Koliko su opasni hronični hepatitisi kao uzročnici karcinoma jetre?

Hepatocelularni karcinom (HCC) čini više od 90% primarnih malignih tumora jetre, te možemo zaključiti da je najčešći primarni malignitet jetre. Prema statistici, čak 85% pacijenata HCC-a ima cirozu jetre. Globalna statistika je zabrinjavajuća jer je HCC peti karcinom po učestalosti.

Među muškom populacijom, rak pluća je vodeći uzročnik smrti, dok je HCC na neslavnom drugom mestu.

Faktori rizika

Značajni faktori rizika za nastanak hepatocelularnog karcinoma uključuju: virusni hepatitis (hepatitis B i hepatitis C), alkoholnu bolest jetre i nealkoholni steatohepatitis.

Iako se očekuje da nealkoholna masna jetra bude vodeći uzročnik HCC-a, još uvek su virusni hepatitis B i C vodeći faktori za ovaj karcinom - ne samo na našim prostorima, već širom sveta. 

Petogodišnje preživljavanje osoba sa ovim tipom karcinoma iznosi 18%, čime je drugo po smrtnosti.

Hepatitis B (HBV) i HCC

Hepatitis B virus (HBV) je virus koji inficira jetru i može uzrokovati akutni ili hronični hepatitis. Hronična infekcija može trajati godinama, a veoma često bez simptoma. Tokom hronične infekcije, ovaj virus može značajno oštetiti jetru, a oštećenje jetre usled dugotrajne infekcije ovim virusom povećava rizik od razvoja hepatocelularnog karcinoma, koji je agresivni oblik raka jetre. Takođe, HCC se može javiti pre pojave ciroze jetre, dok su još uvek u fazi hroničnog hepatitisa. 

Neki od procesa u nastanku HCC-a su:

1. Inflamacija: Hronična infekcija hepatitisom B uzrokuje inflamaciju koja povećava rizik od razvoja raka.
2. Fibroza: Kao odgovor na inflamaciju, dolazi do pojave fibroze, što znači da se tkivo jetre menja u ožiljno tkivo. Fibroza otežava normalno funkcionisanje jetre i povećava rizik od raka. Poseban rizik od karcinoma imaju osobe u čijoj jetri dominira ožiljno tkivo, kakav je slučaj kod obolelih od ciroze jetre.
3. Integracija virusa: Hepatitis B ima sposobnost da se integriše u DNK inficirane osobe, što može izazvati mutacije i promene u genima ćelija jetre. Upravo ove genetske promene mogu povećati rizik od raka.
4. Smanjenja funkcija imunološkog sistema: HBV može iscrpiti imunološki sistem, čineći ga manje sposobnim za borbu protiv abnormalnih ćelija jetre. Upravo abnormalne ćelije imaju potencijal da se razviju u maligne ćelije.

Lečenje hepatitisa B

Studije su pokazale da antivirusna terapija HBV infekcije može postići trajno smanjenje nivoa viremije (koncentracije virusa u krvi - HBV DNK) i poboljšati funkciju i histologiju jetre. Primarni lekovi koji se koriste su nukleoz(id)ni analozi (NA). Dokazano je da NA terapija može smanjiti, ali ne i eliminisati rizik od HCC-a. Dakle, pravovremeno dijagnostikovanje i lečenje hepatitisa je od presudnog značaja.

Američka studija koja je istraživala efekat antivirusnih lekova (entekavira ili tenofovira) pokazala je da je rizik od HCC-a u periodu od 5 godina bio niži kod osoba sa cirozom, ali je ukupni rizik i dalje bio veći nego kod osoba bez ciroze.  Kod pacijenata na dugotrajnoj terapiji NA, dodatni faktori rizika za nastanak hepatocelularnog karcinoma su starija dob, muški pol, ciroza, trombocitopenija i dijabetes.

Hepatitis C (HCV) i HCC

Hronična C infekcija praćena je hroničnom inflamacijom, razvojem fibroze jetre i izraženim oksidativnim stresom u ćelijama, koji zajedno dovode od napredovanja ove bolesti i doprinose razvoju ciroze i HCC. 

Morbiditet i mortalitet povezani sa HCC uzrokovanim infekcijom hepatitisom C i dalje ostaju visoki. Čak i pored postojanja nove, efikasne antivirusne terapije, sa uspehom izlečenja preko 95%, hronična C infekcija je mahom neprepoznata kod inficiranih, te se broj pacijenata sa cirozom izazvanom HCV-om i dalje povećava. 

Dugoročni cilj antivirusne terapije za hronični hepatitis C je sprečavanje razvoja fibroze, a time i ciroze jetre i njenih komplikacija, uključujući HCC. 

Savremena antivirusna terapija za hepatitis C

Savremena antivirusna terapija za hepatitis C je dostupna u Srbiji. Radi se o lekovima koji se uzimaju peroralno, dobro se tolerišu i nemaju značajne neželjene efekte. Terapija traje kratko, prosečno 12 nedelja, ne zahteva odsustvo sa posla i ne remeti svakodnevne aktivnosti. Iako je rizik od razvoja HCC-a kod pacijenata koji su izlečeni od infekcije hepatitisom C smanjen, neophodno je da se hronični hepatitis leči što ranije, pre nego što je fibroza jetre značajno napredovala.

Kod bolesnika sa teškom fibrozom i cirozom, rizik za HCC-a je manji posle izlečenja hepatitisa C, ali i dalje postoji. Upravo zato, neophodne su redovne kontrole na šestomesečnom nivou koje podrazumevaju ultrazvučni pregled i određivanje alfa-feto proteina (AFP) – tumorskog markera za HCC. Pored toga, u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije od skoro se radi još jedan tumorski marker – PIVKA.

Zaključak i preporuka

Rano otkrivanje i lečenje HBV infekcije su ključni u smanjenju rizika od razvoja hepatocelularnog karcinoma. Vakcinacija protiv HBV-a je takođe efikasan način da se spreči infekcija virusom, a time i razvoj ovog tipa karcinoma. Osobe koje su izložene riziku od HBV infekcije, kao što su zdravstveni radnici, seksualni partneri osoba zaraženih virusom, bolesnici na dijalizi, osobe koje zloupotrebljavaju narkotike, kao i ostale rizične grupe, treba da se vakcinišu kako bi se zaštitile od infekcije.

Važno je redovno pratiti stanje jetre ako imate hroničnu HBV infekciju, jer je jedino tako moguća rana dijagnoza HCC-a, a samim tim i pravovremenog i uspešnog lečenja.

Preporuka za sve bolesnike sa hroničnim bolestima jetre, uključujući i one inficirane virusima B i C hepatitisa, jeste redovna kontrola kod nadležnog infektologa. Imperativ za sve bolesnike koji imaju cirozu jeste redovna ultrazvučna kontrola i određivanje tumorskih markera radi ranog otkrivanja mogućeg HCC-a. Tako se pravovremenom dijagnozom omogućava i adekvatno lečenje. Preporuka za sve jeste izbegavanje bilo kakvog dopunskog oštećenja jetre, u šta spada zloupotreba alkohola, upotreba gaziranih pića, terapija hepatotoksičnikm lekovima i slično.