Poštovana ,
javljam Vam se u nadi da ćete mi nekim stručnim savjetom pomoći kako da izađem iz ovog lavirinta u kojem se nalazim vec dve godine. Radi se o mom suprugu koji je u ovom navedenom periodu postao jako zavistan, od po meni najgoreg poroka tj.kockanja. Inače imamo troje zlatne djecice i sve preduslove da živimo normalno i moglo bi se reći da je to jedini razlog koji narušava našu bračnu zajednicu. Nekoliko puta je bio uhvaćen na djelu i poslije takvih situacija obećavo je da se neće ponoviti, ali njegov slab karakter nije mogao da održi obećanje. Sve ovo vrijeme pokušavala sam da mu pomognem, međutim ne mogu se pohvaliti da sam u tome i uspjela. Bavimo se ugostiteljstvom i nažalost u kući u izdatom prostoru nalazi se sportska kladionica i svi moguci aparati koji mu odvlače pažnju od svakodnevnih obaveza. Nedavno sam ga lično uhvatila kako igra aparate, a on je postupio grubo i naravno, napravio me budalom po ko zna koji put u smislu kome ti vjeruješ meni ili svojim očima. Smatrala sam da je najbolje da odem i jasno sam mu dala do znanja, ali sam još uvijek tu, jer sam ja dijete razvedenih roditelja i kad samo pomislim da bi i moja djeca odrastala kao ja prosto mi nastane zbrka u glavi. Mada u suštini i ovako nemaju nikakav kontakt s njim ukoliko ja ne isforsiram neku situaciju kako bi ličili na porodicu. Napominjem da sav novac koji odlazi na takve stvari meni u suštini nije bitan, bitno mi je njegovo stanje u kojem se nalazi i da konačno nađem način da se izvučemo. Nažalost, mnogi ljudi danas imaju takav porok, a neki od njih su izvršili i samoubistvo.
Bojim se najgoreg, zato Vas još jednom molim da razmotrite moje pitanje i da mi odgovorite.
Hvala

Moja sestra pati od depresije od adolescencije i leči se već desetak godina. Uvek se dešava isto, malo poboljšanje, pa onda još veća kriza. Poslednji put psihijatar je postavio dijagnozu F25.9.
Molim Vas da mi pojasnite da li se radi o šizofreniji i da li je takva osoba radno sposobna? Inače, moja sestra ima završen fakultet, zaposlila se par puta na preporuku prijatelja, ali usled psihičkih problema vrlo brzo ostane bez posla.

Poštovani,
Imam 37 godina u životu preživjela 2 teške tragedije (smrti dva brata jednom od moje 17 godine drugi put od moje 32 godine u pitanju su iznenadne smrti zdravih osoba), tako da smatram da su ovi događaji doprinijeli mojim problemima neurotske priprode. Najteža je bila moja prva situacija, kad sam sa 25 godina prvi put liječena od depresije i anksioznosti i taj period je trajao od 1-2 godine. Poslije ovog izlečenja nekolike godine sam se dobro osjećala. Poslije druge tragedije, kad sam i bila u drugom stanju i rodila zdravo dijete, moji problemi su počeli jedno godinu dana poslije porođaja. Dakle to je u poslednjih pet godina, obično u jesen kreću moji problemi, gubljenje samopouzdanja, strah da odlazim na posao, da izvodim djecu, da se krećem na otvorena mjesta uopšte slabe moje funkcije, gubim koncentraciju, imam vrtoglavice i mučnine i kreću napadi panike. Stalno sam u kontaktu sa neuropsihijatrima, čak sam prošla i psihoterapiju u periodu od 8 mjeseci. Što se terapije tiče počnem sa Xanaxom i Fluxsilanom, posle 3-4 mjeseca potpuno izbacim Xanax, a već do proljeća ostavljam i Fluxilan i postajem osoba koja sve normalno obavlja, nosim se sa svim što je preda mnom osjetim da mi ne treba terapija. Po prirodi sam borac i želim da se suočavam sa problemima tako uporno pokušavam da ne pridajem važnosti simtomima koji me već ovih dana obuzimaju (baš septembar i oktobar), idem na aerobik u inat tome što se loše osjećam, napade panike pokušavam da prihvatim, pa evo ono, ali proći će to je bez razloga. Ali, ta moja borba je bezuspješna, jer meni stvarno bude tako loše da ja to više ne mogu da istrpim i obavljam redovne aktivnosti.
Da li sam doživotno osuđena na uzimanje ovih lekova, da li uz anksiolitik mora ići i antidepresiv, a željela bih da planiram i još jednu trudnoću? Zašto ponovo isti krug jesen- loše?

Moji problemi su počeli pre par meseci. Posle antibiotske terapije počele su retke stolice koje su trajale mesecima. Kroz jurenje lekara i dijagnoze ja sam počela da gubim snagu.Valjda je strah od bolesti učinio svoje. Na kraju je dijagnostikovan iritabilni kolon. Posle toga je počelo davljenje u grlu i pečenje u želucu. Dijagnostikovan je gerb., ali moja psiha je pala. Od svega toga se u meni nešto okrenulo i kao da padam u neki vid depresije. Stalno mi se plače, smeta mi prisustvo ljudi, želim da budem sama, kad pogledam ljude koje volim počinje da me steže u grudima i plače mi se. Osećam se kao da se rastajem sa životom. Po savetu lekara, koji nije psihijatar, uzela sam lorazepam 0,5mg 1+0+2.
Da li je to ispravno? Koliko dugo da ga pijem? Da li ja to padam u neki vid depresije ili je samo neka kriza koja će postepeno proći?
Unapred zahvalna

Posle porođaja sam imala svakodnevne bolove u stomaku mesecima. Radila sam sve preglede i kod svih specijlista je bilo u redu. Na kraju sam otišla kod neuropsihijatra i dao mi je terapiju eglonil. Od tada je bol prestao, ne pijem više lekove, ali primećujem da non stop razmišljam o bolestima i nalazim siptome, mislim da imam problem sa hipohondrijom što i ljudi u mojoj okolini primećuju. Imam 29god.
Koji je Vaš savet?