Prirodni ekspektoransi

Prirodni ekspektroansi su ekspektoransi koji se dobijaju iz lekovitog bilja. Od ovih biljaka obično se izrađuju ekstrakti od kojih se rade razni sirupi za iskašljavanje.

Bršljan je do 20 m duga biljka sa trajno zelenim listovima i mnogobrojnim korenjem po stabljici kojim se pričvršćuje za drugo drveće i kamenje. Pri svojoj osnovi stabljika je položena, a zatim puzava. Listovi su kožasti. Cvetovi su sitni, spolja mrke, a iznutra zelene boje, skupljeni u poluloptasti štit. Javlja se na vlažnim i humusnim zemljištima, ali dobro podnosi i kamenita i krečnjačka tla, voli vlažan vazduh. Bršljan raste po stenama, ruševinama i šumama. U gradovima se uglavnom uzgaja kao ukras na zidovima.

Za lek se upotrebljavaju listovi i plodovi.

Listovi bršljana sadrže 5-8% saponina, sterole, flavonoide, polialkine (falkarinon and falkarinol). Sva ta jedinjenja, a pogotovo alfa-hederin, nosioci su farmakoloških svojstava bršljana. Zanimljivo da je dokazano kako sastojak falkarinol ima antibakterijsko, analgetsko i sedativno delovanje.

Ekstrakt bršljana deluje ekspektorantno, spazmolitički i umirujuće na kožu i sluznicu. Sirupi i tablete na bazi ekstrakta bršljana koriste se za iskašljavanje tj. ublažavanje simptoma prehlade i upale bronha.

Osim toga, ekstrakt bršljanja koristi se u losionima i kremama protiv celulita, jer se smatra da esktrakt bršljanja pozitivno utječe na uklanjanje celulita.

Bršljanov list već u malim količinama deluje na krvne sudove i srce. Koristi se za lečenje bolesti slezine, polipa u nosu, bolesti očiju, mekih kostiju, kamena i peska u bubrezima, upale mokraćne bešike i belog pranja kod žena. Koristi se, zatim, u lečenju kožnih bolesti, rana i skrofulozne dece. Čaj od bršljana se koristi protiv peruti tako što se kosa svako veče ispira čajem (ova terapija ne sme trajati više od 14 dana), čaj se takođe koristi za čišćenje tela od otrovnih pesticida i štetnog radioaktivnog zračenja. Nije preporučljivo uzeti više od dve kašike usitnjenog lista bršljana na litar vode.

Narodna imena: bosiljak, majčina dušica, manja mažurana, manji sanseg, timas, timljan.

Timijan (Thymus vulgaris) je višegodišnji do 30 cm visoki polugrm sa svetloružičastim ili belkastim cvetovima, sličan majčinoj dušici, ali mu stabljika nije puzava i polegla već raste uspravno. Listovi su sitni, tvrdi, sitno dlakavi, lagano prema dole savijeni, sivo-zelene boje. Skuplja se čitava biljka u cvatu bez korena i odrvenelih delova biljke. Miris timijana dobro se očuva i nakon sušenja, a njegovo eterično ulje koje sadrži oko 50% timol ima snažno antiseptičko delovanje i izdvaja se destilacijom. Osim timola, sadrži i karvakrol, cimen, linalool, pinen i druge terpetenska jedinjenja.

Preparati sa timijanom olakšavaju iskašljavanje i izlučivanje prekomerne sluzi iz disajnih puteva, pa se primenjuje se kao pomoć pri iskašljavanju kod svih prehlada i hroničnog bronhitisa praćenog kašljem uz obilnu sekreciju.

Narodna imena: krstata jaglika i lestegin, bela bukvica, vesna čak, gajčin, galčina, grmuljica, jaglica, jagorčina, jagotac, jagu dac, krstato iglice, krstato jagliče, krstato jegliče, kunjavac, lestedaj, petoprs, piskalica, pramaliće, prvi cvit, sunašce, cvićac. Jagorčevina je dugovečna zeljasta biljka, jedan od prvih vesnika proleća. Raste po sunčanim i suvim livadama, retkim šumama, po lugovima, među grmljem i na padinama.

Ima saponozida, količina se koleba u vrlo širokim granicama u raznim vrstama i podvrstama jaglike i u razno doba godine. Za jedne vrste je najbolje vreme berbe pre i za vreme cvetanja, a za druge u jesen ili početkom zime, jer tada imaju najviše saponozida. U živom, svežem korenu ima najviše saponozida. Ukoliko je koren lošije sušen i duže čuvan, utoliko postaje manje lekovit. Primulae flos, cvet jaglike sadrži manje saponozida. U cvetu ima i flavonoida. U svim organima jaglike ima mnogo vitamina C (askorbinske kiseline), a najviše u listu i cvetu.U listu ima karotena.

Upotrebljava se u obliku čaja ili u sirupima za iskašljavanje.

Koristi se kod kašlja, bronhitisa, nazeba i uopšte kod nagomilavanja sluzi u organima za disanje.

U suvom listu ima do 5% vitamina C tako da on spada u red najbogatijih izvora ovog vitamina.

Narodna imena: slatki koren, slatko drvce, slatko bilje, gospino bilje, glicirica.

Sladić je dugovečna, vrlo otporna zeljasta biljka sa izvanredno snažnim, razvijenim i žilavim, drvenastim korenovim sistemom. Iz rizoma, koji je ispod same površine zemlje, svakog proleća izbija po nekoliko stabljika 1 -2 m. Divlja, a naročito gajena biljka, u gustom sklopu obrazuje zbijen i teško prohodan čestar, koji na prvi pogled liči na mladu bagremovu šumicu. Cvetovi su sitni, ljubičaste boje. Plod je mala mahuna mrke boje, pljosnata, vrlo čvrsta i gruba pod prstima. Cveta u julu i avgustu. Sladić raste na peskovitim obalama Dunava i Tise, a gaji se kao medicinska biljka u mnogim zemljama Evrope i sveta.

U svežem korenu ima mineralnih i masnih materija, skroba, malo manitola, asparagina, gorkih materija, saharoze, jedan flavonski heterozid (likviritozid) koja hidrolizom daje glikozu, ramnozu i dihidroksi-flavanon. Slast i lekovitost korena potiču pre svega od triterpenstoih saponozida, osobito glicirizina. Glicirizin se u sladiću nalazi u obliku kalcijumove i amonijumove soli.
Slatki koren ulazi u sastav čajeva. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u trbuhu. Ulazi u sastav raznih lekova za organe za varenje i disanje. Slatkim korenom slade pivo, razne penušave limunade i druga pića. Utvrđeno je, da i ona topla žuta boja slatkog korena nije samo boja, nego i lek i da potiče od tzv. flavonskih jedinjenja koja deluju protiv upala sluzokože i doprinose lečenju čira u želucu. Sladić se koristi za razne mešane čajeve od kvalitetnih lekovitih biljaka za lečenje raznih bolesti.