Postovani, imam 28 godina. Oduvijek sam bila uzorna u svemu: najbolji ucenik, student, nisam izlazila previse, provodila se, nikad opijala, pusila niti mijenjala momke, samo dvojica su usla u moj zivot. U vezi sam s divnom osobom, volimo se i zaista razumijemo. Ali problem su moji roditelji, tacnije moja majka. Ne slaze se s tom vezom, on nije dovoljno dobar za mene, on je seljak, nisko sam se spustila posavsi za njim, njegov fakultet nije jak kao moj, ne voli njegove roditelje iako ih uopce ne poznaje. Dodatno situaciju pogorsava cinjenica da sam nezaposlena trenutno, optuzuje mene da sam kriva za to, da se nisam dovoljno trudila, da sam povrsna, da se nikad necu zaposliti vise i da mi je sve krenulo nizbrdo otkako sam s njim. Iskreno, mislim da sam jako razumna i objektivna osoba, da sam se uvijek trudila da oni budu mnome zadovoljni, nikad nisam dozvolila da mi mrlja padne na ime, na poslu sam davala sve od sebe, al jednostavno toliko je bilo stresno, prestala sam raditi jer moj sef nije bio zadovoljan obimom posla koji sam imala, a usput je bio jako tezak i svaki dan sam prozivljavala mini traume zbog toga u smislu stvaranja napetosti, postizanja apsolutnog mira dok se radi. . Sve u svemu, palo mi je tesko sto ne radim, ali mi uopce nije zao previse, jer naravno, nisam savrsena, ali je potpuno daleko od price kakvu je moja mama sebi slozila u glavi. Meni je sad prioritet u zivotu ponovo se zaposliti, vjerujem u to i optimisticna sam, poslije toga dolazi na red moja veza i eventualno planiranje zajednickog zivota. Nekako sam shvatila da svojim roditeljima dugujem to da se osamostalim, da ne naidjem na losu, porocnu osobu, lijenu, osobu koja me prije svega cijeni i postuje. U pocetku, prva mi je misao bila da ga ostavim er sam uvijek bila mamina curica, al onda se zapitam cemu to sve. Pokusavala sam razgovarati s njom, ali jednostavno ne ide i ne slusa me. Osjecam se nemocno, ponasa se kao da sam propalitet. U razgovoru sam joj samo uspjela reci da je zaposlenje prioritet, a sto veze veze tice raskinula bih ju samo onda ako bih ja smatrala da to nije to. Jednostavno jako mi tesko sve to pada, ne jedem, ne spavam, imam napade gusenja, svaki put kad izadjem vani, osjetim griznju savjesti jer im kontriram. Dodje mi da posjetim psihoterapeuta, al u sustini znam da imam ispravan stav po pitanju svega: i buduce karijere i veze, al jednostavno me boli sto se ponasaju i misle o meni sve sto nisam nikad bila i to me jako boli jer uvijek sam sve radila da oni budu ponosni na mene. Ne mogu pojmiti da se ljubavi moram odreci zbog tih nekih provincijskih kompleksa a jos manje se ona nikad ne bi ni zapitala jesam li ja uopce sretna. Svaki dan mi je borba i bojim se za svoje zdravlje naposlijeku
Poštovana, S obzirom da ste svega svesni i veoma analitični mislim da vam je jasno da ste na neki način " žrtva" vaspitanja svojih roditelja kao i malograđanskih stavova koje oni imaju, pogotovo majka. To je jednostavna činjenica, ali vi biste trebalo da sledite svoje ciljeve i svoje želje kao i životne planove. Međutim, to ne bi trebalo da bude u svrhu zadovoljenja ili pak vraćanja nekog duga roditeljima, već iz sopstvenih, unutrašnjih i vama primerenih motiva. Okanite se iluzije da možete promeniti stavove majke, ona ima svoje predrasude i njima se rukovodi, ali vi znate šta je dobro za vas i tako činite. Najpre je važno da što pre pronađete novi posao i budete potpuno samostalni. Materijalna nezavisnost će vam omogućiti i psihološku. Ipak, jako je važno šta vi sama o sebi mislite, koja uverenja stije iza ovakvog vašeg krajnje poslušnog ponašanja. Očigledno je da postoji izvestan manjak samopouzdanja i vere u sebe. Iza svega toga stoji strah kao bazična emocija kod vas. Vaš organizam i telesni simptomi koje navodite neka vam budu indikator da nešto činite protiv sebe, a nadam se da vam to nije cilj. Možete doći i na psihoterapiju ukoliko sami ne budete mogli da izađete iz poteškoća. Pozdrav
Pitanje broj: #139593
S obzirom da ste svega svesni i veoma analitični mislim da vam je jasno da ste na neki način " žrtva" vaspitanja svojih roditelja kao i malograđanskih stavova koje oni imaju, pogotovo majka. To je jednostavna činjenica, ali vi biste trebalo da sledite svoje ciljeve i svoje želje kao i životne planove. Međutim, to ne bi trebalo da bude u svrhu zadovoljenja ili pak vraćanja nekog duga roditeljima, već iz sopstvenih, unutrašnjih i vama primerenih motiva. Okanite se iluzije da možete promeniti stavove majke, ona ima svoje predrasude i njima se rukovodi, ali vi znate šta je dobro za vas i tako činite. Najpre je važno da što pre pronađete novi posao i budete potpuno samostalni. Materijalna nezavisnost će vam omogućiti i psihološku. Ipak, jako je važno šta vi sama o sebi mislite, koja uverenja stije iza ovakvog vašeg krajnje poslušnog ponašanja. Očigledno je da postoji izvestan manjak samopouzdanja i vere u sebe. Iza svega toga stoji strah kao bazična emocija kod vas. Vaš organizam i telesni simptomi koje navodite neka vam budu indikator da nešto činite protiv sebe, a nadam se da vam to nije cilj. Možete doći i na psihoterapiju ukoliko sami ne budete mogli da izađete iz poteškoća.
Pozdrav
Pregledajte odgovore po oblastima