Vršnjačko loše postupanje - maltretiranje

Izloženost vređanju i fizičkom maltretiranju od vršnjaka je često iskustvo za mnogu decu i adolescente. Istraživanja pokazuju da je više od polovine dece maltretirano u nekom periodu tokom školovanja, a najmanje 10% je maltretirano kontinuirano tokom detinjstva.

Siledžijsko ponašanje dece i adolescenata može biti fizičko ili verbalno. Dečaci češće koriste fizičko zastrašivanje ili pretnje, u zavisnosti od pola njihove žrtve, devojčice češće verbalno i obično usmereno na drugu devojčicu.

Deca i adolescenti koji maltretiraju su često i sami bili žrtve fizičkog nasilja ili maltretiranja

Siledžije najčešće žele da konrolišu okolinu i dominiraju nad drugima, jer su naučili da tako:

• umanje sopstveno emocionalno nezadovoljstvo,
• uspostave komunikaciju ili
• dožive samopoštovanje.

Takođe, oni mogu da budu depresivni, ljuti ili uznemireni zbog dešavanja u svojoj kući ili zbog problema koje imaju u školi. Deca koja su žrtve obično se uklapaju u isti profil. Siledžije obično biraju decu koja su pasivna, lako se zastrašuju ili imaju malo prijatelja. Žrtve takođe mogu biti manja ili mlađa deca i njima je teže da se brane.

Maltretirana deca doživaljavaju pravu patnju koja se može odraziti na njihov socijalni i emocionalni razvoj, a pogotovo na uspeh u školi. Neke žrtve čak pokušavaju i da se ubiju, radije nego da trpe dalje maltretiranje i kažnjavanje ili da bi skrenule pažnju okoline u traženju pomoći.

Nasilno ponašanje deteta

Ukoliko roditelji sumnjaju da njihovo dete maltretira drugu decu, važno je da potreže pomoć za njega ili nju što pre je moguće. Bez intervencije, maltretiranje može da vodi ozbiljnim školskim, socijalnim, emocionalnim neuspesima i zakonskim problemima. Roditelji trebaju da razgovaraju sa detetovim učiteljem, razrednim starešinom, direktorom škole, školskim psihologom. Ako se maltretiranje nastavi, pregled od strane dečjeg psihijatra i drugih stručnjaka može pomoći roditeljima i detetu da shvate šta pokreće dete na nasilno ponašanje i može im pomoći da razviju plan kako da zaustave destruktivno ponašanje deteta.

Dete koje je žrtva maltretiranja zahteva pažnju i pomoć roditelja

Ukoliko roditelji sumnjaju da njihovo dete žrtva maltretiranja, trebaju ga ohrabriti da kaže šta se dešava. Treba imati u vidu da je potrebno stvoriti priliku za otvoren i pošten razgovor, bez insistiranja.

Važno je da reakcija roditelja bude odgovorna, pozitivna i prihvatljiva za dete. Neka vaše dete zna da to nije njegova greška i da je dobro što je poverilo svoj problem. Drugi specifični predlozi uključuju:

• Pitajte vaše dete šta ono misli da treba da se uradi. Šta je do sada pokušavalo? Šta je uspevalo, a šta ne?
• Potražite pomoć od detetovog učitelja ili školskog psihologa. Najčešće, maltretiranje se dešava na igralištima, u trpezarijama, toaletima, nenadgledanim hodnicima ili prevoznom sredstvu.
• Tražite od direktora škole da potraži programe iz drugih škola koji su korišćeni za sprečavanje siledžijstva, kao što su medijacija, rešavanje konflikata i trening kontrole besa i agresivnosti, kao  i povećano nadgledanje od strane starijih, pomoćnog osoblja i školskog policajca.
• Ne ohrabrujte dete da uzvrati udarac. Umeto toga, neka proba da izbegne siledžiju ili da potraži pomoć od učitelja, školskog policajca, sportskog trenera ili neke druge odrasle osobe.
• Naučite vaše dete šta treba da kaže siledžiji, tako da bude spremno za sledeći put.
• Pomognite vašem detetu da bude asertivno. Jednostavno insistiranja (”izgrebana ploča”) da ga siledžija ostavi može imati iznenađujući efekat. Objasnite vašem detetu da je pravi cilj siledžije da ima doživljaj pobede, uspeha.
• Hrabrite vaše dete da putuje sa prijateljima kada se vraća iz škole. Siledžije retko napadaju dete u grupi.

Ako vaše dete postane povučeno, depresivno ili nerado ide u školu ili ako zapazite popuštanje u školskom uspehu, dodatne konsultacije ili intervencije su potrebne. Dečji psihijatar ili psiholog može pomoći vašem detetu i porodici ili školi da razvije strategiju za postupanje u slučajevima maltretiranja. Traženje profesionalne pomoći što ranije može da smanji rizik od prolongirnih emotivnih posledica po vaše dete.