Poremećaji u ishrani

Poremećaj u ishrani najčešce nastaje kao posledica držanja restriktivnih dijeta i to kod osoba koje su emocionalno i psihički osetljive, odnosno onih koje rade na samouništenju sopstvenog zdravlja, praktikujući držanje nepravilnih dijeta, uzimanjem neproverenih dijetetskih preparata i određivanjem sopstvene idealne težine koja je najčešće ispod adekvatne.

Intenzitet anoreksije je različit - od neradog (mrljavog) uzimanja hrane do prave fobije od hrane. Zavisno od uzrasta na kome se javlja razlikujemo anoreksiju novorođenčeta, anoreksiju malog deteta i anoreksiju mladalačkog doba.

Povremena anoreksija kod dece u periodu intenzivnog emotivnog razvoja u 2. i 3. godini života je česta pojava, može se javiti i pri polasku u školu, u preteranom fizičkom zamoru u igri i sl.

Prava anoreksija podrazumeva da dete objektivno ne unosi dovoljnu količinu hrane. Prava anoreksija prati gotovo sva akutna i većinu hroničnih oboljenja digestivnog trakta. Najčešći vandigestivni uzroci anoreksije su sistemske bolesti.

Selektivna anoreksija podrazumeva da dete unosi relativno dovoljno hrane ali samo onu koju voli ili na koju je naviknuto.

Prividna anoreksija znači da dete uzima dovoljno hrane, ali okolina (majka) to procenjuje kao nedovoljno.

Lažna anoreksija se javlja u slučajevima kada dete ima normalnu želju za hranom ali ne može da unese dovoljne količine zbog izvesnih kongenitalnih anomalija.

Psihogena anoreksija odojčeta i malog deteta uzrokovana je psihičkim faktorima. Obično je izraz poremećenih odnosa u odnosu majka-dete. Majka može biti neiskusna, napeta ili prosto nezainteresovana te nije u stanju da prepozna potrebe svoga deteta i da odgovori na njih. U situacijama kada hrani dete majka je nestrpljiva, nesigurna ili agresivna, što prenosi na dete, pa ono reaguje sličnim ali sebi svojstvenim simptomima - aktivnim ili pasivnim odbijanjem hrane. Ukoliko, pak, nameće krut režim uzimanja hrane ili manirirano ponašanje tokom obroka, može kod deteta stvoriti otpor, a da pri tome uistinu i ne postoje smetnje apetita. U početku psihogene anoreksije nisu prisutni digestivni poremećaji, ali ova anoreksija neminovno vodi, pored ostalih promena, u multifaktorijalnu malnutriciju te zahteva stručni tretman. U ovakvim slučajevima ključno je raditi na poboljšanju odnosa dete-okolina.

Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka (mada je zapažen i kod mladića). Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne u uzrastu od 13 do 20 godina).
Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela. Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini. Opsednutost strahom od debljanja je takva da se bolesnice boje svake hrane, koju doživljavaju lošom i opasnom.

U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih. Pri tome je još uvijek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne. Čini se da su presudni faktori oni, koji određuju ličnost. Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta; koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju; koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a "ženski" časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)

Tipična klinička slika počinje željom da se malo oslabi, kako bi se dostigla željena telesna težina i kako bi se određeni delovi tela "doterali" dijetom.

Dijeta počinje izbegavanjem hrane koja goji  (slatkiši, hleb, testo...), potom smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane. To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i ekstremna mršavost koja ugrožava život i nema veze sa lepotom nije dovoljna da bi bolesnica bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem i vežbanjem (aerobik, fitness, jogging, hodanje), a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzano varenje ili izlučivanje vode iz tela.

Pridruženi simptomi-mnoge osobe koje pate od anoreksije pokazuju pridružene psihičke poremećaje: depresivno raspoloženje, razdražljivost, nesanicu, povlačenje iz društva. Često su zaokupljene mislima koje im se nameću naizgled protiv njihove volje ili prisilnim radnjama, najčešće vezanim za hranu, jelo, izgled tela ili telesnu težinu. Ove osobe pate od osećaja neadekvatnosti i jake potrebe da nadziru okolinu, a nedostaje im spontanost, inicijativa i teško izražavaju osećanja.

Telesne komplikacije-ovaj poremećaj je udružen sa sekundarnim endokrinim i metaboličkim promenama i poremećajem telesnih funkcija. Tako se javlja nepravilan rad srca, nizak krvni pritisak, nesvestice, gubitak menstruacije, snižena telesna temperatura i nesposobnost da se podnese hladnoća, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, prekrivena nežnim dlačicama, smanjuje se mišićna masa, kosti postaju slabije i sklone prelomima, zglobovi otečeni, zatim nastaje anemija, opstipacija (zatvor), hronična nesanica.

Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).

(bous-vo, govedo; limos-glad =>˝Gladan da bi i vola mogao pojesti˝) je poremećaj vezan za ishranu koji je, kao i anoreksija nervoza, psihološkog porekla, a može imati strašne telesne posledice. Dok se anoreksičari jednostavno izgladnjuju, bulimičari se prejedaju, a zatim se čiste povraćanjem koje su sami izazvali. Oboleli od bulimije često koriste pilule za mršavljenje, laksative i diuretike da bi smanjili telesnu težinu. Čišćenje može imati dve svrhe: sprečavanje dobijanja na težini, a i privremeno ublažavanje depresije i ostalih negativnih osećanja.

Binge eating je poremećaj nekontrolisanog uzimanja velikih količina hrane (preko 2500 cal za obrok) hrane, često u tajnosti, bez izazivanja povraćanja.

Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvobitni uzrok bulimije. Bulimičarka je obično osoba koja želi previše da  postigne i teži savršenstvu, a oseća da ne može da zadovolji očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od depresije. Možda je kao dete bila fizički ili seksualno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.

Bulimija, poput anoreksije, pogađa uglavnom mlade žene. Prosečno doba u kojoj se znakovi bulimije prvi put javljaju je 18 godina. Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično sa anoreksijom. U tom naizmeničnom toku - koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju - devojka neko vreme ne želi da jede, pripremajući se za prejedanje, moguće je da u fazi nejedenja upotrebljava i sredstva za smanjenje apetita. Zatim slede: konzumiranje hrane u preteranim količinama, tajno konzumiranje hrane, preokupacija mislima o hrani, nedostatak kontrole u blizini hrane.

Iako se preklapaju, ova dva poremećaja povezuju se s različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih nagona, dok oboleli od bulimije s druge strane udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljujući, upadajući u nevolje s drogom, promiskuitetnim ponašanjem, krađom ili nekontrolisanim kupovanjem.

Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati povremeno (jednom nedeljno) ili jako često (više puta na dan). Telesne posledice uključuju promene na želucu i pankreasu, probleme sa štitnom žlezdom, upalu jednjaka, zatim probleme sa zubima i bolest desni usled povraćanja želudačne kiseline. Čestim povraćanjem se troše  voda i kalijum iz telesnih tečnosti što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost je samoubilačka depresija.

Bulimija je prava bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat.

Lekar bi morao postaviti dijagnozu bulimije, ako postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno u trajanju od tri meseca.
Psihološko lečenje bulimije podrazumeva pojedinačnu, porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija. Bihevioristička terapija se usredsređuje na menjanje navika, seanse se obično posvećuju analiziranju ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi bolesnica poštuje tačno određena pravila ponašanja.
Kognitivna psihoterapija - često kombnovana sa antidepresivima - prvobitni je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani, terapija se takođe usredsređuje na uobičajeno ponašanje, cilj je da istraži i suprotstavi se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika. Pojedinačna ili grupna psihoterapija usmerava se na emocionalna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.