Pitanje broj: #141891

U braku sam 32 godine sa ženom koju iskreno i mnogo volim. Siguran sam da voli i ona mene. Veoma malo smo se svađali svih ovih godina. Nikada, zaista nikada nisam bio ljubomoran ni na šta. Nikada mi nije davala povoda za to. Porodičan je tip i nije sklona nikakvim flertovima. Dakle po tom pitanju sam bio potpuno miran. No desi se ovakva situacija: 24 septembra ove godine ona se sretne sa čovekom koji joj je bio prvi mladić a sa kojim je raskinula još davne 1978. Godine. On je pozove na kafu i svrate u kafić. Tu se zadrže oko sat vremena. Ja je pozovem, a ona pošto me je i videla dok sam je zvao, jer sam se kretao niz ulicu u kojoj je taj kafić, ona mi kaže da i ja svratim. Tu se mi upoznamo ma sledeći način: ona me predstavi: ovo je moj muž pa malo zaćuti a ja kažem a čovek je?. Ona malo zbunjena kaže: ja ne umem da lažem ovo je moja prva ljubav. Tu smo sedeli još 10-tak minuta pa ona i ja otišli. Kasnije sam je, neiskreno sa željom da iz nje nešto izvučem ispitivao o odnosu sa tim mladićem. To je bila mladalačka ljubav kada je ona imala 17 i 18 godina. U toku razgovora mi je rekla da su razgovarali o životu o porodicama o deci ali da je on rekao da je samo nju ozbiljno voleo. Ona ga je prekinula (po onome kako mi je rekla): ne laži. Kasnije negde ju je podsetio na mesta gde su se ljubili što je ona takođe prekinula. Nisu imali seksualne odnose jer je bila devica kada sam je ja upoznao 1984. Godine. Kasnije sam je još ispitivao o toj vezi pa mi je ona rekla da joj je žao što nije sačuvala divna pisma koja joj je slao iz vojske. Govorila mi je da je nestalan i da je stalno odlazio i vraćao se a ona ga je čekala. Čini mi se da je sa puno emocija o svemu tome govorila. On je postao uspešan čovek u materijalnom pogledu. Ona i ja živimo prilično skromno ali ne oskudevamo. Imamo dva odrasla sina koji su završili fakultete i žive daleko od nas. Ovaj događaj je u meni izazvao jaku ljubomoru i strah da će prestati da me voli. Stalno razmišljam o tome. Ta razmišljanja su mi potpuno poremetila san pa veoma loše spavam. Budim se i pomislim da će me ostaviti. Stalno se upoređuje sa tim čovekom. Počeo sam i nju da opterećujem. Pričali smo dosta otvoreno i ona tvrdi da je to davna prošlost, da je od tada prošlo 37 godina i da sam ja za nju sasvim dobar izbor, da voli mene i naše sinove. To joj verujem ali me ipak muči ljubomora. Zbog toga gubim pomalo i poverenje u nju (a imao sam neograničeno poverenje) . Te negativne misli koje me opterećuju nikako da izbijem iz glave. Gubim i apetit pa malo jedem. Kako vreme protiče to se ne smanjuje. Molim vas šta da radim? Kako da ovo prevaziđem? Kako da sačuvam brak i da ne narušim odnose sa suprugom bez koje nebih mogao da živim. Da li mi je potrebno lečenje i kome da se javim. Meni se čini da sam to ne mogu prevazići. Unapred zahvalam.