Kažu da je moj problem anksioznost. Imam razne tegobe i to svakodnevno. Bol u grudima, vratu, nogama i rukama, utrnuće po celom telu, ponkead glavobolje, često vrtoglavice. Bio sam na više pregleda, sve je u redu. Jedina stvar koja nije okej, jesu povišeni leukociti. Više puta je rađen UZ abdomena, rtg pluća, sve je u redu... Da li je moguće da je anksioznost toliko jaka da osećam stalne tegobe i da zbog njih ne mogu da spavam?

Stalno mislim o tome kako ništa nisam postigla u životu. Magistrirala sam književnost i stala, nisam doktorirala, nemam objavljenih radova. Nisam se udala, nemam djecu. Imam 48 godina. Ostala sam i bez posla. Samo o tome mislim, boli me želudac, steže u grudima. Ponekad mi je teško da ustanem sa stolice. Sta mi je?

Posecujem psihijatra vec tri godine i jos mi nije nasla pravu terapiju, cak sam i pila na svoju ruku vecu kolicinu lekova, ali nista. Jedino sto od ove terapije spavam, ali sam strasno nervozna i napeta. Sta da radim?

Imam problema sa kontrolom besa, naročito u porodici, a posebno sa svojom decom. Sama sebi kažem da ću raspraviti nešto sa mojim starijim dečakom (npr. neku ocenu iz škole, ima 7 godina), i onda dođe do toga da galamim na sav glas. Naljutim se na njega, ali duboko u sebi znam da me na to tera i neki moj problem, da li poslovni ili egzistencijalni.

Dešavalo se da u ljutnji bacim nešto i slomim, zalupim vrata, slupam šalter. Svesna sam da je moje ponašanje neprihvatljivo, pogotovo kad su deca u pitanju, plašim se što im dajem loš primer, i plašim se da ću stvoriti takve osobe od njih... ali nikako ne uspevam da se iskontrolišem.

Često me je sramota i od vlastitog komšiluka. Inače, u nekim drugim odnosima nemam taj problem, uglavnom mi ne pada na pamet da se na poslu prepirem s nekim i povisujem ton. Pokušavala sam da u par navrata razgovaram sa jednom drugaricom koja radi kao psihoterapeut, ali ona mi uvek kaže - ti si dobra majka. Svako veče sama sa sobom vodim razgovore, pokušavam da čitam literaturu koja bi mi mogla biti od koristi, ali kada dođe okidač, pokleknem. Inače, živim sama sa decom, suprug i ja samo razdvojeni. 

Imam osećaj krivice kad kažem ne. Čak i kad znam da je to dobro za mene. Pogađaju me previse mišljenja ljudi koji mi znače, a znam da ja njima ne znacim dovoljno, uvek želim da se približim i svidim bas tim ljudima (muškarcima). Nemam volju da se pokrenem ni za sta, sve mi stagnira, fakultet, posao nemam jer imam strah od snalaženja i nemam volju. Godinu dana i više sam u zacaranom krugu izmedju jednog muškarca, moje drugarice i mene. Plašila sam se njihovog druženja bez mene, plašila sam se toga da li se više razumeju nego on i ja. Plašila sam se toga što sam bila ja njemu nebitna i što me je nekad čak i izbegavao, a uvek mi se vraćao, doduše i dalje mu nisam toliko bila bitna. Neobavezno vidjanje je bilo u pitanju. Ne mogu da rascistim u glavi i odlučim da li da nastavim ili prekinem sve to. Uvek me okolnosti do njega vode. Osećam se manje vredno u odnosu na njih. Znam da me niko ni na šta ne primorava ali ja i kad pristajem na tako nešto i kad odbijem osećam se emotivno loše. Plašim se da ga ne izgubim. A i ni u čemu nisam bolja od njih. Osećam se manje vredno. Imaju svoj novac i fakultete a ja ni jedno. Da li da potražim stručnu pomoć? Hvala.