Antiseptici i dezificijensi

Antiseptici i dezinficijensi predstavljaju ista jedinjenja koja se različito zovu zavisno od koncentracije. Sve su to materije koje ukljanjaju bakterije sa kože ili predmeta, međutim, ako su slabije koncentracije nazivamo ih antiseptici.

Nedostatak antiseptika je nedovoljna selektivnost. On oštećuje i živo tkivo, a ne samo mikroorganizme. Zato se oni koriste eksterno (stavljaju se na kožu, sluznicu, okolinu rana) gde je resorpcija mala. Deluju na više načina: remete osmotsku ravnotežu, adsorbuju mikroorganizme na sebe, uzrokuju koagulaciju belančevina, oksidaciju mikroorganizama, redukciju mikroorganizama, deluju površinskom aktivnošću, specifično toksičnim delovanjem na protoplazmu.

Vodonik peroksid je nestabilno jedinjenje kiseonika i vodonika. Proizvodi se elektrolizom sumporne kiseline. Zbog svoje nestabilnosti spontano se raspada na vodu i nascentni kiseonik, poseban oblik vrlo reaktivnog kiseonika koji je u jednoatomskom stanju. Takav nascentni kiseonik je vrlo jak oksidirajući agens i oksiduje sve oko sebe, pa tako, kada se nanese na kožu ili predmete oksidira i uništava sve mikroorganizme, ali i epidermalne ćelije kože. Koncentrisani 30%-tni vodonik peroksid je vrlo agresivna hemikalija koja oštećuje kožu i izbeljuje je. Ali, u farmakoterapiji se koristi razblaženi vodonik peroksid (3%, 6%, 12%) kao antiseptik. Međutim, njegovo antiseptično delovanje je samo kratkotrajno. Primenjuje se u obliku 3% rastvora za dezinfekciju kože i čišćenje rana, ali ne kod dubokih rana. On se resorbuje, pa može doći do vazdušne embolije. Koristi se za ispiranje grla i gnojnih rana, kao baktericid i slabi adstringent. Zaustavlja manja površna krvarenja. Takođe, koristi se i u kozmetičke svrhe i služi za izbeljivanje kose.

Borna kiselina se dobija se iz prirodnih nalazišta isparavanjem kondenzata koji izlaze iz zemlje u vulkanskim predelima ili taloženjem vodenog rastvora natrijum tetraborata (boraks) sa kiselinama. Na tržištu dolazi u obliku 3% ili 2% rastvora ili u obliku čiste čvrste borne kiseline. Čista borna kiselina je slaba kiselina, fini beli, mekani prah. Teško se rastvara u hladnoj vodi, ali se zato dobro rastvara u ključaloj vodi. Osim toga, borna kiselina se rastvara u alkoholu i etru. Rastvor borne kiseline se koristi za obloge kod ulceracija, erizipela i opekotina. Smatra se da deluje i na gljivična oboljenja kože i sluzokože. Inhibira rast Candide albicans na sluznici, ali se ne sme koristiti kod beba. 

Upotrebljava se u obliku 3% rastvora kao blagi antiseptik i keratoplastik. Može se koristiti i kao prašak koji je zapravo 10%-tna smeša sa talkom. Na tržištu se nalaze i masti i kreme sa bornom kiselinom. Ranije se borna kiselina češće koristila, međutim, danas je njena upotreba sve ređa.

U pitanju je jedan od najjačih oksidacionih agenasa. Dobija se industrijskom preradom minerala piroluzita (MnO₂) uz pomoć elementarnog hlora. Dolazi u obliku sitnih igličastih kristalića crno-ljubičaste boje. Lako se rastvara u vodi koju boji intenzivno crveno-ljubičastom (pink) bojom. Koristi se u obliku kristalića kao dezinficijens. U apotekama dolazi u kutijicama po 5 grama, a pre upotrebe treba napraviti rastvor terapijske koncentracije do 1%. Rastvor koncentracije 1% je roze boje. On ne sme biti jači od 1% jer je kalijum permanganat jako oksidaciono sredstvo i može oštetiti kožu. Kalijum permanganat deluje samo površinski (redukuju ga proteini kože). Primenjuje se kao dezinficijens. Slabiji je dezinficijens od vodonik peroksida, ali deluje duže. Neprijatna nuspojava je ta što na koži ostavlja vrlo tvrdokorne smeđe mrlje mangan dioksida koje se vremenom povlače.

Za alkohole je karakteristično da deluju bakteriostatski zavisno od koncentracije i vrste. Sekundarni i tercijarni alkoholi nemaju terapeutsku primenu, dok se od primarnih koriste etanol, izopropanol i propanol. Metanol se zbog toksičnosti ne koristi, dok propilni i butilni alkohol slabo deluju. Najviše se koristi etanol, dok se izopropanol ređe koristi. Etanol svoje najbolje antiseptičko delovanje ispoljava u koncentraciji od 70%. Već u koncentracijama 8-10% koči razvijanje bakterija dok u koncentracijama 60-70% ima maksimalni efekat. Povećanjem koncentracije antiseptičko dejstvo slabi. Koristi se kao bakteriostatik (u koncentracijama od 8-10%), kao antiseptik (etanolum dilutum - 70%).

Jod je jedan od najstarijih antiseptika i najdelotvornijih antimikrobnih sredstava. Upotrebljava se u obliku vodenog ratsvora ili kao alkoholni rastvor tj. jodna tinktura. Jodni se preparati primenjuju u velikim razređenjima kao antiseptici za kožu, sluzokože i rane zbog snažnog baktericidnog, sporocidnog, amebicidnog, fungicidnog i umereno virucidnog delovanja. Nezgodno je to što boje kožu i tkanine i jako peku kožu. Zato su prikladni samo kod manjih povreda. U novije se vreme primenjuju jodni kompleksi koji sadrže jod u kombinaciji s nekim nosiocem. To su površinski aktivni vodeni rastvori komplesknog jedinjenja joda i polivinil-pirolidona (povidon jod). Upotrebljavaju se kao kožni antiseptici naročito u hirurgiji. U dodiru s kožom polagano oslobađaju jod i ne uzokuju pečenje, niti iriraciju kao alkoholni ratsvori.

Hlorheksidin je antiseptik koji se koristi za čišćenje kože i sluzokože od raznih mikroba (bakterija, virusa i gljivica). Dolazi u obliku acetata, glukonata i hidrohlorida. Delotvoran je protiv gram - pozitivnih i gram - negativnih bakterija, anaerobnih bakterija, gljivica. Smatra se da je efikasan i protiv bolničkih superbakterija kao što je Staphylococcus aureus. S obzirom da je netoksičan koristi se kao antiseptički agens u raznim stomatološkim tečnostima za održavanje higijene usne šupljine, pogotovo za lečenje gingivitisa. Takođe, izvrstan je za čišćenje hirurške opreme, ruku pre operacija, rana na koži, kože pacijenta pre operacije i sl. S obzirom da fluoridi mogu deaktivirati hlorheksidin ispiranje usne šupljine preparatima na bazi hlorheksidina mora se obaviti najmanje 30 minuta pre korišćenja fluoriranih zubnih pasti. Svi preparati koji sadrže hlorheksidin u visokoj koncentraciji ne bi smeli dospeti u oči zbog mogućnosti da oštete rožnicu, a takođe ne smeju dospeti u unutrašnje uvo. 

Rezorcinol je antiseptik koji spada u grupu fenolnih antiseptika, a po hemijskoj strukturi je 1,3-benzendienol. Deluje na bakterije hemijski redukujući biohemijske molekule u njima. Koristi se na koži kao antiseptik i dezinficijens. Takođe, koristi se u raznim mastima i kremama u koncentraciji od 5 do 10% za lečenje hroničnih kožnih bolesti kao što su  psorijaza i dermatitis. Razblažen vodeni rastvor rezorcinola koristan je u ublažavanju svraba kod eritematoznog dermatitisa. Takođe, zbog svog keratolitičkog dejstva često je sastojak preparata za tretman peruti, raznih medicinskih sapuna, preparata za zaštitu od UV zračenja.