Limfedem je progresivno oticanje medjućelijskog tkiva, odredjenog dela tela, najčešće jednog ili više ekstremiteta, trupa, glave, genitalija gde se u medjućelijskom prostoru nagomilava limfa, jer ne može da se odlije limfnom niti venskom cirkulacijom.
Limfedem predstavlja teško, hronično, progresivno oboljenje. Limfnim sistemom iz intersticijuma se odstranjuje: suvišna voda, elektroliti, makromolekule, proteini, ćelije inflamacije i tumora ili njihovi fragmenti. Limfni sistem ima ulogu filtera protiv invazije antigena, funkciju čuvara proteina, ulogu čistača lipoproteina sa intime krvnih sudova, dakle održava homeostazu ekstracelularnog prostora. Hronični limfedem karakteriše nakupljanje proteina u intersticijumu, oni povlače vodu i pojačavaju edeme ali i aktiviraju makrofage te izazivaju autoimunu inflamatornu reakciju pa se danas on posmatra kao regionalna nesistemska kolagenoza.
Klinička slika
Limfedem se po pravilu skoro isključivo javlja u površnom sistemu limfne cirkulacije. Javlja se usled redukcije limfnih puteva, hipertrofije ili hiperplazije istih, te nakon obstrukcije limfatika a najčešće je posledica hirurškog prekida limfnih puteva i postiradiacione fibroze okolnog tkiva. Limfedem se odlikuje abnormalno visokom koncentracijom tkivnih proteina, hroničnom upalom, zadebljanjem i ožiljavanjem podkožnog tkiva a vrlo retko alteriše u limfangiosarkom.
Simptomi limfedema su: otok, osećaj punoće i težine, zategnutosti u zglobovima, lake nelagodnosti uz prisustvo senzacija bockanja ili peckanja, koža zadebljava, ekstremitet otvrdnjava, do pojave limforeje i elefantijaze.
Klinička je podela izvršena na: akutne, tranzitorne i hronične. Prema etiološkoj klasifikaciji deli se na primarni ( kongenitalni, rani - praecox, kasni - tarda, familijarni ) i sekundarni ili stečeni limfedem. Prema stepenu izraženosti može biti - blagi, umeren do izražen i veoma izražen ili elefantijaza.
Usled nelečenja se povećava obim ekstremiteta, smanjuje se obim pokreta zglobova, povećava težina ekstremiteta sa promenom konfiguracije i oblika, javlja tromboza limfatika, cellulitis, lymphangitis, erysipelas, hilodermija (mehuri limfe), trofičke promene sa ulceracijama, bradavičasti kondilomi, hronične rane, tkivna nekroza, gangrena do amputacije dok se lymphangiosarcom sreće u 1%.
Dijagnoza
Medjunarodno društvo za limfologiju je 1995 god donelo Konsenzus dokument za dijagnozu i terapiju limfedema. Limfedem se "leči ali ne izleči" pa je pravilnije govoriti o tretmanu ili pomoći u limfedemu.
Lečenje
Metode tretmana limfedema se dele na konzervativne i hirurške.
Konzervativne podrazumevaju - higijensko dijetetske mere, elevacija ekstremiteta, manuelna limfna drenaža-MLD, kompresivna bandaža i odeća, kinezi i medikamentna terapija, primena fizikalnih procedura i pneumatskih limfodrenažera.
Hirurško lečenje - mnogobrojnost metoda govori o njihovoj (ne) uspešnosti. Cilj operacija je da se popravi funkcija i smanji težina ekstremiteta, redukuju tegobe pacijenta i preveniraju komplikacije uz bolji estetski izgled ekstremiteta. Dele se na: resecirajuće, rekonstruktivne, drenažne, limfosukcije i kombinovane.
Kompleksna dekongestivna fizikalna terapija ( KDFT ) danas je najprihvaćenija konzervativna metoda lečenja i podrazumeva - negu kože ( s ciljem prevencije razvoja ponovljenih ataka celulitisa i limfangitisa ), centripetalna MLD, kratko – elastična višeslojna bandaža, terapijske vežbe sa bandažom ili elasticnom odećom. KDFT se sastoji iz dekongestivne – akutne faze i faze odrzavanja. Terapija je doživotna i može se dobro kontrolisati otok ekstremiteta. MLD je tehnika limfne dekompresivne masaže koja stimuliše limfne puteve. Ona se bazira na konceptu pražnjenja prvo centralnih regiona, limfatici se prazne u susednu regiju trupa, zatim se vrši pražnjenje dva susedna-granična kvadranta, uz dreniranje limfnih čvorova ako postoje a na kraju drenaža ekstremiteta prvo proksimalno pa distalno.
Osnovni pokreti su: stojeći( kružni), pokret pumpanja( crpljenja ), davanja, zaokretni i pokret gladjenja; svi su odredjeni po intenzitetu, smeru, redosledu i ritmu trajanja.
Kompresivnu terapiju čine: kratko elastična višeslojna bandaža i kompresivni delovi odeće. Bandaža sledi nakon svake MLD, jer dekongestija postignuta drenažom se održava i optimalizuje bandažom.
Efekti kompresivne bandaže: smanjuje ulogu ultrafiltracije, povećava efikasnost mišićne i zglobne pumpe, prevenira reakumulaciju limfe te se MLD-om i bandažom razbijaju depoziti akumulirani u ožiljnom i vezivnom tkivu. Korektnom aplikacijom bandaže od distalnog ka proksimalnom delu ekstremiteta, sa postizanjem većeg, umereno jakog pritiska distalno a manjeg proksimalno, dobija se manji pritisak u miru (povratni pritisak) a u saradnji sa mišićnom aktivnošću formira se jaka podrška – visok radni pritisak.
Kompresivni rukav ili čarapa se izradjuju u više veličina ili po meri ( 4 razreda – ccl ). Vežbanje bandažiranog ekstremiteta i elevacija se propisuje svakom pacijentu. Vežbe aktiviraju sve mišićne grupe i zglobove što rezultira povećanjem toka limfe a vremenom i dilatira limfne sudove.
Kinezi terapija se sastoji od ritmičkih fleksija i ekstenzija ekstremiteta. Primena „nezamorljivog" vežbanja je idealna jer ona ne pokreće dodatno stvaranje intersticijske tečnosti. Vežbe se izvode dnevno i one uključuju vežbe fleksibilnosti - elastičnosti, snage i aerobne vežbe. Dijafragmalni tip disanja prilikom izvodjenja vežbi kreira pumpajući efekat centralnih limfatika.
Prevencija limfedema od posebnog je značaja, pa se edukaciji bolesnika za izvodjenjem samodrenaže, samobandaže, adekvatnih vežbi uz higijenu kože, pridaje veliki značaj. Bitan je pravilan izbor metoda i obima hirurških intervencija, protokola iradijacionog lečenja, postoperativna edukacija i rehabilitacija bolesnika i pravovremeno otkrivanje prvih znakova limfedema te početna konzervativna terapija.
Medikamentna terapija je najčešće primenjivana usled lekarske nemoći. Kao specifični lekovi se koriste benzopironi, flavonoidi i rutosajd rutin grupa lekova. Diuretici nisu indikovani za hroničnu primenu jer dovode do disbalansa tečnosti i elektrolita, uzrokuju reakumulaciju edema a povećana koncentracija proteina ubrzava fibrozu. Antibiotici se koriste u komplikacijama limfedema. Dijetetski režim nije od značaja, poželjno je postići približno idealnu težinu tela, raznovrsno se hraniti sa ograničenim unosom soli ( dnevno 3-5 gr) uz redovne kontrole nivoa belančevina u krvi.
Pneumatski limfodrenažeri su mehanički uredjaji koji se pune vazduhom i sastoje se od manžetni za odredjeni ekstremitet. Manžetne su višekomorne i sekvencijalno se pune vazduhom, što obezbedjuje pumpajuće kretanje limfe ka srcu. Limfodrenažeri svakako mobilišu kretanje tečnosti kroz limfatike pa se može desiti da se limfa preakumulira, zato je terapija pneumatskim pumpama samo pridodata konceptu KDFT a ne zasebna terapija u lečenju limfedema.
Povezani tekstovi:
Trombofilija je stanje koje povećava rizik od stvaranja krvn...
Članovi Udruženja hemofiličara Srbije juče su učestvovali na...
Povodom Svetskog dana borbe protiv akutnih leukemija, u peta...
Hemofilija je nasledna bolest. Krv osobe sa hemofilijom ne z...
Broj komentara: 5
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke
Ovaj tekst je odličan, prvi na koji sam naišla o ovoj bolesti. Dete mog brata je rođeno sa otokom desne strane tela. On je bio više puta u IMD, gde su radili vežbe i primenjivali kompresivne metode (čarape). Dete ima tek godinu dana, ne znam kakva će biti prognoza? Hvala za ovaj tekst.
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Bolesti