Specifični antireumatski lekovi

Jedinjenja zlata su natrijum aurotiomalat i auronofin.

Terapijski efekt jedinjenja zlata nastupa sporo, maksimum se postiže posle 3-4 meseca. Bol i otok se smanjuju, a oštećenja kostiju i zglobova usporava. Mehanizam dejstva je nedovoljno jasan. Auranofin, ali ne i aurotiomalat, inhibiše infukcioju IL-1 i TNF-alfa.

Natrijum aurotiomalat daje se u obliku duboke intramuskularne injekcije; auranofin se primenjuje oralno. Jedinjenja se postepeno koncentrišu u tkivima, ne samo u ćelijama sinovije zglobova, već i u makrofagima širom tela, kao i u ćelijama jetre, tubulima bubrega i kori nadbubrežne žlezde. Izlučuju se većinom preko bubrega, a neki se izlučuju preko gastrointestinalnog trakta.

Važni neželjeni efekti su ospa, ulceracije u ustima, proteinurija i krvni poremećaji. Mogu se javiti encefalopatija, periferna neuropatija i hepatitis.

Penicilamin je dimetilcistein i jedna je od supstanci koja nastaje hidrolizom penicilina. U terapiji reumatoidnog oboljenja, koristi se D-izomer.

Oko 75% pacijenata sa reumatoidnim artritisom reaguje na penicilamin. Potebno je da prođe nekoliko nedelja da bi se videli prvi efekti, a glavni efekt nastupa tek posle nekoliko meseci. Za penicilamin se veruje da modifikuje reumatidno oboljenje tako što delimično smanjuje stvaranje IL-a i/ili delimično deluje na sintezu kolagena. Međutim, mehanizam dejstva još uvek je zasnovan na pretpostavkama.

Posle oralne primene, samo polovina doze se resorbuje. Izlučuje se urinom. Terapija se počinje nižim dozama, a zatim se one postepeno povećavaju da bi se izbegli neželjeni efekti.

Neželjeni efekti su anoreksija, mučnina i povraćanje i poremećaji ukusa. Proteinurija se javlja kod 20% lečenih. Ospa i stomatitis najčešći su neželjeni efekti i mogu se povući sa smanjenjem doze, kao i dozno-zavisna trombocitopenija.

Metotreksat je antagonist folne kiseline, poseduje citotoksično i imunosupresivno dejstvo, kao i potentno antireumatoidno dejstvo. Metotrekstat se obično primenjuje oralno, ali se može davati intramuskularno, intravenski ili intratekalno. Lek ima malu liposolubilnost i slabo prolazi krvno-moždanu barijeru.

Neželjena dejstva se depresija funkcije kostne srži i oštećenje epitela gastrointestinalnog trakta. Može da se pojavi pneumonitis. Isto tako, pri upotrebi velikih doza, javlja se nefrotoksičnost, uzrokovana taloženjem leka ili metabolita u tubulima bubrega.

Terapija anticitokinima, prvi put je usmerena na specifični aspekt samog procesa oboljenja koji leži u osnovi reumatoidnog artritisa. Najćešće se koriste infliksimab i etanercept. I jedan i drugi vezuju TNF i inhibišu njegovo dejstvo. Etanercept takođe vezuje limfotoksin-alfa, i može biti od značaja u terapiji juvenilnog artritisa, budući da se ovaj citokin nalazi u inflamiranom tkivu kod ovog oboljenja.

Etanercept primenjuje se supkutano, infliksimab se koristi zajedno sa metotreksatom i daje se intravenski.

Neželjeni efekti etanercepta su minimalni i sastoje se uglavnom od reakcija na mestu injekcije, ali postoje podaci i o krvnim diskrazijama i poremećajima sa demijalinizacijom CNS-a. Kod primene infliksimaba moguća je pojava rekurentne tuberkuloze.