Mikoplazma pneumonije

Mikoplazma pneumonije je veoma mala bakterija iz klase Molikuta.

Izaziva bolest mikoplazma pneumonije, jednu vrstu atipične bakterijske pneumonije i povezuje se sa bolešću hladnih aglutinina (antitela).

Ćelijski zid - lečenje

Ova vrsta, kao i svi Molikuti, nema peptoglikanski ćelijski zid. Umesto njega, ova vrsta ima ćelijsku membranu koja sadrži sterol jedinjenje slično eukariotiskim ćelijama. Ovi steroli dolaze iz seruma domaćina, što im omogućava da zadrže jednostavnu strukturu.

S’ obzirom da nemaju ćelijski zid, ovi organizmi su otporni na penicilinske lekove, kao i na ostale beta-laktam antibiotike, koji deluju tako što dovode do prekida ćelijskog zida. Antibiotici koji deluju protiv ovakvih organizama uključuju makrolide (npr. eritromicin, azitromicin, klaritomicin), fluorokvinolone i njihove derivate (npr. ciprofloksacin, levofloksacin) i tetracikline (npr. doksiciklin).

Genom

Mikoplazma pneumonije ima jedan od najmanjih poznatih genoma, sa 816 kilobaznih parova (kbs). Njeni genomi i protenomi su u potpunosti okarakterisani. Koriste jedinstveni genetski kod koji je sličniji mitohondrijama nego ostalim bakterijama. Zato se i kaže da mikoplazma pneumonije ima degenerisani genom. Fali mu ćelijski mehanizam za proizvodnju mnogih esencijalnih jedinjenja, uključujući purine i pirimidine. Takođe nema ciklus trikarboksilnih kiselina (Krebsov ciklus) i ima nekompletan lanac prenosa elektrona. Zbog ovoga, on je obligatni (unutarćelijski) parazit i ne može se naći u slobodnoj formi.

Istorija

Mikoplazma pneumonije je kroz istoriju bila poznata kao “Eaton agent.” Prva mikoplazma pneumonije je smatrana virusom, a ne bakterijom, kada su Eaton i njegove kolege stvorili mikroorganizam koji uzrokuje primarnu atipičnu pneumoniju (PAP) kod ljudi, ili drugačije “hodajuću pneumoniju.”

Ovaj mikroorganizam se može uzgajati u pilećim embrionima, a zatim se provući kroz filter koji isključuje normalne bakterije. Ipak, on se ne može posmatrati pod velikim uvećanjem na svetlosnom mikroskopu, što je dovelo do stvaranja pneumonije koja se ne može lečiti antimikrobicima, sulfonamidima i penicilinom. Eaton je ukazao na mogućnost uticaja mikoplazme na pojavu bolesti, ali se mikroorganizam nije uvećavao standardnim PPLO (organizmi pleuropneumonije) medijima tog doba. Ova posmatranja su dovela do zaključka da je PAP virus.

Naučnici su u to vreme pokazali da proizvedeni mikroorganizam može da izazove bolest kod pacova i hrčaka koji su bili eksperimentalno zaraženi. Uprkos polemici da li su naučnici zaista izolovali PAP uzročni mikroorganizam ili ne (baziranoj uglavnom na neobičnoj imunološkoj reakciji PAP pacijenata), gledano sad u retrospektivi, njihovi dokazi, kao i dokazi njihovih kolega i konkurenata deluju prilično ubedljivo. Bilo je izveštaja koji su povezivali Eaton Agent sa PPLO ili mikroplazmom, koji su tada bili dobro poznati kao paraziti stoke i glodara, zbog osetljivosti na antimikrobna jedinjenja (npr. organska zlatna so).

U ranim 60-im godinama prošlog veka, Leonard Hejflik, koji je u to vreme radio pri Vistar Institutu u Filadelfiji, bio je prvi koji je izolovao i odgajio mikroorganizam koji uzrokuje primarnu atipičnu pneumoniju (Eaton Agent). Identifikovao je ovaj mikroorganizam kao mikroplazmu i nazvao ga mikoplazma pneumonije. Mogućnost odgajanja Eaton Agenta, sada poznatog kao mikoplazma pneumonije, na medijima van ćelija, omogućila je eksploziju istraživanja onoga što je preko noći postala medicinski najvažnija mikroplazma i što će kasnije postati najproučavanija mikroplazma.