Postovani moji prijatelji imaju dvogodisnjeg sina, koji je izuzetno zivahan ali i neposlusan. Na njihovo ne reaguje tako sto namerno radi ono sto ne sme. Kada su van kuce stalno idu za njim, paze da ne radi sto ne sme ili da se ne povredi. Kada nije po njegovom histericno place i vice do beskonacnosti. Non stop je aktivan i tesko se uspavljuje. Nocu se budi strasno vristeci i nekad se smiri mlekom, nekad cokoladom, a nekad ga (iskljucivo) smiruje majka. Da li je on hiperaktivan, sta savetujete ovim roditeljima?
Poštovana, Neposlušnost, rotivljenje i prkos nisu isto što i kiperaktivnost. Od dvogodišnjeg deteta može se očekivati ponašanje koje nije otvoren negativizam već istraživanje šta je dozvoljenoa šta ne, i šta se nagrađuje a šta ne. Ovo prvo retko kada može da se nauči isključivo pričanjem detetu, već deca na tom uzrastu mnogo lakše i brže usvajaju drugi put učenja, odnosno kakve konsekvence njihovo ponašanje proizvodi u okolini. Ako je histerisanje prouzrokovalo češće po dete pozitivne konsekvence ono će takvo ponašanje sve češće i ponavljati. Samo je potrebno sagledati šta prethodi takvom ponašanju, šta čini dete, šta čine roditelji i ko je "pobedio". Ako se žele promene u ponašanju deteta moraju se promeniti i elementi jednačine, odnosno ponašanje pre svega okoline i konsekvence. Pročitatjte tekstove u meniju zdravlje dece koji se tiču vaspitanbja deteta. Pozdrav
Postovani doktore, izvinite da vas pitam. Imam problem sa sinom, ima 6 godina ide u obdaniste, i mnogo, mnogo je stidljiv. Mnogo zna, pametan je, al i ono sto zna nece da kaze nego koliko se stidi krene da place. Bojim se da ce takav da ostane i da ce i kad stigne u skolu takav da bude. Uticace ta stidljivost i na njegove ocene. Sta da radim da ga oslobodim. On se kuci ne stidi al tamo ne progovara.
Poštovana, Najverevotnije se radi o jakom strahu da ne pogreši i bude kažnjenjen ukorom, porekim pogledom, ružnim komentarom, odbacivanjem i sl, a stanje se stručno zove elektivni ili selektivni mutizam odnosno selektivno korišćenje govora i ponašanja u zavisnosti od okolnosti i inteziteta straha. Pa radije ne želi ništa da kaže nego da kaže i obruka se. Kako se ovakvo ponašanje uči, najčešće u veoma zahtevnom i nepotkrepljujućem porodičnom okruženju predlažem da potražite konsultativni pregled kod dečjeg psihijatra i psihologa koji rade i porodično savetovanje. Pozdrav
Postovani, imam sina starog 15 meseci, interesuje me da li moje dete pokazuje simptome asocijalizacije, jer nas mnogi u to ubedjuju, naime, od njegovih 4 meseca jako je vezan za mene, zivimo sa mojim roditeljima, ali on nije nesto odusevljen kad baka mora da ga pricuva, place prvih par minuta dok ga uzima ali kad nadje zanimaciju prestaje, sa suprugom se odlicno slaze i dosta vremena provodi sa njim. Problem nastaje kada mu se neki ljudi priblize, on place i ne dozvoljava niko da ga mazi, uzme. . A dok od sasvim nepoznatih ljudi na ulici bez problema uzme ili smoki, ili od dece igracku, u parku se sasvim normalno ponasa, bez bojazni prilazi deci, igra se sa njima. Moje i suprugovo drustvo ne voli, jednostavno ne zeli ni da im pridje, bas negoduje kad odemo kod nekoga, trazi da je non stop kod mene u rukama, njihova deca su veca i idu u vrtic, pa nam uporno tupe pricu o asocijalizaciji, jer sam ga ispisala iz vrtica, tj nije ni krenuo jer sam ja ne zaposlena i finansijski nemoguce da placam vrtic a da sedim kod kuce, za sledecu godinu cu ga sigurno upisati, jer mislim da je sada izuzetno mali ili mozda gresim? Hvala unapred
Poštovani, moj sin koji uskoro puni 18 godina vrlo malo komunicira sa svojim vršnjacima, uglavnom sedi za kompjuterom, vrlo retko izlazi u grad, a kada izađe brzo se vrati, ne odlazi sa ostalima u diskoteke, na žurke. Nikada nikoga ne zove telefonom, već komunicira samo sa onima koji njega zovu. Nije zainteresovan ni za muziku, sport. Odličan je učenik, ali ga ni škola ne interesuje. U komunikaciji nije problematičan, poslušan je, miran, tih, ali mi je njegova nedruštvenost vrlo neobična. Da li je to normalno ponašanje?
Poštovana, Nije svaka neuobičajenost u ponašanju odmah znak i nenormalnosti, kao što nije ni svaka neupodljivost siguran znak normalnosti. Danas adolescenti komuniciraju sa svojim vršnjacima koristeči pretežno kompjuter kao glavnog posrednika. To im umnogome olakšava stvari jer u isto vreme mogu biti u kontaktu sa mnogo osoba itd. Zabrinjavajuće može biti ako je povlačenje praćeno i drugim promenama u ponašanju, ali i razvijanje nekog oblika zavisnosti nije zanemarljivo (mislim na video igrice i sl.) Pozdrav
Imam cerkicu koja ce u novembru napuniti 4 godine. Imamo problem jer jos uvek kaki samo u pampers. Preko dana je u pamucnim gacicama i sama odlazi na wc ili nosu da piski ali za ovo drugo trazi pampers. Ubedjivali smo, pricali, obecavali ako kaki u nosu da ce dobiti nesto lepo, nije odreagovala. Povremeno sam i kaznjavala nedajuci pampers govoreci da je to za bebe a ona vise nije beba pa je zato zaustavljala stolicu i po dva -tri dana. Odlazili smo na nosu citajuci pricice i tako presedi sve vreme i nista ne uradi. Preko noci stavimo pampers da se ne upiski pa ujutru iskoristi priliku i obavi sve zajedno. Plasim se da zadrzavanjem stolice ne zaboli je stomacic i da napravimo jos veci problem, mada zna biti jako nervozna i razdrazljiva u tim trenucima. Sta ciniti? Unapred hvala!
Poštovana, Ukoliko dete nema problema u razvoju (zaostajanje, disharmoničnost) , ono u najvećem broju slučajeva do četvrte ovlada kontrolom pražnjnja i stvori osnovne navike o higijeni. U vašem sluaju mislim da upravo vaš strah pomažete da se navike ne steknu odnosno da se održavaju. Kao prvo, nemate jasnu strategiju kako da obučite dete (to pokazuje nedoslednost u pristupu) . Raspitajte se kako su drugi roditelji rešili probleme sa svojom decom. Zatim, ukoliko stavljate dete na nošu i ono na to pristaje, trebate znati da je najbolje vreme za to dvadesetak minuta nakon obroka jer se tada javlja refleks pražnjenja. Ako već čitate pričice, pročitajte joj pričicu "miško ukakanko", koja ima edukativni smisao (kreativni centar) . Na kraju, odlučite se dokle vaše dete treba da nosi pampersice koje asociraju na značajno mlađi uzrast. Kada ih u kući više ne bude, onda ih više nećete ni stavljati niti će ona računati na njih.
Neposlušnost, rotivljenje i prkos nisu isto što i kiperaktivnost. Od dvogodišnjeg deteta može se očekivati ponašanje koje nije otvoren negativizam već istraživanje šta je dozvoljenoa šta ne, i šta se nagrađuje a šta ne. Ovo prvo retko kada može da se nauči isključivo pričanjem detetu, već deca na tom uzrastu mnogo lakše i brže usvajaju drugi put učenja, odnosno kakve konsekvence njihovo ponašanje proizvodi u okolini. Ako je histerisanje prouzrokovalo češće po dete pozitivne konsekvence ono će takvo ponašanje sve češće i ponavljati. Samo je potrebno sagledati šta prethodi takvom ponašanju, šta čini dete, šta čine roditelji i ko je "pobedio". Ako se žele promene u ponašanju deteta moraju se promeniti i elementi jednačine, odnosno ponašanje pre svega okoline i konsekvence. Pročitatjte tekstove u meniju zdravlje dece koji se tiču vaspitanbja deteta.
Pozdrav
Najverevotnije se radi o jakom strahu da ne pogreši i bude kažnjenjen ukorom, porekim pogledom, ružnim komentarom, odbacivanjem i sl, a stanje se stručno zove elektivni ili selektivni mutizam odnosno selektivno korišćenje govora i ponašanja u zavisnosti od okolnosti i inteziteta straha. Pa radije ne želi ništa da kaže nego da kaže i obruka se. Kako se ovakvo ponašanje uči, najčešće u veoma zahtevnom i nepotkrepljujućem porodičnom okruženju predlažem da potražite konsultativni pregled kod dečjeg psihijatra i psihologa koji rade i porodično savetovanje.
Pozdrav
Ne grešite. Ništa ne ukazuje na "asocijalizaciju", već na netaktičnost "prijatelja"
Pozdrav
Nije svaka neuobičajenost u ponašanju odmah znak i nenormalnosti, kao što nije ni svaka neupodljivost siguran znak normalnosti. Danas adolescenti komuniciraju sa svojim vršnjacima koristeči pretežno kompjuter kao glavnog posrednika. To im umnogome olakšava stvari jer u isto vreme mogu biti u kontaktu sa mnogo osoba itd. Zabrinjavajuće može biti ako je povlačenje praćeno i drugim promenama u ponašanju, ali i razvijanje nekog oblika zavisnosti nije zanemarljivo (mislim na video igrice i sl.)
Pozdrav
Ukoliko dete nema problema u razvoju (zaostajanje, disharmoničnost) , ono u najvećem broju slučajeva do četvrte ovlada kontrolom pražnjnja i stvori osnovne navike o higijeni. U vašem sluaju mislim da upravo vaš strah pomažete da se navike ne steknu odnosno da se održavaju. Kao prvo, nemate jasnu strategiju kako da obučite dete (to pokazuje nedoslednost u pristupu) . Raspitajte se kako su drugi roditelji rešili probleme sa svojom decom. Zatim, ukoliko stavljate dete na nošu i ono na to pristaje, trebate znati da je najbolje vreme za to dvadesetak minuta nakon obroka jer se tada javlja refleks pražnjenja. Ako već čitate pričice, pročitajte joj pričicu "miško ukakanko", koja ima edukativni smisao (kreativni centar) . Na kraju, odlučite se dokle vaše dete treba da nosi pampersice koje asociraju na značajno mlađi uzrast. Kada ih u kući više ne bude, onda ih više nećete ni stavljati niti će ona računati na njih.
Pozdrav
Prikazano 96-100 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke