Socijalna fobija je oboljenje koje se karakteriše strahom od negativne procene drugih ljudi, kao i od posledica takve procene. Praćena je veoma burnim telesnim simptomima, dominantno ubrzanim srčanim radom, lupanjem srca (palpitacije), crvenjenjem, preznojavanjem i drhtanjem. S obzirom da se javlja kada osoba uđe u određenu socijalnu situaciju, razvija se, kao odgovor na potencijalnu neprijatnost, ponašanje izbegavanja takvih događaja, ili, ako je već u njoj - reakcija bežanja.
Karakterističan znak je i teškoća u održavanju kontakta očima, tako da kada govore uglavnom gledaju u pod ili u stranu.Postoje dva oblika socijalne fobije – generalizovani (gde se socijalni strahovi javljaju u većem broju socijalnih situacija) i negenaralizovani (gde se strahovi javljaju samo u tačno određenoj situaciji, recimo dok osoba jede, piše, drži govor i sl.).
Socijalni strahovi kao evolutivno nasleđe
Anksioznost je emocija koja se javlja kao odgovor na opasnost koja preti jedinki. Anksiozna reakcija mobiliše organizam za rešavanje opasne situacije, najčešće u vidu borbe ili bekstva. Anksioznost nas, dakle, čuva od opasnih situacija u kojima smo ugroženi na bilo koji način. Zbog toga se može reći da je određena doza anksioznosti adaptibilni mehanizam i neophodna za rešavanje brojnih pretećih situacija, uključujući i socijalne. Da li nam opasnost preti i u socijalnim interakcijama?Odgovor na to pitanje možemo naći ako se osvrnemo na bazične potrebe svakog čoveka. Jedna od osnovnih potreba svakog čoveka je da bude prihvaćen i poštovan. Čoveku je veoma važno da bude u grupi, s obzirom da na taj način mnogo lakše može da dođe do osnovnih potreba koje su mu neophodne da očuva sopstveni život i produži vrstu, tj. da nabavi hranu, da ima zaštitu i da lako nađe partnera. Ovo se ubraja u evolutivno nasleđe, s obzirom da se može uočiti kod skoro svih sisara. Potreba da se bude u grupi je česta pojava kod mnogih životinjskih vrsta, posebno kod nama genetski najbližih – majmuna. Proučavajući ponašanje majmuna u grupi, naučnici su došli do interesantnih podataka koji se mogu u značajnoj meri primeniti u razumevanju interakcije među ljudima.
U grupi majmuna, relacije među članovima su organizovane na principu hijararhije, gde imamo dominantne jedinke koje se nalaze na visokom hijararhijskom nivou i subordinirane koji se nalaze na nižim nivoima. Jedinke sa nižih nivoa hijararhijske lestvice se uglavnom tokom kontakta sa dominantnim članom grupe povlače i imaju submisivno ponašanje. Utvreno je da oni prepoznaju opasnost koja im preti (da budu napadnuti, povreeni, izbačeni iz grupe) na osnovu izraza lica i telesnog stava dominantne jedinke. Posebno značajan signal je ukočen i direktan kontakt očima, kojeg manje dominantna ili subordinirana životinja ne može da izdrži, i prihvata ga kao znak za opsnost koja vreba od strane druge jedinke. Prema tome, tokom evolucije, prepoznavanje dominacije i agresivnosti je postao bitan faktor u preživljavanju jedinke. Submisivan odgovor i povlačenje je neka vrsta odbrane od mogućih posledica koje bi nastale ako se ne „umiri” agresivnost druge jedinke.
Moždani centar koji je odgovoran za prepoznavanje tuđih emocija i posledične opasnosti u kontaktu sa drugim jedinkama je struktura koja se naziva amigdala.
Utvrđeno je da životinje kojima je tokom eksperimenta odstranjena ova struktura, po povratku u grupu imaju znatno manje socijalnih strahova, slobodnije stupaju u interakcije sa svim pa i dominantnim jedinkama, kao i sa nepoznatim životinjama, što je za posledicu imalo značajno veći broj povreda do gubitka života zbog previše opuštenog stava i neuočavanja opasnosti. U cilju poređenja, jedinke koje imaju neoštećene amigdale, pri ulasku u grupu ne uspostavljaju odmah relacije sa drugim životinjama, već jedno vreme borave sa strane, promatrajući i procenjujući posebno nepoznate članove. Nakon toga se upuštaju u grupne relacije, od osnovnih - poput timarenja, pa sve do nalaženja partnera.
Iako kod čoveka ne vladaju u potpunosti isti odnosi među jedinkama, pretpostavlja se da su pojedini mehanizmi, koji su bili od vitalne važnosti za opstanak u grupi tokom evolucije, zaostali i da još uvek imaju uticaj na ponašanje u socijalnim situacijama. Problem nastaje kada alarmni sistem za socijalnu „opasnost” postane preosetljiv i reaguje na brojne draži koje ne nose sa sobom opasnost. Ovo se dešava kod socijalnih fobičara, kod kojih je utvrđeno da imaju prekomerno aktivne amigdale.
Naime, rađen je eksperiment u kojem su osobama pokazane slike sa različitim izrazima lica koji označavaju određenu emociju (neutralni izraz, sreća, tuga, bes, strah, gađenje). Socijalni fobičari su znatno lakše i brže prepoznavali izraze lica sa negativnim emocijama, i imali otežano prepoznavanje neutralnih emocija u odnosu na grupu zdravih ispitanika. U drugom eksperimentu je ustanovljeno da se amigdala aktivira prilikom posmatranja slike sa besnim i agresivnim izrazom lica. Kod socijalnih fobičara, međutim, ispitanici su reagovali i na neutralan izraz lica. Ovi podaci govore o neadekvatnom funkcionisanju njihovog sistema za opasnost.
Biološka osnova
Biološka istraživanja socijalne fobije se, kao i kod drugih oboljenja, usresređuju na različite aspekte – na genetsku osnovu, na nivo funkcionisanja neurotransmiterskih sistema, kao i na eventualne anatomske i strukturalne izmene u mozgu.S obzirom da se socijalna anksioznost može videti u više genarcija jedne porodice, vršena su ispitivanja u cilju utvrđivanja genetske uslovljenosti ovog poremećaja. Rezultati tih studija ukazuju da je određeni predeo na 16. hromozomu povezan sa povećanim rizikom od razvoja socijalne fobije, kao i da je gen (SLC6A2) koji je povezan sa proteinom odgovornim za ponovno preuzimanje i transport supstance u mozgu koju nazivamo norepinefrin, potencijali krivac za razvoj ovog oboljenja.
Familijarne studije potvrđuju da postoji određena genetska uslovljenost nastanka socijalne fobije. Najpre, kod obolelih od socijalne fobije oko 16% rođaka takođe boluje od socijalne fobije, što predstavlja značajno veći procenat u odnosu na zdrave ispitanike koji imaju u oko 5% slučajeva socijalnog fobičara u porodici.
Studije na blizancima nam takođe daju veoma važne podatke o genetskoj uslovljenosti. Kod monozigotnih blizanaca (koji imaju potpuno isti genetski materijal) imamo pojavu da ako jedan blizanac oboli, onda u 24,4 % slučajeva imamo pojavu socijalne fobije i kod drugog blizanca. Što je veći procenat ispoljavanja bolesti kod oba monozigotna blizanca, smatra se da je veći uticaj genetičkog materijala na razvoj bolesti. Kod dizigotnih blizanaca, gde nemamo identične genetske materijale, bolest se kod drugog javlja samo u 15,3%.
Ovakvi podaci ukazuju na činjenicu da genetika ima određenu ulogu, ali ipak nije presudna u razvoju ovog oboljenja, s obzirom da se kod oko 75 % monozigotnih blizanaca ne razvija bolest i kod drugog, što znači da pojava bolesti nije dominantno uslovljena gentskim već okolinskim faktorom. Podaci iz oblasti familijarnih studija važe za generalizovani oblik socijalne fobije, dok je kod negeneralizovanog oblika uticaj genetike znatno manji i zanemarljiv.
Kada se već bolest razvije, kod socijalnih fobičara možemo utvrditi abnormalnosti u funkcionisanju pojedinih neurotransmiterskih sistema. Radi se o različitim supstancama i njihovim receptorima koji prenose informacije sa jednog na drugi neuron. Utvrđeno je da kod socijalnih fobičara postoji smanjenje serotonergičke transmisije, pojačana noradrenergička transmisija i snižena dopaminergička transmisija. I ovo je verovatno evolutivno nasleđe s obzirom da su smanjeni nivoi serotonina nađeni i kod majmuna koji imaju subordinirajuću poziciju, dok dominantne jedinke imaju povišene nivoe serotonina. Međutim, ako se situacija promeni i recimo, dominantna jedinka padne na hijararhijskoj lestvici, doći će i do smanjenja nivoa serotonina.
Da se radi i o poremećaju na nivou dopaminergičkog sistema, ukazuju nam podaci da se socijalna fobija često javlja kod primene nekih lekova koje smanjuju nivo dopamina, kao i da je socijalna fobija često udružena sa Parkinsonovom bolešću koja se karakteriše niskom aktivnošću dopaminergičkog neurotransmiterskog sistema.
Faktori spoljne sredine
Na razvoj svake osobe, počev od rođenja pa sve do zrelog doba ali i nadalje, ne utiče samo genetika i biološka osnova. Mi se rađamo sa, može se reći, prekobrojnim ćelijama mozga koje se u toku sazrevanja povezuju, a značajan broj ćelija koje ne dobiju određenu funkciju izumire (tz. proces „podrezivanja”). Na taj način se izgradi potpuno jedinstvena osoba, sa jedinstvenim centralnim nervnim sistemom. Sve ovo nije uslovljeno samo genetikom već je i pod uticajem okolinskih faktora. Naš mozak ima osobinu „plastičnosti”, odnosno da se stalno menja pod uticajem spoljašnjih faktora i prilagođava zahtevima okoline, te nas na najbolji način osoposobljava za opstanak. S obzirom da su najburniji procesi formiranja mozga i prilagođavanja tokom najranijeg detinjstva, od velikog značaja za razvoj normalne ličnosti, ali i za razvoj bolesti, je ono šta nam se dešava u tom periodu. Osnovno okruženje deteta u detinjstvu je porodica, zbog čega su brojna istraživanja bila usmerena na proučavanje porodice kao potencijalnog faktora u razvoju bolesti.Utvrđeno je da su kao deca, socijalni fobičari uglavnom bili „bihejvioralno inhibovana” deca, odnosno da su bili povučeni, sramežljivi, da nisu voleli novine i promene i da su uglavnom znatno vezani za roditelje, posebno majku. Kod sociofobičara veoma često nalazimo da je bar jednan roditelj oboleo ili od socijalne fobije (najčešće majka), depresije ili alkoholizma (najčešće otac). Tipično je da je majka bila prezaštićujuća, a otac strog i zahtevan. Veoma često je jedan od roditelja sklon perfekcionizmu, što se i od deteta zahteva.
Ako inhibovano i strašljivo dete ima pored sebe prezaštićujuću majku, koja ga uzima u zaštitu u svakoj stresogenoj i potencijalo opasnoj situaciji, dete ne može da nauči kako će se kasnije izboriti sa sličnim neprilikama, te pojačava svoje strahove i osećanje sopstvene slabosti i insuficijentnosti u odnosu na druge koji to uspevaju. Eksperimentalno je dokazano da je prezaštićenost strašljivog deteta kontra produktivno i da deca postaju nesigurnija i manje spremna za život kao i da ostaju strašljiva. Sa druge strane, ako se takvom detetu pomogne da se suoči i izbori sa neprijatnim situacijama, može se razviti u odraslu osobu bez emocionalnih problema. Majke koje su podsticale svoju decu da se druže i ulaze u relacije iako je detetu bilo neprijatno, su uglavnom uspevale da se izbore sa sramežljivošću i socijalnom anksioznošću svoga deteta.
Međutim, ako je i majka strašljiva, pogotovu ako je i sama socijalni fobičar, ona ne podstiče već sputava dete da razvije socijalne veštine i dete najčešće biva izolovano. Od majke putem učenja obrazaca ponašanja kojeg zovemo modelovanje, uči da se povlači iz socijalnih relacija, da su socijalne relacije „opasne” jer nas procenjuju te stalno moramo da imamo pod kontrolom naše ponašanje, kao i da se problem može „rešiti” ne ulaženjem u socijane relacije. Otac je obično strog i prilično zahtevan i kritičan, tako da njegovo ponašanje podkrepljuje već ono što je naučeno od majke.
Iz ovih razloga dete obično ne razvija adekvatne socijalne veštine i znatno češće mu se dešava da bude van socijalnih relacija sa vršnjacima. Kao po pravilu im se dešava da imaju traumatsku situaciju u socijalnim relacijama, posebno sa vršnjacima koji ih zadirkuju ili omalovažavaju, ili sa netaktičnim učiteljem ili nastavnikom, što može okinuti razvoj socijalne fobije. Dete obično u takvim situacijama doživi veoma veliku neprijatnost praćenu burnim telesnim ispoljavanjima poput crvenjenja, preznojavanja i drhtanja. Ono što se dešava kada se dožive jake emocije je da se neprijatno osećanje „poveže” sa određenom situacijom (u ovom slučaju sa socijalnim relacijama) tako da, kada se god nađe u sličnom situaciji, zbog stvorene veze dolazi do pojave straha, u ovom slučaju – sociofobičnih. Ovo je jedan od osnovnih mehanizama učenja koje se naziva klasično uslovljavanje.
Zbog svega napred navedenog, ovakvo dete se ne može razviti u samopouzdanu osobu. Adolescent, a kasnije i odrasla osoba, najčešće ima veoma loše mišljenje o sebi i o svojim mogućnostima, posebno u socijalnim relacijama. Smatra da je drugačiji od drugih i da je inferiorniji u odnosu na njih. Stalno upoređuje sebe i druge, sa opštim utiskom da ono što drugima veoma lako ide od ruke, on nije u stanju da izvede bez problema. Zna da će kad uđe u socijalnu situaciju doći do onog od čega se najčešće plaši, a to je razvoj anksioznosti gde dominiraju crvenilo lica, preznojavanje i drhtanje. Zbog toga kad god se nađe u poziciji da može da bude procenjen od strane drugih, usresređuje svoju pažnju na sebe, svoje telesne reakcije i ponašanje.
Kada se nađe u kontaktu sa drugim ljudima, socijalni fobičar ima najčešće iskrivljenu predstavu kako ga ostali trenutno procenjuju. Potencijalno „opasna” grupa ili osoba se razlikuju među sociofobičarima. Kod nekih je to grupa kolega, kod drugih osobe suprotnog pola, kod trećih autoritativne osobe. Na to se nadovezuje upoređivanje onoga što socijalni fobičar smatra da ostali očekuju od njega (uglavnom perfekcionizam) i onoga kako je aktuelno procenjen (uglavnom negativna procena). Ono čega se plaši socijalni fobičar je posledica negativne procene na njegovu ličnost, prihvatanje tačnije odbacivanje, omalovažavanje, nisko uvažavanje, degradacija i sl.
Zbog svega toga radi ono što je svojstveno svakom živom biću kada se nađe u opasnosti, a to je da beži iz socijalnih relacija, ili izbegava da uopše uđe u njih. Rezultat je velika duševna patnja, često zastoj u karijeri i napredovanju, problemi u nalaženju partnera i veoma nizak kvalitet života.
Srećom, socijalna fobija predstavlja oboljenje koje možemo veoma uspešno lečiti. Danas postoje veoma moćni lekovi koji specifično pomažu u otklanjanju sociofobičnih problema, ali i kognitivno bihejvioralna psihoterapija koja je dokazano pokazala efikasnost kod ovog oboljenja. Pozitivni rezultati se kod blažih oblika mogu očekivati veoma brzo, već u toku prvog meseca lečenja.
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 5
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke
Poštovani prijatelji,
Mnogo mi znači što postoji mesto gde se govori o socijalnoj fobiji od koje mnogo ljudi pati, neki manje i pokušavaju to nekako da sami da reše, a neki bas tesko boluju. Spadam među one ljude koji teško boluju od socijalne fobije. Ne znam da li je kod svih ljudi takav postepen razvoj strahova ili postoje razni slučajevi u zavisnosti od čoveka. Meni se prvi strah pojavio u blagom obliku pre deset godina i to na kolegijumu gde sam svakoga dana pred oko dvadeset ljudi pa ponekad i više iznosila svoje predloge vezane za proizvodnju u fabrici gde sam bila šef i morala svakodnevno usmeno da odgovaram direktoru za sve što se uradi u mojoj oblasti i to pred svojim kolegama. Uhvatio me neki blagi strah i jeza pa sam jednom čak i pocrvenela i glas mi je podrhtavao tako da su prisutni to primetili, ali nakon toga više mi se nikad nije takvo osećanje javljalo na javnim nastupima. Rekla sam tada sebi, pa čega se bojim i oni su ljudi kao i ja i imaju sve ljudske osobine, u ostalom možda se i oni boje i tako sam i zaboravila na taj problem i bila veoma uspešan rukovodilac. Bila sam puna samopouzdanja, nije me bilo strah skoro ničega. Išla sam na službena putovanja sama bez straha živela sam sama, i onda moja firma se raspala ostala sam bez posla. Nakon perioda koji nisam radila, a to je jedno četiri godine, uhvatili su me strašni psihički problemi koji se odnose na fobije. Ne samo da me je sada strah da javno nešto kažem nego me je strah svega. Strah me je da izađem na ulicu sama, nemam koncentraciju, strah me je da mi ne dođu gosti, strah me je da odem u banku ili poštu, ne mogu da živim na četvrtom spratu pa smo se preselili u prizemnu kuću iz koje me je strah da izađem. Ne smem da idem na roditeljski sastanak i ne smem da se odvojim od supruga. I tako da ne pišem više čega me je sve strah i šta je sve učinio strah u mom životu i koliko bi bolje i kvalitetnije živela bez straha. Išla sam kod lekara, neuropsihijatra i dijagnoza je bila anksiozno depresivna slika sa paničnim napadima bez otuđenja od realnosti. Pila sam lekove koji su mi bili prepisani, i lečila se godinu dana. Lekovi mi nisu mnogo pomogli, samo mi se spavalo i po nekad mi je bilo teško od njih pa mi je lekar dodavao i izbacivao i kombinovao razne terapije. I bude malo bolje pa opet po starom tako da zaista ne znam šta ću sa sobom. Noću kad suprug i dete spavaju ja plačem i pitam samu sebe, šta je to sa mnom, gde grešim jer je nepodnošljivo verujte mi. I šta da Vam kažem trudim se da moja porodica to ne oseti i uspevam u tome, dobra sam majka puno njih to komentariše. Imam sreću da me suprug u svemu podržava i pomaže mi da se izborim sa samom sobom takoreći, i ono što mi najviše znači i puno mi snage daje to je moje dete koje me gura napred jer ono je moj život i sva sreća, pa zbog njega pokušavam i mučim se da prevaziđem sve te strahove i nadam se da ću uspeti iako puno puta pokleknem i kažem, ne znam šta više da radim ja volim da živim, volim život a strah me ograničava, i onda naiđem na netu sasvim slučajno, da se o fobijama diskutuje i da to nije strano, da se mnogo ljudi bori sa time pa nekako dobijem neku novu volju i nadu da krenem ispočetka.
Pozdrav od Natali!
ujedno tacno je pronasla sam odg donekle za uzroke svoje anksioznosti, imam briznu majku, rasejanu, hisericnu osobu nezadovoljnu svojim zivotom, oca koji samo ume da kritikuje,svoje probleme resava u casici, pa ipak ja sam odrasla osoba, ne zelim da se poistovetim ni sa jednim od njih dvoje, ali cini mi se da su mi ovo ostavili u amanet, samo da se ubijem...salim se. ja zavrsavam fakultet, i jako mi je bitno to javno istupanje,kontakti sa ljudima, zato mi je ovo i veliki problem!
pa dobro koji su to lekovi? zar nije delotvorniji neki drugi oblik lecenja, znam da se na odredjen lek organizam vremenom navikne pa...
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Psihologija