Zdravo! Javljam povodom saveta posto imamo problem u porodici! Ja sam apsolvent stomatologije i poslednjih 10ak godina imamo problem sa mojim mladjim bratem, 91o godiste koji kada je trezan je neverovatno divno i inteligentno stvorenje ali kada se napije nastupa horor. Moji roditelji zive na selu i nisu toliko upuceji u tezinu problema pa mi se nekako cini da ni ne znaju kako da mu pomognu. . . Taj horor otprilike izgleda ovako: on nema kontrolu vec posle prve case i jako drcno pije, i to njegovo pijanstvo ima faze super raspolozenja na pocetku, gde je veseo, opusten, razdragan ali dodje u neku fazu gde postaje agresivam, pocinje da vredja ljude, hoce da se bije, par puta je nasrnuo na mamu i menw, nju je par puta i udario, krece da lomi stvari po kuci i onda izdivlja i nakon te epizode samp zaspi i sutradan se nicega ne seca i ne veruje nam nista. . . Ja sam pokusala par puta da mu objasnim da ima problem, ali on nece ni da cuje i uporno prica kako nece vise i opet sve isto. . . Molim vas posavetujte me kako da pomognemo nekom ko nece sebi da pomogne? Postoji li neki lek koji mozemo tajno da mu dajemo da se odvikne od alkohola?? Unapred zahvalna. . .
Poštovana, Vaš brat očigledno pati od alkoholizma, a vi kao student stomatologije više od drugih poznajete medicinu i šta su to bolesti zavisnosti. Kada je ovakav problem u pitanju najpoželjnije je ako pacijent shvata ozbiljnost toga i prihvata lečenje. Iz onoga što ste naveli to kod njega nije slučaj. Potrebna je podrška cele porodice da bi on prihvatio lečenje. Zato mislim da je potrebno da ovo što on čini u pijanstvu saopštite roditeljima jer niste jedino vi ti koji treba da preuzme odgovornost. Smatram da je potrebno učinite sve što je u vašoj moći da pomognete, ali će ishod zavisiti od njegove lične motivacije. Kada je alkoholizam u pitanju ponekad je samo neki veći eksces okidač koji pomogne da se pacijent sam javi na lečenje i uvidi do kog stepena je dovelo nekontrolisano pijenje. Pozdrav
Ne znam šta mi je, nervozna sam užasno, imam suicidalne misli, imam dete od deset godina i u zadnje vreme stalno mu nešto fali. Moji roditelji kažu da on ispašta moje grehe. Da li bi bilo bolje kad mene ne bi bilo, jer bi život dala i za dete i za roditelje. Nemam volje više da živim, a nemam ni sa kim da pričam. Šta da radim?
Postovani, ne znam kome da se obratim za savet?! Naime, moj 22 godisnji sin brine o dedi po ocu koji ima metastaze u podmakloj fazi i baki koja je stara i nemocna. Brne o njima jer nemaju nikoga drugog. Njihov sin (moj suprug a njegov otac) je preminuo pre 5 godina. Moj 22 dvo godisnji sin je vec pretrpeo traumu kada su mu saopstili da mu je otac preminuo. Trazio je pomoc i razgovor sa strucnim licem i bez ikakve terapije se primirio i vratio u normalni zivot kakav imaju mladi. Od kako je deda bolestan on im je na usluzi ali je problem u tome sto je deda agresivan i ponekad cak neprijatan prema unuku, sto on podnosi tesko i, kako kaze, ima nocne more. Imam dilemu da li da dvadesetdvogodisnjeg sina zastitim tako sto cu ga sasvim izolovati od bolesnog deke i bake!?
Poštovana, Lično smatram kao psihoterapeut da vaš sin ne bi trebalo da se izlaže takvoj presiji kakva je život sa bolesnim dedom koji je pšritom i agresivan i da vi, kao majka, ako je to u vašoj moći, možete omogućiti da vaš sin ne bude izložen takvom stresu jer već ima neke simptome koji govore o ugrožavanju njegovog psihičkog zdravlja. Vaš sin je punoletan i potrebno je da sam donosi odgovorno svoje odluke, a vi kao majka ga možete posavetovati da je potrebno da brine o sopstvenom životu i da svoje zdravlje, pomažući bolesnom dedi, ne dovodi u pitanje. Ovde je pitanje granice do koje on može pomoći što ne znači da treba da bude nehuman.
Postovani, majka sam deteta sa razvojnom dijagnozom. Iako sam uspevala da se nosim sa tim problemom vec neki niz godina (nekad bolje, nekad gore) , u smislu borbe, inicijative i opsteg situacije, poslednjih 3 meseca mi je postalo izrazito tesko da se nosim sa tim problemom, u smislu neizvesnosti i potpunog mraka sta buducnost nosi. Na to su se nadovezale i druge stvari - postala sam previse razdrazljiva, nervozna, placljiva i generalno sam, prosto i jednostavno receno konstantno tuzna. Jos uvek uspevam da se nosim sa svakodnevnicom, ali je ocigledno je da je dan kad ce i to puci na pragu. Najgore mi je kad mi kazu - trgni se! - kao da biram da budem ocajna. Na poslu jos uvek funkcionisem koliko toliko dobro, ali mislim da je to zato sto je posao jedna sredina gde zapravo imam kontrolu. Brak mi je u potpunom raspadu, ali to nije posledica nase deljene tuge ili bezanja mog supruga od istine (naprotiv, od svih stvari koje mogu da kazem je da je stvarno dobar otac) , nego proste zivotne nekompatibilnosti. Problem koji imamo sa detetom nas vise veze, nego sto nas odvaja, a realno bi trebalo da ne budemo zajedno. Da nemamo problem sa detetom, ne verujem da bismo bili zajedno. Ne osecam vise nikakvo zadovoljstvo ni u cemu. Odavno sam prestala da se druzim. Mene interesuje kako i gde da trazim pomoc? Da li je to razgovor sa terapeutom ili psihijatrom ili psihologom? Ako nije razgovor, vec neka terapija, da li ce ta terapija imati efekta, ako vec shvatamo da je uzrok mog stanja realan strah, a ne izmisljen problem? Koliko treba da cekam? Da li postoje mehanizmi koje sama mogu da primenim? Hvala puno.
Poštovana, Mislim da bi vam pomogla psihoterapija da biste mogli doneti neke životne odluke kada je vaš brak u pitanju. Problemi sa zdravljem deteta su nešto što će vas pratiti i nadalje, ali ako nemate podršku u suprugu i ako se udaljavate to će vam još više oduzimati snagu i energiju da se borite za sebe is voje dete. Zato razgovarajte sa suprugom o svemu i ako je potrebno odete na neku bračnu psihoterapiju. Ukoliko on to ne želi, onda se vi sami obratite psihoterapeutu za pomoć (možete i u naš dz) . Pozdrav
Moj suprug već 7 mjeseci liječi se od depresivno-anksioznog poremećaja. Odmah u prvi mjesec dana liječenja on je osjetio ogromno poboljšanje i svakim danom bio je sve bolje i bolje. Sve vrijeme je radio, nije se povlačio u sebe, samo ponekad ga hvatao umor, pospanost i bezvoljnost. Još uvije pije Ad Calixtu. Doktor je rekao da će ga od idućeg mjeseca postepeno skidati sa lijeka. Međutim, u posljednje vrijeme on je previše razdražljiv, čak agresivan. Da li je to vezano za njegovu dijagnozu ili je u pitanju neki drugi poremećaj?
Mislim da bi bilo neophodno da vaš suprug ode na kontrolu kod svog psihijatra koji mu je i prepisao terapiju i da vidi da li neke nus pojave kao što je agresivnost i razdražljivost mogu biti neželjene reakcije na taj lek. Ja sam psiholog i psihoterapeut pa u vam u tom smislu ne mogu dati adekvatan odgovor. U svakom slučaju, uvek savetujem i psihoterapiju ukoliko postoji želja za ozdravljenjem, jer se putem nje može doći do pravih uzroka simptoma koji postoje. Naravno, to zavisi id motivacije samog obolelog.
Vaš brat očigledno pati od alkoholizma, a vi kao student stomatologije više od drugih poznajete medicinu i šta su to bolesti zavisnosti. Kada je ovakav problem u pitanju najpoželjnije je ako pacijent shvata ozbiljnost toga i prihvata lečenje. Iz onoga što ste naveli to kod njega nije slučaj. Potrebna je podrška cele porodice da bi on prihvatio lečenje. Zato mislim da je potrebno da ovo što on čini u pijanstvu saopštite roditeljima jer niste jedino vi ti koji treba da preuzme odgovornost. Smatram da je potrebno učinite sve što je u vašoj moći da pomognete, ali će ishod zavisiti od njegove lične motivacije. Kada je alkoholizam u pitanju ponekad je samo neki veći eksces okidač koji pomogne da se pacijent sam javi na lečenje i uvidi do kog stepena je dovelo nekontrolisano pijenje.
Pozdrav
Lično smatram kao psihoterapeut da vaš sin ne bi trebalo da se izlaže takvoj presiji kakva je život sa bolesnim dedom koji je pšritom i agresivan i da vi, kao majka, ako je to u vašoj moći, možete omogućiti da vaš sin ne bude izložen takvom stresu jer već ima neke simptome koji govore o ugrožavanju njegovog psihičkog zdravlja. Vaš sin je punoletan i potrebno je da sam donosi odgovorno svoje odluke, a vi kao majka ga možete posavetovati da je potrebno da brine o sopstvenom životu i da svoje zdravlje, pomažući bolesnom dedi, ne dovodi u pitanje. Ovde je pitanje granice do koje on može pomoći što ne znači da treba da bude nehuman.
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Mislim da bi vam pomogla psihoterapija da biste mogli doneti neke životne odluke kada je vaš brak u pitanju. Problemi sa zdravljem deteta su nešto što će vas pratiti i nadalje, ali ako nemate podršku u suprugu i ako se udaljavate to će vam još više oduzimati snagu i energiju da se borite za sebe is voje dete. Zato razgovarajte sa suprugom o svemu i ako je potrebno odete na neku bračnu psihoterapiju. Ukoliko on to ne želi, onda se vi sami obratite psihoterapeutu za pomoć (možete i u naš dz) .
Pozdrav
Prikazano 451-455 od ukupno 2336 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke