Sumnjam da patim od depresije. Ne mogu reći da imam sve simptome koji klinički prate baš ovu dijagnozu, ali osećaj straha šta budućnost nosi, beznadežnosti, iznenadnih napada plača praćenih apatijom, malaksalost i bezvoljnost su definitivno tu, iako ne osećam problem sa snom, nemam problem sa apetitom i nisam primetila da sam promenila odnos sa ljudima drastično, sem u smeru gde su svi nekako konstatovali da sam "crna". Ovo traje duže od 6 meseci. Moje pitanje je da li ima smisla ići kod stručnjaka, ako je razlog ovog mog stanja realan i nerešiv problem (imam dete sa razvojnom dijagnozom)? Kada se ima to u vidu, smatram da je realno da budem i tužna i zabrinuta za budućnost. Da li odlazak kod stručnjaka može da promeni išta, ako je uzrok koji stvara moj problem potvrđeno nerešiv?
Sa jedne strane te u pravu, a sa druge ne! Način na koji gledate na problem koji ima vaše dete, a samim tim i Vi kao majka, jeste glavni uzrok vaše depresivne reakcije i svih simptoma koje navodite. To što je Vaše dete rođeno sa razvojnim problemom jeste teška i nepovoljna činjenica za njegov život i buduće perspektive koje su verovatno time sužene, ali to ne znači da Vi to ne možete da prihvatite kao realnost u kojoj se zajedno nalazite. Već sama činjenica da nešto prihvatate kao takvo je pola rešenog problema. Znači, ne treba sebe da zavaravate da je to "ništa" i da je sve u najboljem redu kada nije, ali to je realnost i što je pre prihvatite, to jebolje i za Vas i za dete. Kada tako gledate na stvar i imate takav stav onda možete da vidite koje su vaše mogućnosti da pomognete sebi da što pre izađete iz depresije i samim tim bude od veće pomoći svom detetu. Ne bi bilo na odmet da se obratite psihoterapeutu (Možete i u DZ "Jedro" gde radim).
Depresija usled nerešivog problema
Pregledajte odgovore po oblastima