Postovana dr. Olivera,
majka mog dugogodisnjeg momka je bolesna i dijagnoza glasi: hronicna
dezintegrativna schizoafektivna psihoza i sifra bolesti je F 20.6 i F
25.2.Leci se vec 25 god.i koliko je meni receno niko od njenih predaka
nije bolovao.
Molim Vas da razumete moju zabrinutost i da mi odgovorite kakve su
predispozicije za nasledni faktor i kod mog momka (ima 35 god,) i za
nase buduce potomstvo. Takodje pitam da li je moguce da se njegova
majka zaista razbolela bez genetske predispozicije ili tu uvek postoji
nasledni faktor.
I jos jedno pitanje, ja nikada nisam dobila odgovor o njenoj bolesti
pa sam pronasla na internetu, ali pitam i Vas da mi prema ovim siframa
kazete da li je prosto u pitanju sizofrenija?
Hvala Vam unapred,
Oko 1% svih osoba koje nemaju rodjake obolele od shizofrenije ipak dobiju ovo oboljenje. Ovakvi slučajevi se u najnovijoj literature ne smatraju genetskim (tz. fenokopije) već posledicom delovanja različitih faktora, poput povreda glave, infekcija i komplikacija tokom trudnoće, epilepsije i sl. Ako pak imamo nekog obolelog rodjaka, onda je procenat nešto viši. Ako je jedan jedan od roditelja oboleo od ove hronične bolest, onda će se kod dece takodje javiti bolest u 13 % slučajeva. To znači da od 100 dece koje imaju jednog obolelog roditelja njih 13 oboli, a 87 je zdravo. Ako je obolela baka ili deka, bolest se može javiti i kod unučića u 5% slučajeva. Postoji mogućnost da medju onima koji ne obole imamo odredjeni procenat osoba sa poremećajima ličnosti. Ako Vaš momak do sada nije imao znake bolesti, postoji velika verovatnoća da ih neće ni imati jer je početak bolesti najčešće do 35 godine života. Medjutim, postoje slučajevi i sa nešto kasnijim početkom. Iako se ova bolest smatra u značajnom stepenu naslednom, smatra se da mnogi spoljašnji činioci imaju važan uticaj na razvoj sch.
Cenjena Dr Olivera,
vec sam vam postavio pitanje o načinu konzumacije leka flunirina, i
zahvalan sam vam na brzom odgovoru.
Sad bih malo proširio temu, uz nadu da vam neću biti naporan.
U avgustu 2004. sam prvi put otišao kod psihijatra
zbog jako lošeg opšteg stanja svesti.
Pokušacu u najkracem da objasnim;
Odrastao sam u bolesnim uslovima, u nesrećnoj porodici i to je
ostavilo puno posledica na moju ličnost i na moju, kako vi kašete
"životnu radost" (nje nema, jednostavno propuštam dane da idu jedan
za drugim sa nadom da nece dugo trajati)
U početnim razgovorima sa psihijatrom (Doktorka se preziva Miloš, ako
se dobro secam) dobio sam terapiju flunirin - jedna kapsula dnevno.
takode sam paralelno sa razgovorima sa njom imao i početne
testove-razgovore sa psihoterapeutom, relativno mladom i posvecenom
Doktorkom, na šalost ne sećam se imena.
posle dva meseca ja sam prekinuo sa odlašenjem na zakazane sastanke sa
pomenutom Dr Miloš, i sa uzimanjem prepisanog flunirina.
Zašto, zato što sam u svojoj nesrecnosti došao do sledeceg
zakljucka: uzroci mojoj nesreci su prilicno konkretni i još uvek
postoje (i jesu, to je istina) i nema meni pomoci od pijenja anti
depresiva, niti od lamentiranja nad sudbinom kod psihoterapeuta, nego
je jedino rešenje da se promene šivotni uslovi na taj nacin da se
ode od tih pomenutih i veoma konkretnih problema-uzrocnika. Ali to je
nemoguce, neizvodlhjivo, to je tipicno vrzino kolo u kojem sam ja
uzrocnicima toliko oštecen da nisam ni sposoban da se oslobodim tih
uzrocnika moje nesrece.
Ipak, u septembru 2006. sam u jednom trenutku velikog očaja (mada,
cela 2005 i 2006 a i mnoge godine pre toga su godine očaja u mojem
šivotu) ušao sam u prvu apoteku i kupio kutiju flunirina.
Od tada ga uzimam svakodnevno, ovo je šesti mesec, šesta kutija.
Zahvaljujuci flunirinu ja nisam promenio nacin razmišljanja, ali bar
nemam one sate i sate ocajanja u kojem se osecam tako jadno da to ima
i svoju fizicku komponentu, negde u grudima i stomaku.
Iz izvora sa interneta sam saznao da terapija flunirinom treba da traje
bar 6 meseci. Šta posle tih 6 meseci? Hvala.
Veoma je teško reči na osnovu Vaših podataka i posebno bez direktne psihijatrijske procene pacijenta, šta dalje sa nekim lekom. Tegobe koje ste opisali mogu biti sastavni deo mnogih psihijatrijskih oboljenja, tako da savet koji bi dala može biti sasvim pogrešan i loš po Vas. Recimo, ako se radi o prvoj epizodi depresije, po psihijatrijskim smernicama, antidepresiv treba da se uzima godinu dana, stim što bi se u početku doza leka polako podizala, zatim održavala na odredjenom nivou a posle odredjenog vremenskog perioda polako spuštala i to po tačno odredjenim pravilima. Ako se radi o nekom drugom oboljenju, terapija je sasvim drugačija. Može trajati samo par meseci, ali i doživotno.
Ono što smatram da je za Vas najbolje je da se javite nekom psihijatru, koji će nakon obavljenog pregleda proceniti šta dalje sa Vašom terapijom. Iako su ponekad razlozi naših psihičkih kriza dobrim delom povezani sa onim što se dešava u našoj okolini, veoma je bitno da najpre potražimo stručnu pomoć da izadjemo iz psihičke krize i ojačamo, jer tek kada smo psihički stabilni možemo da donosimo bolje odluke i povlačimo prave poteze koje će nam pomoći da se lakše izborimo sa spoljašnjim problemom. Ponekad, iako se čini da problem dolazi iz spoljašnje sredine, problem, zapravo, leži u nama. Tada se primenjuju odredjene psihoterapijske metode koje nam pomažu da uvidimo i eventualno razrešimo problem u nama samima.
Krajem decembra prošle godine, počela sam da se odvikavam od pilula za spavanje. Koristila sam homeopatski način lečenja. Od 22. decembra 2006., kada sam to započela, počinju moje velike tegobe koje se manifestuju nesanicom. Za to vreme sam dva puta imala virusne infekcije.
Posle 60 i više dana nespavanja, ponovo sam počela sa tabletama, ali tablete više ne deluju. Imam 52 godine, hipotireozu, hipertenziju, osteopeniju i još neke tegobe povezane sa klimakterijumom.
Pilule za spavanje ili tzv. hipnotike treba veoma oprezno koristiti. Najveći broj hipnotika na našem tržištu je iz grupe benzodiazepina i mogu da dovedu do porasta tolerancije (odnosno, da su potrebne sve veće i veće doze koje dovode do željenog efekta) i razvoja zavisnosti. Oni se uglavnom ne daju dugo. Postoji i jedan broj onih koji ne pripadaju grupi benzodiazepina i neki od njih se mogu koristiti i duži vremenski period. Najsigurniji su hipnotici koji deluju na melatoninske receptore (melatonin je supstanca koja je odgovorna za san), ali ih kod nas za sada nema na tržištu. U psihijatriji je poremećaj sna najčešće samo simptom neke bolesti, medjutim, može se javiti i kao izolovani problem. Javlja se i kod nekih telesnih oboljenja. Lek koji se tada daje je uglavnom onaj koji rešava osnovnu bolest a onda će se, kada se povuče osnovna bolest, povući i tegobe koje su sastavni deo te bolesti, pa i poremećaj sna. Ako ste ove lekove uzimali više meseci, postoji verovatnoća da ste već postali zavisni od njih. Tada je neophodan tretman koji će najpre da razreši problem zavisnosti od hipnotika. Veoma je bitno da se javite psihijatru kako bi procenio da li postoji psihijatrijska bolest i da li je potrebna konsultacija lekara drugih specijalnosti, te da se na osnovu rezultata odredi adekvatna terapija. U psihijatrijskoj paleti postoje efikasni lekovi koji pomažu u rešavanju nesanice. Takodje, na našem sajtu možete pročitati članak o nesaniciu kome ćete naći savete koji bi, pored lekova, mogli da pomognu u rešavanju Vašeg problema.
Patim od socijalne fobije, ustvari, samo pretpostavljam da je to, pošto još uvek nisam bio kod psihijatra a sudeći po nekim člancima koje sam pronašao na internetu, deluje kao da se o tome radi. Na poslu, kada me neko gleda, inženjer recimo, kada treba nešto da odradim, ruke počnu da mi se tresu, osećam se nelagodno, crvenim, počnem da se preznojavam, noge mi klecaju itd. Sve je počelo u menzi, za vreme doručka, kada je kraj mene sela nova radnica mojih godina. Odjednom me je oblio znoj, postalo mi je vrućina, ruke su počele da mi se tresu, onako sav zbunjen mislim da sam jaje pojeo sa ljuspom, nisam mogo da gutam. Od tada mi se isto dešava i kada treba da se upoznam sa nekom devojkom. Dobijem napad panike, srce mi lupa, ruke se tresu. Počeo sam da izbegavam devojke, ljudi me gledaju čudno. Kada sam u banci, dogadja mi se ista stvar, ne mogu da se potpišem na šalteru, nezavisno od toga da li je žena ili muškarac, tresu mi se ruke. Da li je to socijalna fobija? Da li može da predje u nešto gore? Strah me je da odem psihijatru.
Opis Vaših tegoba se prilično uklapa u kliničku slikusocijalne fobije. Ako se uz to javlja i strah od tudje negativne procene, ako izbegavate socijelne situacije iz razloga da Vam ne zadrhte ruke pred drugim ljudima, onda je to skoro sigurno socijalna fobija. Nema razloga da Vas bude strah da se javite psihijatru jer na osnovu Vašeg opisa nema elemenata za teže duševno oboljenje. Socijalna fobija je relativno često oboljenje i javlja se uglavnom kod mladjih osoba. Što se ranije javite psihijatru imate veće šanse da se tegobe brže i lakše povuku. Ako bolest duže traje, onda je u skladu sa tim potrebno i duže lečenje. Socijalna fobija se leči dominantno antidepresivima i kognitivno bihejvioralnom terapijom. Od antidepresiva posebno su se dobro pokazali Seroxat i Efectin ER, ali ni u kom slučaju ih ne treba uzimati bez preporuke lekara, jer ima osoba koje ne smeju da ih koriste. Za Vaš oblik socijalne fobije neophodna je i kognitivno bihejvioralna terapija.
Kada osoba “priča sama sa sobom”, to može biti iz nekoliko razloga. Može se desiti da je besna i napeta pa da se na taj način oslobadja napetosti. Medjutim, može da se desi i da “čuje” glasove, odnosno da ima tzv. halucinacije kada se radi o težem psihijatrijksom oboljenju. Može se javiti i kod starih osoba zbog početnih ili uznapredovalih promena na mozgu usled starosti. Postoje i tzv. disocijativna stanja koja se mogu slično ispoljavati. Razlog može biti i prilično prozaičan, recimo da osoba vežba odredjeni razgovor koji je bitan, ili se preslišava. Ako se radi o halucinacijama, senilnosti ili disocijativnoj simptomatologiji potrebno je psihijatrijsko lečenje. Ako se osim pričanja sa samim sobom osoba promenila i u drugim aspektima ponašanja, onda se verovatno radi o nekoj bolesti.
Postovana dr. Olivera, majka mog dugogodisnjeg momka je bolesna i dijagnoza glasi: hronicna dezintegrativna schizoafektivna psihoza i sifra bolesti je F 20.6 i F 25.2.Leci se vec 25 god.i koliko je meni receno niko od njenih predaka nije bolovao. Molim Vas da razumete moju zabrinutost i da mi odgovorite kakve su predispozicije za nasledni faktor i kod mog momka (ima 35 god,) i za nase buduce potomstvo. Takodje pitam da li je moguce da se njegova majka zaista razbolela bez genetske predispozicije ili tu uvek postoji nasledni faktor. I jos jedno pitanje, ja nikada nisam dobila odgovor o njenoj bolesti pa sam pronasla na internetu, ali pitam i Vas da mi prema ovim siframa kazete da li je prosto u pitanju sizofrenija? Hvala Vam unapred,
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Oko 1% svih osoba koje nemaju rodjake obolele od shizofrenije ipak dobiju ovo oboljenje. Ovakvi slučajevi se u najnovijoj literature ne smatraju genetskim (tz. fenokopije) već posledicom delovanja različitih faktora, poput povreda glave, infekcija i komplikacija tokom trudnoće, epilepsije i sl. Ako pak imamo nekog obolelog rodjaka, onda je procenat nešto viši. Ako je jedan jedan od roditelja oboleo od ove hronične bolest, onda će se kod dece takodje javiti bolest u 13 % slučajeva. To znači da od 100 dece koje imaju jednog obolelog roditelja njih 13 oboli, a 87 je zdravo. Ako je obolela baka ili deka, bolest se može javiti i kod unučića u 5% slučajeva. Postoji mogućnost da medju onima koji ne obole imamo odredjeni procenat osoba sa poremećajima ličnosti. Ako Vaš momak do sada nije imao znake bolesti, postoji velika verovatnoća da ih neće ni imati jer je početak bolesti najčešće do 35 godine života. Medjutim, postoje slučajevi i sa nešto kasnijim početkom. Iako se ova bolest smatra u značajnom stepenu naslednom, smatra se da mnogi spoljašnji činioci imaju važan uticaj na razvoj sch.
Cenjena Dr Olivera, vec sam vam postavio pitanje o načinu konzumacije leka flunirina, i zahvalan sam vam na brzom odgovoru. Sad bih malo proširio temu, uz nadu da vam neću biti naporan. U avgustu 2004. sam prvi put otišao kod psihijatra zbog jako lošeg opšteg stanja svesti. Pokušacu u najkracem da objasnim; Odrastao sam u bolesnim uslovima, u nesrećnoj porodici i to je ostavilo puno posledica na moju ličnost i na moju, kako vi kašete "životnu radost" (nje nema, jednostavno propuštam dane da idu jedan za drugim sa nadom da nece dugo trajati) U početnim razgovorima sa psihijatrom (Doktorka se preziva Miloš, ako se dobro secam) dobio sam terapiju flunirin - jedna kapsula dnevno. takode sam paralelno sa razgovorima sa njom imao i početne testove-razgovore sa psihoterapeutom, relativno mladom i posvecenom Doktorkom, na šalost ne sećam se imena. posle dva meseca ja sam prekinuo sa odlašenjem na zakazane sastanke sa pomenutom Dr Miloš, i sa uzimanjem prepisanog flunirina. Zašto, zato što sam u svojoj nesrecnosti došao do sledeceg zakljucka: uzroci mojoj nesreci su prilicno konkretni i još uvek postoje (i jesu, to je istina) i nema meni pomoci od pijenja anti depresiva, niti od lamentiranja nad sudbinom kod psihoterapeuta, nego je jedino rešenje da se promene šivotni uslovi na taj nacin da se ode od tih pomenutih i veoma konkretnih problema-uzrocnika. Ali to je nemoguce, neizvodlhjivo, to je tipicno vrzino kolo u kojem sam ja uzrocnicima toliko oštecen da nisam ni sposoban da se oslobodim tih uzrocnika moje nesrece. Ipak, u septembru 2006. sam u jednom trenutku velikog očaja (mada, cela 2005 i 2006 a i mnoge godine pre toga su godine očaja u mojem šivotu) ušao sam u prvu apoteku i kupio kutiju flunirina. Od tada ga uzimam svakodnevno, ovo je šesti mesec, šesta kutija. Zahvaljujuci flunirinu ja nisam promenio nacin razmišljanja, ali bar nemam one sate i sate ocajanja u kojem se osecam tako jadno da to ima i svoju fizicku komponentu, negde u grudima i stomaku. Iz izvora sa interneta sam saznao da terapija flunirinom treba da traje bar 6 meseci. Šta posle tih 6 meseci? Hvala.
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Veoma je teško reči na osnovu Vaših podataka i posebno bez direktne psihijatrijske procene pacijenta, šta dalje sa nekim lekom. Tegobe koje ste opisali mogu biti sastavni deo mnogih psihijatrijskih oboljenja, tako da savet koji bi dala može biti sasvim pogrešan i loš po Vas. Recimo, ako se radi o prvoj epizodi depresije, po psihijatrijskim smernicama, antidepresiv treba da se uzima godinu dana, stim što bi se u početku doza leka polako podizala, zatim održavala na odredjenom nivou a posle odredjenog vremenskog perioda polako spuštala i to po tačno odredjenim pravilima. Ako se radi o nekom drugom oboljenju, terapija je sasvim drugačija. Može trajati samo par meseci, ali i doživotno. Ono što smatram da je za Vas najbolje je da se javite nekom psihijatru, koji će nakon obavljenog pregleda proceniti šta dalje sa Vašom terapijom. Iako su ponekad razlozi naših psihičkih kriza dobrim delom povezani sa onim što se dešava u našoj okolini, veoma je bitno da najpre potražimo stručnu pomoć da izadjemo iz psihičke krize i ojačamo, jer tek kada smo psihički stabilni možemo da donosimo bolje odluke i povlačimo prave poteze koje će nam pomoći da se lakše izborimo sa spoljašnjim problemom. Ponekad, iako se čini da problem dolazi iz spoljašnje sredine, problem, zapravo, leži u nama. Tada se primenjuju odredjene psihoterapijske metode koje nam pomažu da uvidimo i eventualno razrešimo problem u nama samima.
Krajem decembra prošle godine, počela sam da se odvikavam od pilula za spavanje. Koristila sam homeopatski način lečenja. Od 22. decembra 2006., kada sam to započela, počinju moje velike tegobe koje se manifestuju nesanicom. Za to vreme sam dva puta imala virusne infekcije.
Posle 60 i više dana nespavanja, ponovo sam počela sa tabletama, ali tablete više ne deluju. Imam 52 godine, hipotireozu, hipertenziju, osteopeniju i još neke tegobe povezane sa klimakterijumom.
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Poštovana,
Pilule za spavanje ili tzv. hipnotike treba veoma oprezno koristiti. Najveći broj hipnotika na našem tržištu je iz grupe benzodiazepina i mogu da dovedu do porasta tolerancije (odnosno, da su potrebne sve veće i veće doze koje dovode do željenog efekta) i razvoja zavisnosti. Oni se uglavnom ne daju dugo. Postoji i jedan broj onih koji ne pripadaju grupi benzodiazepina i neki od njih se mogu koristiti i duži vremenski period. Najsigurniji su hipnotici koji deluju na melatoninske receptore (melatonin je supstanca koja je odgovorna za san), ali ih kod nas za sada nema na tržištu. U psihijatriji je poremećaj sna najčešće samo simptom neke bolesti, medjutim, može se javiti i kao izolovani problem. Javlja se i kod nekih telesnih oboljenja. Lek koji se tada daje je uglavnom onaj koji rešava osnovnu bolest a onda će se, kada se povuče osnovna bolest, povući i tegobe koje su sastavni deo te bolesti, pa i poremećaj sna. Ako ste ove lekove uzimali više meseci, postoji verovatnoća da ste već postali zavisni od njih. Tada je neophodan tretman koji će najpre da razreši problem zavisnosti od hipnotika. Veoma je bitno da se javite psihijatru kako bi procenio da li postoji psihijatrijska bolest i da li je potrebna konsultacija lekara drugih specijalnosti, te da se na osnovu rezultata odredi adekvatna terapija. U psihijatrijskoj paleti postoje efikasni lekovi koji pomažu u rešavanju nesanice. Takodje, na našem sajtu možete pročitati članak o nesanici u kome ćete naći savete koji bi, pored lekova, mogli da pomognu u rešavanju Vašeg problema.
Patim od socijalne fobije, ustvari, samo pretpostavljam da je to, pošto još uvek nisam bio kod psihijatra a sudeći po nekim člancima koje sam pronašao na internetu, deluje kao da se o tome radi. Na poslu, kada me neko gleda, inženjer recimo, kada treba nešto da odradim, ruke počnu da mi se tresu, osećam se nelagodno, crvenim, počnem da se preznojavam, noge mi klecaju itd. Sve je počelo u menzi, za vreme doručka, kada je kraj mene sela nova radnica mojih godina. Odjednom me je oblio znoj, postalo mi je vrućina, ruke su počele da mi se tresu, onako sav zbunjen mislim da sam jaje pojeo sa ljuspom, nisam mogo da gutam. Od tada mi se isto dešava i kada treba da se upoznam sa nekom devojkom. Dobijem napad panike, srce mi lupa, ruke se tresu. Počeo sam da izbegavam devojke, ljudi me gledaju čudno. Kada sam u banci, dogadja mi se ista stvar, ne mogu da se potpišem na šalteru, nezavisno od toga da li je žena ili muškarac, tresu mi se ruke. Da li je to socijalna fobija? Da li može da predje u nešto gore? Strah me je da odem psihijatru.
Odgovoreno: 14. 04. 2007.Poštovani,
Opis Vaših tegoba se prilično uklapa u kliničku sliku socijalne fobije. Ako se uz to javlja i strah od tudje negativne procene, ako izbegavate socijelne situacije iz razloga da Vam ne zadrhte ruke pred drugim ljudima, onda je to skoro sigurno socijalna fobija. Nema razloga da Vas bude strah da se javite psihijatru jer na osnovu Vašeg opisa nema elemenata za teže duševno oboljenje. Socijalna fobija je relativno često oboljenje i javlja se uglavnom kod mladjih osoba. Što se ranije javite psihijatru imate veće šanse da se tegobe brže i lakše povuku. Ako bolest duže traje, onda je u skladu sa tim potrebno i duže lečenje. Socijalna fobija se leči dominantno antidepresivima i kognitivno bihejvioralnom terapijom. Od antidepresiva posebno su se dobro pokazali Seroxat i Efectin ER, ali ni u kom slučaju ih ne treba uzimati bez preporuke lekara, jer ima osoba koje ne smeju da ih koriste. Za Vaš oblik socijalne fobije neophodna je i kognitivno bihejvioralna terapija.
Koji poremećaj, odnosno koja se bolest karakteriše pričanjem "sam sa sobom" i kako se leči?
Odgovoreno: 14. 04. 2007.Poštovani,
Kada osoba “priča sama sa sobom”, to može biti iz nekoliko razloga. Može se desiti da je besna i napeta pa da se na taj način oslobadja napetosti. Medjutim, može da se desi i da “čuje” glasove, odnosno da ima tzv. halucinacije kada se radi o težem psihijatrijksom oboljenju. Može se javiti i kod starih osoba zbog početnih ili uznapredovalih promena na mozgu usled starosti. Postoje i tzv. disocijativna stanja koja se mogu slično ispoljavati. Razlog može biti i prilično prozaičan, recimo da osoba vežba odredjeni razgovor koji je bitan, ili se preslišava. Ako se radi o halucinacijama, senilnosti ili disocijativnoj simptomatologiji potrebno je psihijatrijsko lečenje. Ako se osim pričanja sa samim sobom osoba promenila i u drugim aspektima ponašanja, onda se verovatno radi o nekoj bolesti.
Prikazano 2316-2320 od ukupno 2329 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke