Poštovani, Imam dijagnozu F60.3 poremećaj ličnosti, emocionalni. Probao sam mnoge terapije međutim nijedna nije dala nikakav efekat. Čak i pre 10 godina se dešavalo isto. Jednom mi je na Stetoskopu, isto pre nekoliko godina, psihijatrica rekla da treba primeniti triciklični antidepresiv. Kako je moguće da ništa ne deluje?
Kažu da je moj problem anksioznost. Imam razne tegobe i to svakodnevno. Bol u grudima, vratu, nogama i rukama, utrnuće po celom telu, ponkead glavobolje, često vrtoglavice. Bio sam na više pregleda, sve je u redu. Jedina stvar koja nije okej, jesu povišeni leukociti. Više puta je rađen UZ abdomena, rtg pluća, sve je u redu... Da li je moguće da je anksioznost toliko jaka da osećam stalne tegobe i da zbog njih ne mogu da spavam?
Stalno mislim o tome kako ništa nisam postigla u životu. Magistrirala sam književnost i stala, nisam doktorirala, nemam objavljenih radova. Nisam se udala, nemam djecu. Imam 48 godina. Ostala sam i bez posla. Samo o tome mislim, boli me želudac, steže u grudima. Ponekad mi je teško da ustanem sa stolice. Sta mi je?
Na osvovu poruke koju ste napisali, mada to nije dovoljno informacija, imate neki oblik anksioznosti. To je u stvari preterana briga, suviše ste okupirani negativnim aspektima svog života. Potrebno je da idete na seanse kod psihologa, psihoterapeuta kako biste se fokusirali na Vaše mogućnosti, a ne nedostatke.
Posecujem psihijatra vec tri godine i jos mi nije nasla pravu terapiju, cak sam i pila na svoju ruku vecu kolicinu lekova, ali nista. Jedino sto od ove terapije spavam, ali sam strasno nervozna i napeta. Sta da radim?
Imam problema sa kontrolom besa, naročito u porodici, a posebno sa svojom decom. Sama sebi kažem da ću raspraviti nešto sa mojim starijim dečakom (npr. neku ocenu iz škole, ima 7 godina), i onda dođe do toga da galamim na sav glas. Naljutim se na njega, ali duboko u sebi znam da me na to tera i neki moj problem, da li poslovni ili egzistencijalni.
Dešavalo se da u ljutnji bacim nešto i slomim, zalupim vrata, slupam šalter. Svesna sam da je moje ponašanje neprihvatljivo, pogotovo kad su deca u pitanju, plašim se što im dajem loš primer, i plašim se da ću stvoriti takve osobe od njih... ali nikako ne uspevam da se iskontrolišem.
Često me je sramota i od vlastitog komšiluka. Inače, u nekim drugim odnosima nemam taj problem, uglavnom mi ne pada na pamet da se na poslu prepirem s nekim i povisujem ton. Pokušavala sam da u par navrata razgovaram sa jednom drugaricom koja radi kao psihoterapeut, ali ona mi uvek kaže - ti si dobra majka. Svako veče sama sa sobom vodim razgovore, pokušavam da čitam literaturu koja bi mi mogla biti od koristi, ali kada dođe okidač, pokleknem. Inače, živim sama sa decom, suprug i ja samo razdvojeni.
Na osnovu poruke koju ste napisali imate nisku toleranciju na frustraciju, što znači da nemate dovoljno strpljenja. Posebno sa bliskim ljudima jer znate da je te odnose teže narušiti, na poslu znate da će se to loše odraziti po Vas.
Potrebno je da uvedete u svoju svakodnevnu rutinu i neki hobi, interesovanje, fizičku aktivnost koja bi Vam donosila zadovoljstvo. Potom da u trenucima besa pokušajte da prizovete pozitivnu sliku stvarnosti , osim negativne, koju vidite. U besu kao da postajemo slepi i ne vidimo celovito, npr. Vi vidite dete koje je neposlušno ali to je Vaše dete koje ne zna i kome je potrebna Vaša pomoć itd. U trenucima intenzivnog besa ako ne možete da iskontrolišete, tačnije dok ne naučite da ga kontrolišete, izadjite prošetajte ili bilo šta drugo kako ne bi ugrožavali sebe ili druge.
Takoďje, trebalo bi da se ispita šta stoji iza tog besa. Može biti da stoji neka potisnuta tuga, bespomoćnost.
Poštovani, Imam dijagnozu F60.3 poremećaj ličnosti, emocionalni. Probao sam mnoge terapije međutim nijedna nije dala nikakav efekat. Čak i pre 10 godina se dešavalo isto. Jednom mi je na Stetoskopu, isto pre nekoliko godina, psihijatrica rekla da treba primeniti triciklični antidepresiv. Kako je moguće da ništa ne deluje?
Odgovoreno: 13. 11. 2019.Poštovani,
terapija lekovima nije dovoljna, potrebno je uvesti i redovne psihoterapijske seanse.
Kažu da je moj problem anksioznost. Imam razne tegobe i to svakodnevno. Bol u grudima, vratu, nogama i rukama, utrnuće po celom telu, ponkead glavobolje, često vrtoglavice. Bio sam na više pregleda, sve je u redu. Jedina stvar koja nije okej, jesu povišeni leukociti. Više puta je rađen UZ abdomena, rtg pluća, sve je u redu... Da li je moguće da je anksioznost toliko jaka da osećam stalne tegobe i da zbog njih ne mogu da spavam?
Odgovoreno: 11. 11. 2019.Ako je medicinski sve u redu, anksioznost dovodi do različitih fizioloških manifestacija u večem ili manjem stepenu.
Stalno mislim o tome kako ništa nisam postigla u životu. Magistrirala sam književnost i stala, nisam doktorirala, nemam objavljenih radova. Nisam se udala, nemam djecu. Imam 48 godina. Ostala sam i bez posla. Samo o tome mislim, boli me želudac, steže u grudima. Ponekad mi je teško da ustanem sa stolice. Sta mi je?
Odgovoreno: 11. 11. 2019.Na osvovu poruke koju ste napisali, mada to nije dovoljno informacija, imate neki oblik anksioznosti. To je u stvari preterana briga, suviše ste okupirani negativnim aspektima svog života. Potrebno je da idete na seanse kod psihologa, psihoterapeuta kako biste se fokusirali na Vaše mogućnosti, a ne nedostatke.
Posecujem psihijatra vec tri godine i jos mi nije nasla pravu terapiju, cak sam i pila na svoju ruku vecu kolicinu lekova, ali nista. Jedino sto od ove terapije spavam, ali sam strasno nervozna i napeta. Sta da radim?
Odgovoreno: 11. 11. 2019.Ako Vam ne odgovara psihijatar, imate pravo da ga promenite. I nemojte na svoju ruku povećavati dozu lekova.
Imam problema sa kontrolom besa, naročito u porodici, a posebno sa svojom decom. Sama sebi kažem da ću raspraviti nešto sa mojim starijim dečakom (npr. neku ocenu iz škole, ima 7 godina), i onda dođe do toga da galamim na sav glas. Naljutim se na njega, ali duboko u sebi znam da me na to tera i neki moj problem, da li poslovni ili egzistencijalni.
Dešavalo se da u ljutnji bacim nešto i slomim, zalupim vrata, slupam šalter. Svesna sam da je moje ponašanje neprihvatljivo, pogotovo kad su deca u pitanju, plašim se što im dajem loš primer, i plašim se da ću stvoriti takve osobe od njih... ali nikako ne uspevam da se iskontrolišem.
Često me je sramota i od vlastitog komšiluka. Inače, u nekim drugim odnosima nemam taj problem, uglavnom mi ne pada na pamet da se na poslu prepirem s nekim i povisujem ton. Pokušavala sam da u par navrata razgovaram sa jednom drugaricom koja radi kao psihoterapeut, ali ona mi uvek kaže - ti si dobra majka. Svako veče sama sa sobom vodim razgovore, pokušavam da čitam literaturu koja bi mi mogla biti od koristi, ali kada dođe okidač, pokleknem. Inače, živim sama sa decom, suprug i ja samo razdvojeni.
Odgovoreno: 11. 11. 2019.Na osnovu poruke koju ste napisali imate nisku toleranciju na frustraciju, što znači da nemate dovoljno strpljenja. Posebno sa bliskim ljudima jer znate da je te odnose teže narušiti, na poslu znate da će se to loše odraziti po Vas.
Potrebno je da uvedete u svoju svakodnevnu rutinu i neki hobi, interesovanje, fizičku aktivnost koja bi Vam donosila zadovoljstvo. Potom da u trenucima besa pokušajte da prizovete pozitivnu sliku stvarnosti , osim negativne, koju vidite. U besu kao da postajemo slepi i ne vidimo celovito, npr. Vi vidite dete koje je neposlušno ali to je Vaše dete koje ne zna i kome je potrebna Vaša pomoć itd. U trenucima intenzivnog besa ako ne možete da iskontrolišete, tačnije dok ne naučite da ga kontrolišete, izadjite prošetajte ili bilo šta drugo kako ne bi ugrožavali sebe ili druge.
Takoďje, trebalo bi da se ispita šta stoji iza tog besa. Može biti da stoji neka potisnuta tuga, bespomoćnost.
Prikazano 206-210 od ukupno 2336 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke