Ahalazija jednjaka

Sve pohvale za x odeljenje i hirurške klinike u beogradu. Posebno bih izdvojila dr. Špica, koji me je operisao od ahalazije. Drugi mesec od operacije osećam se odlično. Počela sam sve da jedem, normalno guram i nemam nikakve smetnje. Sestre na klinici su kao i doktori vrlo stručni i požrtvovani. Odlično se brinu o pacijentima. Čak je i atmosfera prijatna. Sve preporuke za dr. Špica i x odeljenje (odeljenje prof. Dr. Bjelovića)

Obolio sam od ahalzije jos o prije mnogo godina mozda sam jedan iod rijetkih kod kojih su se simptomi javili prije visi od 30 god. Oko dvadeset godina sam lijecen od svega i svasta od detaljnog pregleda pluca pa srca pa konstatacije da vucem od nekada povredu grudnog kosa jeda internista mi je davao licni neke injekcije na svakih 30 dana tvrdeci da je to nesto na psiholoskoj bazi. Prije 10 godina je tek otkriveno da se radi nesto oko zeludca ali nista konkretno niti sam lijecen od toga i konacno nakon 31 god prosle godine mi je otkriveno na rentgenu prilikom kontrole akta gutanja. Samo da napomenem da sam prije toga taj pregled obavio najmanje 5 puta ali nista nije otkriveno ubrzo sam stigao na prvu hirursku u bgd na pregled gdje je predlozeno i obavljena hirurska intervencija. Licno me je operisao prof. Dr pesko hirurg cije ime u svjetskim okvirima je u samom vrhu za ovakve probleme jednjaka ali tu su u timu jos i vrhunski hirurzi dr velickovic dr sabljak dr keri ja kad sam bio nisam vidio dr simica mada se moze naci u literaturi da je vrhunski strucnjak. Operacija naravno uz takav tim uspjesno obavljena oporavak vrlo brz i bezbolan nista se ne prepusta slucaju. Nakon 8 dana otpusten iz bolnice bio na prvoj kontroli sve u redu ja se osjecam odlicno jedem sve i nemam problema sa gutanjem zahvavjujem svima i jos da napomenem da ne treba nositi nikakav novac da bi se eventualno dalo doktoru to na prvoj hirskoj nije preporucljivo ni pokusati nekoga ponuditi.

Operisala sam jednjak 2006. Godine do sada nisam imala nikakve probleme ali sada povremeno osećam iste simptome kao na početku kad su mi se javili problemi sa gutanjem hrane. Sada čvrstu hranu moram da gutam sa tečnošću. Ako večeram u toku noći mi se hrana vraća. Imam jake grčeve želudca i donjeg dela jednjaka.

Dok mi nisu ustanovili (i dokazali) pravu dijagnozu tj. Ahalaziju bilo mi je najblaze receno strasno. Sada ima vise od deset godina kako zivim sa tom dijagnozom, imam sezdeset i tri godina i kao dogovorno se druzimo. Kad je ne ispostujem - kasljem, povracam i ne dozvoljava mi ni vode da se napijem a kada je postujem drugarski mi je sve dozvoljeno i ice i pice i mirno spavanje. Z a mene je najvaznije "znam sta mi je", sta mi se desava i zbog cega mi je tako kako mi je. Od toga "znam sta mi je" mnogo mi je bolje lakse i lepse zivim i pristojno se druzim sa ahalazijom a znam da ce ona mene da isprati na kraju ulece a ne ja nju.

Moje iskustvo sa ahalazijom imam 49 godina i pre nesto vise od 3 meseca operisao sam ahalaziju u prvoj hirurskoj klinici klinickog centra srbije u beogradu. Ovaj tekst nisam hteo da pisem ranije jer sam prethodno zeleo da odem na prvu kontrolu tri meseca posle operacije i da mi lekari i zvanicno potvrde da je operacija uspela i da sam dobro bas kao sto se i osecam, a nadam se da ce mi isto to reci i na kontrolama nakon 6 meseci, zatim nakon 1 i najposle nakon 3 godine. Da, bas kao sto sam napisao, kontrole se vrse sve do 3 godine posle operacije. Ovaj tekst pisem iz dva razloga: da podelim sva svoja iskustva sa onima koje muci isti problem u nadi da ce im ona pomoci, sa jedne strane, i da se makar na ovakav simbolican nacin zahvalim dvojici divnih ljudi i vrhunskih lekara dr predragu pesku i dr aleksandru simicu, kao i sjajnom osoblju 6. Odeljenja prve hirurske klinike koji su se brinuli o meni tokom 3 nedelje koliko sam u bolnici proveo. Ali, idem redom: sve do pre nekoliko meseci nisam ni znao da postoji bolest pod nazivom ahalazija. Da paradoks bude veci prosto je neverovatno kako tako teske i retke bolesti poput ahalazije imaju melodicne i lepe nazive. Naime, sve je pocelo pre nekoliko godina a da tome nisam pridavao nikakavog znacaja, niti sam se brinuo. Pre 16 godina alergija na korov ambrozija pre nekih 16 godina tokom avgusta i septembra meseca poceo sam da imam kijavice, svrab u ocima, zacepljenje i curenje nosa, glavobolje i otezano disanje da bih uskoro otkrio da sam postao alergican na polen korova ambrozija (opet kakvo lepo ime iz grcke mitologije) . Desetak i vise godina sam se uspesno ili manje uspesno borio tokom ta dva kriticna meseca sa tom alergijom, a sve ovo u vezi sa alergijom spominjem jer sam za prve znakove pojave ahalazije pogresno mislio da mi se alergija prosirila i na neke prehrambene proizvode, pa sam pre nekih 5-6 godina morao da prestanem da jedem voce. . . Pre 5-6 godina prvi simptomi ahalazije a da toga nisam bio svestan. Naime, morao sam, kako vec napisah, da prestanem da jedem voce, prvo jabuke, zatim kruske, banane i najposle svako voce jer sam vec pri prvom zalogaju imao stezanje grla i refluks pojedenog zalogaja voca dok ga jedem, pa sam pomislio da je to zapravo novi vid alergije, ovaj put na sastojke iz voca, i da bih izbegavao probleme, bukvalno sam prestao da jedem voce. Jos uvek nisam bio zabrinut niti sam konsultovao lekara vec sam poceo redovno da pijem oligovit i neke druge medikamente kao pomocnu ishranu ubedjen da cu u organizmu i pored cinjenice da ne jedem voce, imati dovoljno vitamina i minerala, a probleme sa stezanjem grla i refluksima odmah po jedenju voca opravdao sam alergijom koja se, mislio sam, sa alergije na ambroziju prosirila u organizmu i na alergiju na pojedine namirnice, sto nije redak slucaj da jedna alergija u organizmu proizvodi i stvara alergije i na neke druge alergene. . . Iskreno receno – tog momenta nisam mislio na to, niti mi je voce nesto posebno nedostajalo, jer sam i inace imao vrlo raznoliku i zdravu ishranu, i generalno hranio sam se i ziveo vrlo zdravo, uredno uzimajuci saroliku ishranu, baveci se sportom. . . Pre 4 godine prvi slucajevi nocnih refluksa hrane medjutim, realni problemi pocinju tek pre oko 4 godine kada prvi put u zivotu tokom noci imam refluks hrane koja se sliva u pluca i budim se u kaslju zagrcnut sadrzajem refluksa i sa strasnim pecenjem grla od zeludacne kiseline. To se u pocetku desava relativno retko, s vremena na vreme, a ja i dalje u tome ne prepoznajem nikakav veliki problem, vec te refluske povezujem sa kasnim i obilnim vecernjim obrocima i pijenjem mnogo koka kole. S obzirom da sam tada vec bio 45 godina starosti bilo je i vreme da pocnem da slusam uobicajene savete strucnjaka da ne jedem kasno, da smanjim koka kolu i da napravim razmak od nekoliko casova izmedju poslednjeg obroka i odlaska na pocinak. S obzirom da vec 30 godina pijem velike kolicine koka kole (od 1-3 litre dnevno) i pijem iskljucivo gaziranu mineralnu vodu, iako ne pijem alkohol, ne pusim i aposlutno ne pijem kafu, usled sve cescih refluksa hrane odlucujem da iz upotrebe potpuno izbacim koka kolu, a da sa gazirane vode predjem na flasiranu negaziranu vodu. To i cinim, a onda pocinjem polako ali sigurno da gubim na tezini. Sa 126 kilograma tezine posle nekih godinu dana silazim na nekih 117-118 kilograma, pri cemu i dalje imam sve cesce reflukse, ali sam, s druge strane, veoma zadovoljan sto sam smanjio kilazu, jer sam se osecao lakse, vratio se mnogo vise sportu, prestao da imam probleme sa desnim kolenom, koje me je prethodnih godina bolelo od neke mladelacke sportske povrede, a mrsavljenje sam objasnjavao intenzivnijem povratkom sportu i prestankom pijenja koka kole. Pre dve godine i dalje ne pijem koka kolu, niti jedem voce, ali u medjuvremenu sam poceo da imam refluks i na jedenje keksa, cokolade i bilo cega slatkog, kao i na mleko, jogurt i druge mlecne proizvode, pa shvatam da to vise nema veze sa alergijom i prestajem da jedem sve sto je slatko, prestajem da pijem mleko i jogurt i spremam se da idem kod lekara do koga nikako usled obaveza da stignem, a kile, naravno, na moje zadovoljstvo i dalje silaze, i sada sam vec 112 kilograma. Cini mi se da sam idealno tezak, imam snage, vredno vezbam, i pored problema refluksa, osecam se snazno i u punoj kondiciji, planiram da skinem jos nekih 4-5 kilograma i cini mi se da se vracam u mladelacku formu, jedino sto imam sve cesce nocne reflukse hrane i kiseline, pojavljuju mi se nedefinisani ostri bolovi u desnoj strani grudi, a kada mi se to prvi put pojavilo, mislio sam da imam srcani udar. Slucaj je odlucio da za te u pocetku retke, a kasnije svakodnevne bolove otkrijem sam samcat najbolji lek – naime, kada me to pocne probadati, a ja jednostavno popijem nekoliko gutljaja gazirane vode, podrignem i probadanje nestane isti cas. Bar je tako bilo u pocetku. . . Pre godinu dana refluksi su svakodnevni, svaka noc mi je neprospavana jer se budim bezbroj puta zagrcnut refluksom hrane. Posle rucka hrana mi se vraca “na prezivanje”, zvacem je i opet gutam. Pijem ogromne kolicine tecnosti da bi mi hrana sisla. Hronicno sam umoran i neispavan i jednom do dva puta mesecno usred noci dobijam neobjasnjive temperature pracene strasnom groznicom, koja traje do jutra a zatim na neobjasnjiv nacin nestane iznenada bas kao sto je i dosla. Vise ne mogu da spavam ni popodne ni nocu, hronicno sam umoran i iscrpljen. Vise nijedan obrok ne silazi, a ja sam vec uveliko ubedjen da imam problem sa zeludcem i vec sam nekoliko puta bio kod lekara, a oni me lece bezuspesno sa controloroc 40 mg i gastroperidonom. Stezanje u grudima je uzasno cesto i bolno, pa i gazirana voda i podrigivanje sve manje pomaze i bolovi nekada traju satima i danima. . . Doduse, moj porodicni lekar vec tada prepoznaje neuobicajene simptome i uporno me ubedjuje da to nije klasican gastritis niti gerb i da treba detaljno da pregledam celu kardio regiju, obuhvatajuci i jednjak i zeludac, sto ja tek delimicno radim, idem na ekg, kontrolisu mi pluca, odlazim na ultra zvuk zeludca i jetre, pravim analizu na helio bakterije, kontrolisu mi krvnu sliku i nigde ne nalaze nista. S jedne strane dotadasnji svi nalazi su dobri, a istovremeno zivot mi je postepeno postajao potpuni pakao. Pre 8 meseci vise ne vracam hranu, nemam vise ni reflukse kiseline iz zeludca koja mi pece grlo i jednjak, nemam ni povratak hrane koju bih “prezivao” ali imam vrlo cesta i dugotrajna probadanja u grudima i uporno i tokom celog dana, a narocito nocu povracam vodu, odnosno neku belu penusavu tecnost. Nijedna noc mi nije prospavana. Pored kreveta imam posudu u koju tokom cele noci, nekada i po nekoliko desetina puta, pljujem povraceni sadrzaj bele penusave tecnosti koja me neprestano budi slivajuci mi se u pluca tokom spavanja. Lekari me i dalje lece od gerba, moj prijatelj i porodicni lekar me uporno ubedjuje da njemu sve ovo ne izgleda dobro i da moram otici na gastroskopiju i rentgen jednjaka i zeludca, i ja nemajuci vise mogucnosti to da odlazem, odlucujem da poslovne i porodicne obaveze zaustavim makar na jedno pre podne i da odem do suboticke gradske bolnice, a tamo sok – rentgen pokazuje ogromno prosirenje jednjaka u gornjem delu oblika kao levak i potpuno suzenje jednjaka na spoju sa zelucem, pa barijumska kasa i posle desetak minuta silazi u zeludac tek debljinom najtanjeg konca, dok mi gumeno crevo gastroskopa zapinje na 44 centimetru i na silu, pod velikim pritiskom jedva silazi u zeludac. Na rentgenu je dijagnoza ili ahalazija ili tumor jednjaka, mada se rengenologu cini da je ahalazija a ne tumor jer, kako kaze, zlocudni tumor drugacije izgleda, a specijalista gastroenterolog tvdi da je to cist slucaj ahalazije. Kaze, doduse, da se za svojih 30 godina karijere tek treci put srece sa njom, ali da je vise nego ubedjen da se radi o ahalaziji. Pitam ga za mogucnosti lecenja, za moguca alternativna lecenja, za zivot s tom bolescu, ali je on u svim odgovorima jako pesimistican i govori mi o mogucim buziranjima, o inekcijama botoksa, koji, po njemu, ne daju prave i trajne rezultate, govori mi da nema druge pomoci osim operacije i prepisuje lekove nitroglicerin, a kasnije kada posle prve upotrebe tog leka dobijem strahovitu glavobolju, daje mi buskopan i nospa koji pijem svestan da ne smem da ih koristim dugotrajno i da moram da nadjem neko drugo resenje. Vec tada mi je suboticki specijalista jasno dao do znanja da je operacija jedino resenje, ali u tom momentu, do tada nikada bolestan, nikada operisan, nikad suocen ni sa jednom bolescu osim vrlo retke prehlade i sezonske alergije, ja to naravno nisam mogao da shvatim i prihvatim. Odlazim kuci zbunjen i vec kako to obicno biva danima pokusavam da nadjem resenje i odgovore na internetu, sto me dodatno zbunjuje, provodim bezbrojne besane noci razmisljajuci o tome “zasto bas mene da snadje tako retka bolest od koje sam trenutno jedini suboticanin koji od nje boluje, zasto bas sada i sa cime sam doprineo da se ona kod mene pojavi? ” ni od koga ne mogu da dobijem odgovor jer nauka, s obzirom da se radi zaista o retkoj bolesti (1 osoba na 100. 000 ljudi, dok neki drugi podaci tvrde da postoji tek 1 oboleo na milion ljudi) ne posvecuje toj bolesti dovoljno paznje, pa se ne zna ni kako bolest nastaje, niti postoje medikamenti za njeno izlecenje. Prolaze jos dva meseca u uzasnom kosmaru. Sada sam vec 100 kilograma, jedem na silu vise nego ikada, zeleci da vratim tezinu ili makar zaustavim mrsavljenje. Za dorucak pojedem po 5-6 kolaca (dok sam dok sam bio zdrav jeo najvise po 2) , za rucak po 4-5 tanjira supe (a nekada sam jeo najvise 1 ili 2 tanjira) , i nemam vise povrat hrane, ali neprestano vracam tecnost, bolovi u grudima su nepodnosljivi, a spavanje potpuno nemoguce u lezecem polozaju, vec spavam sedeci, ali i tada se budim bezbroj puta usled gusenja zbog refluksa tecnosti. Naravno, tada se u mom zivotu pojavljaju svakakvi alternativni strucnjaci koje mi dovode prijatelji i kumovi, a sve u najboljoj nameri da mi pomognu, a ti kvazi-strucnjaci mi uzimaju odredjene kolicine novca, proucavaju stanje mog organizma na osnovu uzete vlasi moje kose, daju mi savete da iz ishrane izbacim “tri bela zla”: secer, so i belo brasno, a ja vec tada uveliko dizem ruke od svega toga i razmisljam da neko resenje mora da postoji u zvanicnoj medicini, ali ne znam koje. Pre sest meseci ne mogu vise da pijem ni vodu. Svaki gutljaj koji popijem istog momenta povratim. Noci su duge i uzasne. Odlazim nazad kod gastro specijaliste i pitam ga sta da radim i da li postoji neki nacin trajnog izlecenja i da li on moze da me operise, a on mi otvoreno kaze da mi on ne moze pomoci, da mi ne moze niko pomoci ni u celoj vojvodini, a da jedino ljudi koji mi mogu pomoci u celoj srbiji rade u klinickom centru srbije, i da mi on ne moze dati uput za beograd, vec samo za novi sad i da pokusam sam da resim pitanje uputa za beograd. I to je bilo to, sada sam bar znao na cemu sam i sta mi je ciniti. Pravi prijatelji zato i postoje da pomognu kad je najteze i preko jednog od njih stizem do centra za hirurgiju jednjaka prve hirurske klinike klinickog centra srbije u beogradu, tamo mi potvrdjuju dijagnozu – k 22 ahalazija i predlazu operativni zahvat (heller dor) kao jedino trajno resenje. Potpuno zvanicnim putem, bez ijedne veze ili protekcije dobijam od svog ambulantnog lekara uput za hirurgiju u subotickoj bolnici, odakle mi oni, nemajuci mogucnost da mi pomognu, daju pisani predlog za upucivanje za klinicki centar srbije, zatim u subotickom fondu za zdravstvo prethodno proveravaju da li u vojvodini postoji neki zdravstveni centar koji ima u svom programu i operacije ahalazije, a kada se uveravaju da nema bez ikakvih problema mi overavaju uput i pocetkom juna 2011. Godine ja sam smesten u sobu 61 vi. Odeljenja prve hirurske klinike u beogradu. Operaciju ce mi raditi dva vrhunska strucnjaka akademik prof. Dr predrag pesko i doc. Dr aleksandar simic. Ja sam izuzetno optimista, imam bezgranicno poverenje u njih i jedva cekam operaciju, a mom optimizmu doprinosi njihova nesebicno iskazana spremnost da daju sve od sebe da operacija uspe i da mi pomognu, ali i reci mog kuma, inace lekara, koji mi kaze da je sada, kada zna da sam u rukama te dvojice hirurga, od kojih mu je svojevremeno dr predrag pesko bio i profesor na medicinskom fakultetu, potpuno miran i da je uveren da ce sve biti u najboljem redu. U bolnici ostajem na uobicajenim pregledima nekoliko dana pred operaciju, a dr simic mi jedno pre podne posvecuje gotovo pola casa detaljno mi objasnjavajuci detalje vezane za samu bolest, ali i za operaciju ne propustajuci da mi skrene paznju i na cinjenicu da postoji realna mogucnost da se ona, u slucaju komplikacija, ne zavrsi laparaskopijom, kako je planirano, vec klasicnim rezom duz celog jednjaka, kao i mogucim procentom od oko 15% operisanih kod kojih operacija ne uspe u potpunosti jer im se pojavljuje refluks kiseline. Potpuno sam svestan da mi niko ne moze garantovati apsolutan uspeh, ali sve sto mi je rekao ne uzimam za ozbiljno beskrajno uveren u njihovu dobru volju i znanje, a moj optimizam podgreva i cinjenica da mi je prilikom prethodnih pregleda utvrdjeno da mi je organizam, osim problema vezanih za jednjak, zdrav, da nemam ijednog problem sa krvnom slikom, kardio i disajnim organima, pa brojim dane i sate do operacije kao sto dete broji sate do dana polaska na more. Operaciona sala 15. Juna 2011. Toga jutra bio sam prvi na programu operacije koja je pocela u 8 casova, a vec oko 12 casova vracen sam u svoju sobu. Izvrsena je laparaskopski i osim uobicajenih postoperativnih bolova vec prvo vece, svega desetak sati posle operacije, uz pomoc pozrtvovane sestre, kakve su uostalom sve na tom odeljenju, ustajem iz kreveta i setam nekoliko desetina metara. Sutra dan se vec polako dizem sam i po preporuci lekara lagano setam, setam, setam. . . Bolovi, naravno postoje, kompresovani vazduh luta organizmom i izaziva svakakve senzacije, ali bas kao sto su mi rekli neki prethodno operisani pacijenti, iz sata u sat se oseca minimalan, ali ipak vidljiv i osetljiv oporavak. Imam drenazu zeludacne kiseline kroz nos i drenazu mesta operacije kroz stomacni zid. Primam nekoliko litara infuzije tokom nekoliko casova dnevno. Petog dana posle operacije oporavak je toliko znacajan da se uveliko krecem stepenicama, setam, ustajem, donosim neke sitnice iz obliznje prodavnice. Treci dan od operacije vec sam poceo da pijem caj, zatim da jedem keks (nikad necu zaboraviti ukus najboljeg caja (bez secera) i plazma keksa na svetu) , a sutra dan pocinjem da jedem krompir pire. Sestog dana izlazim iz bolnice kao zdrav covek. Desetog dana moj prijatelj i porodicni lekar mi vadi konce u svojoj privatnoj klinici u subotici. Ja jos uvek jedem oprezno, prethodno bezbroj puta zvacuci svaki zalogaj, ali nemam nijedan jedini problem osim normalnih bolova. Petnaestak dana posle operacije sedam na svoj motor honda varadero 1000 tezine oko 300 kg i sa suprugom odlazim na trodnevno hodocasce po manastirima fruske gore. Vozim strmim, ponekad vrlo losim i uskim putevima sa kojima su povezani manastiri, nije mi lako voziti tih nekoliko stotina kilometara po planinskim putevima neuobicajenima za najveci deo vojvodine, ali sem normalnog bola oko operativnih rana nemam drugih problema. Istovremeno pocinjem sa svojim uobicajenim, ali sada u mnogo manjem broju ponavljanja, jutarnjim vezbama donjih trbusnih misica podizanja ispruzenih nogu u lezecem polozaju. Umesto 50-100 ponavljanja, koliko to radim uvek odmah posle budjenja, sada ih pravim od 3 do 5 ponavljanja, sporo i bez naglih trzaja. Dva ipo meseca posle operacije odlazim u grcku na more bezeci od ambrozije i ostajem tamo 20 dana. Secam se tacno reci dr simica kada mi je na moje pitanje kada mogu da pocnem redovno da treniram, eventualno da radim malo sa tegovima da bih vratio misicnu masu koja se prva otopila, rekao da to mogu da pocnem posle tri meseca od operacije. Ja na moru od prvog dana svakoga dana plivam i setam po nekoliko kilometara dnevno, redovno radim sklekove, cucnjeve, vezbe trbusnih i ledjnih misica, uveliko radim poznate tibetanske vezbe od po 12 ponavljanja i osecam se sjajno. Vracam se kuci i pre nekoliko dana, nekih stotinak dana od operacije, odlazim na svoju prvu kontrolu i, bogu hvala, sve je u najboljem redu. Opet mi rade endoskopiju, ovaj put, cini mi se duze, detaljnije i mucnije nego ikad pre, ali sve u nameri da detaljno provere da li je sve u redu sa glasnim zicama, jednjakom, zelucem, dvanaestopalacnim crevom, i sve je u redu. Mislim da je posle pregleda pored mene najsrecniji dr simic koji mi pravi endoskopiju. On ne moze da prikrije radost sto mi je dobro. Rastajemo se kao prijatelji i, bar sto se kontrolnog pregleda tice, vidimo se za 6 meseci, a kao prijatelji, videcemo se, siguran sam, mnogo ranije. Dolazim kuci srecan sto sam zdrav. Danas kada ovo pisem 4 meseca i 10 dana od operacije, 25. Septembra 2011. Godine pisem ovo uz nadu da ce i svi naknadni kontrolni pregledi potvrditi da sam zdrav, potpuno svestan koliko sam imao srece da pored bezbroj vrhunskih hirurga u srbiji strucnih za druga oboljenja ali koji ne operisu ahalaziju, ipak stignem do dvojice najboljih po pitanju operacije bolesti jednjaka. Ono sto jeste najstrasnije jeste cinjenica da je takvih strucnjaka u celoj srbiji vrlo malo i da se njih svega troje - cetvoro koji u celoj srbiji mogu da operisu ahalaziju nalazi iskljucivo u klinickom centru srbije. Neka mi bude oprosteno na konstataciji, ali cini mi se da, na zalost, oni nisu proizvod organizovanog sistema, vec da su oni sami sebe stvorili svojom licnom pozrtvovanoscu, upornoscu, neprestanom edukacijom i ljudskom zeljom da pomognu pacijentima. S jedne strane zalosno je sto ih ima toliko malo osposobljenih za tako filigranske i izuzetno teske i komplikovane operacije, a s druge strane treba da budemo srecni jer mnoge zemlje u nasem okruzenju uopste nemaju programe za operacije ahalazije, pa pacijenti iz mnogih drugih zemalja zavrsavaju u beogradu. I sta reci na kraju? Iz bolnice sam dosao kuci posle operacije sa 94 kilograma tezine, dakle, oko 32 kilograma laksi od prvog realnog pokazatelja da postoji problem od pre skoro 4 godine. Najvise sam smrsavio u poslednjoj godini, oko 20 kilograma. Kako to obicno biva u takvim slucajevima, prvo se topi misicna masa, ruke i noge postaju kao cackalice a masne naslage na stomaku ostaju, pa se celo telo deformise i poprima tragikomican izgled. Sada se osecam savrseno - jedem sve, vratio sam preko sesnaest kilograma (sada sam oko 111 kg i mozda ne bih ni trebao vise da vracam tezinu) , a sve ovo pisem da pomognem da moguci bolesnici od ahalazije prepoznaju neke od mojih faza bolesti i simptoma, kao i da donesu pravovremenu i valjanu odluku i da se odluce za resenje koje smatraju da im je najbolje da konacno prekinu mucenje koje ide uz ahalaziju. Meni nikada nisu utvrdili uzrok bolesti, ali me sada ni ne zanima, vazno mi je da sam dobro i da mogu normalno da zivim i radim. Nadam se da cu ovim tekstom nekom pomoci, jer znam koliko je meni svojevremeno bilo vazno da nadjem sto vise informacija i tudjih iskustava u lecenju ahalazije, a najmanje sam ih nasao na nasim sajtovima, dok ih je na slovenackim i americkim bilo mnogo vise. Subotica, 25. Septembar 2011. S. R. Ps: ako mogu pomoci jos nekim detaljem sopstvenog iskustva moja e-mail adresa je: prostor@tippnet.rs

Živim sa ahalaziom od 2002. , diagnostifikovana 2007, još uvijek razmišljam o operaciji kaja mi je predložena u Beogradu, kao jedino rješenje. Dražan

Zivim sa njom 18 god tek su mi je dijagnosticirali 2007

Mislim da je lečenje spazmoliticima takođe efikasno do neke granice.