moja bolest mirna. Mislim da je to prednost kada se baš na pravo vreme reaguje." - rekao je Filip.

Jednom mesečno ide na kontrole, kada ima biološku terapiju. Tada se rade analize krvi i predaje se uzorak stolice na analizu. Kod Filipa je situacija mirna - sve se vidi na osnovu analiza krvi i kalprotektina. Trenutno nema nikakvih problema, a kolonoskopije radi godišnje.

„Ko si ti i zašto mi se smeškaš"

Kronova bolest je Filipu, neočekivano, donela i obnovu nekih starih prijateljstava. „Majka je uvek bila uz mene i dosta mi je olakšala moje muke. Od samog početka mi je govorila da će sve biti u redu, da se živi sa tim, da neću imati nikakvih problema, da ne shvatam bolest kao da je strašna, kao što sam je doživljavao u tom trenutku. Tokom prvog dana biološke terapije, primetio sam nečije smeškanje. Pomislih: 'OK, ko si ti i zašto mi se smeškaš?' Tokom pauze, prilazi mi ona i kaže: 'Ej, ćao Filipe. Ja sam Olga. Išli smo zajedno u školu, a ja sam bila na prirodnom smeru.' Tada smo, zapravo, krenuli da se družimo, i evo, to prijateljstvo traje već 6. godinu i stvarno smo nerazdvojni." - istakao je Filip. 

On kaže da je imao podršku i da, zaista, ne može da se požali na ljude oko sebe. Od onih, koji su otišli, bilo je i očekivano da hoće. „U principu, imao sam podršku, a čak su i profesori na fakultetu imali razumevanja za moje stanje. Kada iznenada saznate da imate bolest, nakon toga sledi period prihvatanja. U međuvremenu, vi ćete proći, od negiranja do depresivnih stanja, i na kraju se suočiti sa bolešću i shvatiti da ona i nije toliko strašna. Razgovori sa majkom i provođenje vremena sa prijateljima pomogli su mi da prihvatim svoje stanje. U tom periodu sam zanemario fakultet i pitao sebe: 'Da li želiš da te bolest definiše ili ćeš da pokažeš da ti možeš nju da kontrolišeš?' Shvatio sam da mogu, apsolutno, da radim šta poželim, te zašto bi me bolest onemogućila u bilo čemu?! Onda sam počeo da učim, spremam ispite (dao sam uslov za četvrtu godinu) i tako korak po korak. Kada sam krenuo na biološku terapiju, Olga mi je dosta pomogla, jer smo bili u istoj situaciji i izrodilo se jedno divno prijateljstvo, koje i dan-danas traje. Da mi nije nje i te mlađe ekipe, koja je bila u našoj grupi na biološkoj terapiji, mislim da bih odavno odustao. Stvarno sam se super zabavljao i uvek je bilo nekih dešavanja. Takođe, medicinske sestre su stvarno bile super, te tako imam pozitivna iskustva." - rekao je Filip. 

On trenutno radi u odeljenju za zaštitu životne sredine jednog javnog preduzeća, a na masteru pohađa smer, koji se tiče upravljanja projektima. Ima dobar odnos sa nadređenima, a i kolege imaju razumevanja za njegovo stanje.

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Filip je odgovorio:

„U principu, mogu sve. Tokom samog početka, kada se nije mnogo znalo o Koroni i načinima njenog prenošenja, vladala je opšta panika. Do prošle godine, dok se nisam vakcinisao, nosio sam masku i rukavice, i baš sam bio striktan po pitanju zaštite od virusa. Međutim, dok čovek radi, prinuđen je da bude u kontaktu sa ljudima, a mi nemamo mogućnost rada od kuće. Desilo mi se da sam pet puta bio u kontaktu sa Kovid pozitivnim osobama. Naime, moj otac je imao virus, tako da nam je Korona, praktično, bila u kući, a mama i ja, za to vreme, nismo postali pozitivni na Kovid. Zapravo, ova terapija nas nekako štiti, jer smanjuje taj sistemski zapaljenski odgovor. Ipak mislim da sve dolazi iz glave, a ja imam utisak da će me zaobići sve komplikacije." - rekao je Filip.

„Izgleda nemoguće i zastrašujuće, ali stvarno možete sve što naumite"

Za sam kraj, kao poruku svojim vršnjacima, Filip poručuje sledeće: „Trenutno vam možda sve izgleda nemoguće i zastrašujuće, ali stvarno možete sve što naumite, a ono što poželite, u mogućnosti ste i da ostvarite. U tome vas nijedna bolest, pa ni Kron, neće sprečiti. Stanje, u kom se nalazite, treba da pretvorite u svoju snagu. Smatram da, koliko god stvari mi ih je Kron oduzeo, on mi je zaista doneo one mnogo lepše, a koje ranije nisam imao." - istakao je Filip.