Antiaritmici klase II, III i IV

Lekovi klase II uključuju antagoniste beta adrenergičkih-receptora (detaljno opisani u tekstu blokatori beta adrenergičkih receptora). Blokirajući beta-1-adrenergičke receptore u srcu blokiraju uticaj simpatikusa na srce i usporavaju srčanu frekvenciju. Antiaritmička svojstva ima većina beta-blokatora. Koriste se za lečenje ventrikularnih tahikardija, prevenciju hronične fibrilacije predkomora i za prevenciju paroksizmalne fibrilacije atrija. Predstavnik je propranolol.

Antiaritmici klase III uglavnom blokiraju kalijumove kanale, ali i natrijumove i kalcijumove kanale. Oni produžavaju akcioni potencijal, ali ne menjaju nagib 0 faze akcionog potencijala. Koriste se za lečenje ventrikularnih tahikardija, poremećaja srčanog ritma povezanih sa Wolf-Parkinson-Whiteovog sindroma, i atrijalne fibrilacije i undulacije.

Amjodaron je vrlo efikasan pri suprimiranju aritmija. On ima dva glavna mehanizma delovanja. Po jednom on blokira kalijumove, ali i natrijumove kanale i smanjuje ulazak kalcijuma u srčane ćelije. Produžava akcioni potencijal i fazu neosetljivosti mišićnih ćelija srca na impuls. S druge strane on deluje i kao beta-blokator, tj. inhibira adrenergičke alfa i beta receptore. Smanjuje potrošnju kiseonika u srčanom mišiću, i to tako da blago smanjuje otpor u perifernim krvnim sudovima i frekvenciju srca. Minutni volumen srca bitno se ne menja, a krvni pritisak se samo malo snizi. Takođe, ne smanjuje bitno kontraktilnost srčanog mišića. Koristi se za terapiju tahikardija udruženih sa Wolff-Parkinson-White sindromom. Efikasan je kod niza drugih supraventrikularnih i ventrikularnih tahiaritmija, ali je namenjen samo za pacijente kod kojih su drugi lekovi neefikasni ili kontraindikovani, zbog teških neželjenih efekata. Na žalost, on ima nekolio osobina koje ga čine komplikovanim za upotrebu. On se široko vezuje u tkivima, ima dugo poluvreme eliminacije i akumulira se u telu tokom ponavljanog davanja; shodno tome, da bi se njegovo delovanje ispoljilo potrebno je da prođu dani ili čak nedelje. Iz tog razloga koristi se udarna doza, a kod aritmija opasnih po život daje se intravenski, preko centralne vene.

Neželjeni efekti su brojni i važni; obuhvataju fotosenzitivni osip kože i pločastu sivkastu diskoloraciju kože, poremećaje aktvnosti tireoidne žlezde, plućnu fibrozu, koja se javlja usporeno, ali može biti ireverzibilna, stvaranje depozita u kornei, kao i neurološke i gastrointestinalne poremećaje.

Lekovi klase IV deluju tako što blokiraju voltažne kalcijumske kanale. Oni usporavaju provodljivost u SA i AV čvoru, gde povećanje akcionog potencijala zavisi od spore ulazne struje jona kalcijuma, usporavajući srce i zaustavljajući supraventrikularnu tahikardiju izazivanjem parcijalnog AV bloka. Oni skraćuju plato akcionog potencijala i smanjuju jačinu kontrakcije. Smanjeni ulazak jona kalcijuma smanjuje naknadnu depolarizaciju i na taj način suprimira ekstrasistole.

Predstavnici su verapamil i diltiazem. Verapamil se koristi za prevenciju ponovnog javljanja paroksizmalne supraventrikularne tahikardije i za smanjenje brzine kontrakcija komora kod pacijenata sa atrijalnom fibrilacijom. (detaljnije je posebno obrađen u tekstu blokatori kalcijumovih kanala).