Postovani, imam dve cerke 11 i 5 godina, jako su razlicite, svekrva mi je nerv. Bolesnik sifra f20 mozda i ceo zivot samo kazu da je bila normalna dok su joj deca bila mala ako je to tacno. Moje pitanje je da li je to nasledna bolest i da li imam razloga za brigu i na sta treba da obratim paznju kod ponasanja svoje dece jer mi starija polako ulazi u pubertet. Hvala

Poštovani doktore, već neko vreme pokušavam sa 18-togodišnjim sinom da dođem do psihologa ili psihijatra koji bi nam pomogao u rešavanju problema adolescencije. Molim vas, preporučite mi neku privatnu ordinaciju u nišu kojoj bih mogla da se obratim. Najviše bih volela da stupim sa vama u kontakt. Unapred zahvalna majka.

Pitanje je za dečjeg psihologa. Moj mlađi sin, koji je rođen u februaru 2001. God. U poslednjih par nedelja ima neverovatan strah od odlaska u školu. Problem je krenuo kada je devojčica iz razreda ispričala neke strašne priče o događajima 'iza škole'. Od tada počinju problemi - strah, plač pred odlazak u školu, povraćanje ili povišena temperatura ujutru, a zatim u toku dana, ako ostane kod kuće dete bude potpuno zdravo. . . U početku, prvih par dana nismo u postunosti sagledali veličinu problema, mislili smo da je u pitanju prehlada, pa je on tako razdražljiv. Posle par dana, smo krenuli sa pričama. . Ali sve je to uzalud. Kada pričamo suprug i ja sa njim, sve on razume i prihvata, ali kada treba da krene u školu-problem. Idemo za vreme odmora, upoznali smo ga sa školskim policajcem, čekamo ga posle škole. . . Vikendom ej sve u redu, do nedelje uveče, kada počinje panika, buđenje u toku noći, plač, a opet u ponedelajk ujutru povraćanje i nevoljan odlazak u školu. Domaće zadatke redovno i samoinicijativno radi, čak i danima kada ne ide u školu, zove drugare i sve odradi kao da planira sutra da ide. Pritom bez problema odlazi u muzičku školu (sviraklavir) i na treninge (atletika) , samo je odlazak u redovnu školu problem. Mali je veoma emotivno dete i možda je na njega uticalo i to što je suprugu pre 4 meseca dijagnostikovana multipla skleroza. Mali zna da je tata bolestan jer se u kući uvek otvoreno priča o svemu. Svako drugo veče tata daje sebi injekcije, deca to gledaju, prosto mislili smo da je bolje tako 'javno' nego da slučajno nalete na tatu koji sam sebi daje injekciju i tek onda dožive šok, jer to nije nešto što će trajati par dana - tata će do kraja života primati datu terapiju. Mali ide u treći razred, odličan je učenik, ali ima (po mojim kriterijumima) izuzetno strogog učitelja (ne mislim da je problem u učitelju, jer je treću godinu kod njega u razredu, ovo je više napomena) . Za ovih par nedelja od kada traje sve to, mali je smršao, smanjen je apetit. Inače se sasvim normalno ponaša u toku dana i vikendom, druži se sa dečicom, igra igrice na kompjuteru. . . Sve ono što je radio i ranije. Mi više nemamo ideju šta da radimo i šta da pričamo. Stariji sin (deca su jako vezana i jako se vole) je takođe uključen u sve to, provodi male odmore sa njim i velike kada mi nismo u mogućnosti da dođemo u školu. Molim vas za neki savet, jer, ponavljam, više nemam ideju kako da reagujemo. Svaka noć i svako jutro je agonija. Hvala!

Kako da pomognem mojim dragim komšijama koji se neprestano svađaju? Komšinica je strašno ljubomorna, a komšija je hladan. Imaju troje odrasle dece.

U braku sam 11 godina, imam dvoje dece. U mom braku nema bliskosti, ljubavi i poštovanja poslednjih pet godina. Još uvek sam u braku radi dece, ali i to više nema smisla. Moje pitanje je da li je neophodno otići u bračno savetovalište i pokušati pronaći idealno rešenje?