Ass. dr sci. med. Olivera Žikić

Veoma je tesko u par recenica objasniti strukturu kognitivno bihejvioralnog i medikamentoznog tretmana opsesivno kompulzivnog poremecaja. Sto se tice lekova, ovo sto ste naveli – Zaksan i Auromid ne pomazu kod opsesivno kompulzivnog poremecaja, pa cak ni kod panicnog poremecaja sa agorafobijom. Najcesce se desi da se simptomi delimicno povuku, ali da uvek nesto zaostane. Lekovi izbora za Vas problem su antidepresivi iz grupe selektivnih serotonergickih reuptake inhibitora (SSRI) (posebno Zoloft) a od malo starijih odlicno se pokazao Anafranil. Ponekad je potrebno da se dodaju i male doze tacno odredjenih neuroleptika. Sto se tice psihoterapije, kao najefikasnija se pokazala bihejvioralna metoda pod nazivom ekspozicija i prevencija odgovora, a od kognitivnih metoda kognitivna restrukturacija i metakognitivne metode. Ukraktko, sustina je u sledecem. Ono sto Vam govori Vasa opsesivna/prisilna misao (sadrzaj nametnute misli ili slike) se NIKADA nece dogoditi tj. ostvariti. To znaci, ako Vam padne na pamet neprijatna misao da cete nekog udariti - ako se radi o opsesivno kompulzivnom poremecaju, to se nikada nece desiti. Vasu misao treba uzeti samo kao pogresnu procenu koja je posledica aktuelne bolesti i ne treba joj obracati paznju jer predstavlja POGRESNU PROCENU! Zato je kontraproduktivno bilo sta raditi kako bi sprecili “neprijatne posledice vaseg dela”, jer do toga nece ni doci. Sa druge strane, ako jednom zapocnemo sa kompulzijama one ce se samo prosiriti i kod Vas odrzavati uverenje da se neprijatnost nije dogodila jer ste to kompulzijom sprecili a ne zato sto se to i bez toga ne bi desilo. Mozda cete reci – kako biti siguran da se to nece desiti – odgovor na to pitanje se nalazi u pozitivnom iskustvu miliona obolelih od ove bolesti, odnosno u cinjenici da se nikom od njih nikada nije desilo da se opsesije ostvare (ovde mozete uvrstiti I sopstveno iskustvo). Onaj ko zaista ima zelju da nekog povredi, ne razmislja o tome i ne plasi se toga, vec to i radi. Problem kod opsesija nije u gubitku kontrole nad ponasanjem vec suprotno – u prevelikoj kontroli. Zato je bitno da se ako se javi potreba za kompulzujom oduprete tome – napetost ce jedno vreme rasti, a onda ce polako opadati i nestati cak I ako ne uradite kompulzivnu radnju. Treba poceti sa kompulzijama za koje mislite da ih se najlakse mozete odrci pa onda ici prema tezim. Napominjem da se ovo ne moze smatrati kognitivno bihejvioralnim tremanom jer je psihoterapijski process znatno slozeniji i strukturisan, i da su ovo samo smernice koje bi eventualno mogle da Vas upute na osnovne probleme koji ucestvuju u nastanku i posebno, odrzavanju simptomatologije kod opsesivno kompulzivnog poremecaja

Ako se radi o panicnom poremecaju, onda je nacin lecenja trojak - medikamentozni, psihoterapijski (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) i mesoviti medikamentozni i psihoterapijski. Veoma je vazno da znate da se ovaj poremecaj uspesno leci i da se simptomi bolesti u najvecem broju slucajeva u potpunosti povlace. Od medikamenta lekovi izbora su antidepresivi iz grupe selektivnih reuptake inhibitora serotonina posebno Seroxat, Zoloft/Asentra i Cipralex. Koji je od njih najpogodniji za Vas, u kojoj dozi i koliko dugo jedino moze da odredi lakar, te se samolecenje ne preporucuje. Sto se tice kognitivno bihejvioralne terpije ona predstavlja nemedikamentozni tretman tokom koga se pacijent uci da drzi pod kontrolom svoje strahove i to tako sto ce promeniti ponasanje koje pojacava i odrzava strahove (poput reakcija bezanja i izbegavanja odredjenih situacija zbog straha) i tako sto se osoba nauci da prepozna svoje katastroficne, nerealne procene i da ih zameni realnijim. Recimo, ako Vam se javi zbog ataka panike ubrzan srcani rad i Vi procenite (i verujete da je sigurno tako) da je to znak infarkta miokarda, Vas strah ce naravno porasti jer je infarkt povezan sa opasnoscu od trenutne smrti; ali ako to procenite samo kao novi napad straha (sto u sustini i jeste), da ce taj strah doci i proci jer ne moze da traje zauvek, kao i da ste ga do sada imali bezbroj puta a da se nikada nije desilo da ste imal infarkt nego samo prolazni strah (sto je cinjenica iz Vaseg LICNOG iskustva), onda ce verovanje da Vam preti izuzetna opasnost biti manja ili je nece biti, pa samim tim i posledicni stah ce izostati ili biti veoma niskog intenziteta. Kad osoba ima panicni atak, uglavnom ne vidi druge mogucnosti kao moguci ishod vec samo one najgore i katastroficne - poput infarkta, sloga, ludila, onesvescivanja, gusenja i sl. sto se, ako je strah u pitanju, nikada nece dogoditi. Da moze da se dogodi, desilo bi se odmah, a ne iz stotog pokusaja. Ono sto je jos potrebno da znate je da sto se pre javite lekaru i zapocnete lecenje, to je bolje. Ako pustite da bolest traje, samo se usloznjava i komplikuje, lecenje duze mora da traje, moraju se uzimati vece doze lekova i sve su manje sanse da ce se celokupna simptomatologija povuci. Kada dugo cuvate i negujete svoj panicni poremecaj, samo ga cinite otpornijim na tretman i produzavate sebi agoniju, umesto da se otklone tegobe i da zivite ponovo bez patnje.

Remeron je izuzetan lek, jedan od najboljih antidepresiva, ali nije bas lek prvog izbora ako se kod Vas radi o anksioznom poremecaju. On je izuzetno efikasan kod depresija i moze da se desi da se Vas lekar odlucio za njega ako imate periode neraspolozenja (uz to ide i pad apetita i stalno lezanje u krevetu). Medjutim, prema podacima iz Vaseg pisma, nisam u mogucnosti da to sa sigurnoscu tvrdim. Moj savet je da ako uzimate sve vreme (tri godine) benzodiazepine (Bromazepam, Benzedin, Diazepam, Lexilium, Tranex, Loram , Lorazepam, Demetrin i sl) pokusate da nastavite terapiju bez njih. Niste mi napisali sta ste od lekova ranije uzimali i sta Vam je prijalo a sta ne, tako da nisam u stanju da vam kazem sta bi moglo biti najpogodnije za dalju terapiju. Takodje, mnogi drugi psihijatrijski poremecaji lice na anksiozne poremecaje, ali se oni nesto drugacije tretiraju. Iako Vase tegobe izgledaju nepremostive, nemojte gubiti nadu. Morate se i dalje boriti protiv bolesti, tacnije receno, da zajedno sa lekarom pokusate da nadjete najbolji tretman koji ce Vam pomoci da izadjete iz ovog zacaranog kruga tegoba i patnje. Lek sigurno postoji.

 Obzirom da kazete da nece kod psihijatra, pokusajte da ga nagovorite da se javi lekaru opste prakse, mozda ce mu to biti prihvatljivije. Ako ni to nece, a procenite da se izuzetno promenio, toliko da se plasite da se sa njim nesto dogadja (pogotovu ako je agresivan), pozovite hitnu pomoc pa ce lekari na terenu utvrditi da li je njegovo stanje dovoljno ozbiljno za prisilno odvodjenje na pregled kod psihijatra ili za prisilnu hospitalizaciju. Ponekad pomaze da sa njim popricaju prijatelji van porodice ili neko ko na njega ima veliki uticaj. Nije lose ni da se za savet obratite lekarima kod kojih se vec lecio, pogotovu ako imaju patronaznu sluzbu. Medjutim, bez pregleda pacijenta i procene aktuelnog stanja niko nije u mogucnosti da predlozi dalji vid tretmana.

Radi se o tz. Somatizacionom poremecaju. On spada u grupu Somatoformnih poremecaja kod kojih se u klinickoj slici dominantno nalaze telesni / somatski znaci, a ne psihicki. Sustina je da se i nakon svih dijagnostickih procedura ovi telesni znaci ne mogu objasniti poremecajem telesnih funkcija, ili, ako neki telesni poremecaj i postoji, tegoba koja se javlja nije u skladu sa tim poremecajem. To znaci da iako se radi o telesnim tegobama, one nisu nastale kao posledica neke telesne bolesti, vec su psihogeno uslovljene. Tu spadaju somatizacioni poremecaj, hipohondrija, histerija i sl. Veoma je vazno znati da, iako ove tegobe nemaju organski / telesni uzrok, pacijent ih zaista dozivljava i oseca, i da one nisu izmisljene ( !!! ) samo ih ne leci somatski doktor vec psihijatar. Sto se tice samog Somatizacionog poremecaja - pacijent se karakteristicno zali na veci broj telesnih tegoba. Uglavnom se zali na razne bolove (recimo glavobolja, bol u ledjima i sl), na genito-urinarne simptome (poput ucestalog mokrenja, obilnih menstruacija, bolnog koitusa i sl), kao i na brojne kardio-pulmonarne (preskakanje srca, ubrzan srcani rad, kratak dah i sl), gastro-intestinalne (muka, povracanje, retka stolica, opstipacija i sl) i pseudoneuroloske simptome (teskoce u gutanju, trnjenje, vrtoglavica, nemogucnost hodanja). Da bi se postavila dijagnoza, pacijent treba da ima najmanje 6 simptoma od napred navedenih. Takodje, karakteristicno je i da pacijenti odbijaju da prihvate cinjenicu da se kod njih radi o psihickom poremecaju, vec insistiraju na svojoj (pogresnoj) proceni da se tu radi o telesnom oboljenju / oboljenjima.