Instrumentalizacija senzacionalizma - tabloidi

U psihološkom smislu senzacija je reakcija izazvana delovanjem spoljašnjeg sveta. Reč je o događaju ili novosti koja pobuđuje kod ljudi opštu pažnju i veliko uzbuđenje. Senzacionalizam je, drugim rečima, ciljano isprovocirana reakcija javnosti, objavljivanje nepotpunih ili neproverenih, ali intrigantnih informacija. Reklo bi se, senzacionalizam počinje bitkom za naslovnu stranu.

Sasvim je sigurno da iz prava javnosti da bude informisana proističu prava i dužnosti novinara. Na istim temeljima bazira se i sloboda štampe, ne samo prenositi informacije nego i tragati za istinom. Nedoumica je, međutim, da li u ime slobode štampe sve dozvoljeno ili postoje pravila i ko arbitrira. U psihološkom smislu senzacija bi bila reakcija koja je izazvana delovanjem spoljašnjeg sveta. U smislu u kojem mi ovde govorimo to je događaj, novost koja probuđuje kod ljudi opštu pažnju i veliko uzbuđenje. Senzacionalizam je, drugim rečima, ciljano isprovocirana reakcija javnosti, objavljivanje nepotpunih ili neproverenih ali intrigantnih informacija, često pridavanjem veće važnosti događajima i ličnostima od onih koje realno imaju.

Reklo bi se, senzacionalizam počinje bitkom za naslovnu stranu

Gde je granica između slobode govora i pisane reči i iznošenja poluistina i neproverenih tvrdnji? Da li je odgovornost prema javnosti ispred odgovornosti prema vlastima i poslodavcu? Kolika je i koja uloga države? Etički kodeks za štampane i elektronske medije koji je izdao NUNS 1999. godine pruža odgovore na neka pitanja. Dati su izvodi iz kodeksa novinara evropskih zemalja, za televizije u V.Britaniji i USA, kao i domaći kodeksi. Ono što je na svim mestima jasno formulisano jeste da je sloboda govora, sloboda informisanja i sloboda štampe osnovni element demokratije, da bi trebalo biti kritičan pri izboru izvora informacija i obezbediti da informacije budu tačne, „iako su slobodne da podržavaju neku stranku, osobu ili ideju, novine bi trebalo da prave jasnu razliku između komentara, nagađanja i činjenica’’.

U britanskom kodeksu ponašanja između ostalog, precizira se da se „činjenice ne smeju falsifikovati iskrivljavanjem, izborom i pogrešnim predstavljanjem’’. Belgijanci insistiraju da „novine i novinari ne smeju podleći spoljnim pritiscima’’. U programu britanske komisije za televiziju razmatra se kršenje normi dobrog ukusa i pristojnosti, privatnosti pribavljanje informacija a što uključuje, za senzacionalizam važno, dramatizaciju istinitih događaja i sl.

Kodeks novinara Jugoslavije (podsećamo da je iz 1999.) u odeljku Prava i dužnosti, pod rednim br.4. kaže: „ Novinar je obavezan da u javnosti iznosi istinu, potpunu, proverenu informaciju. On navodi ime ličnosti ili institucije od koje je dobio podatak, informaciju ili izjavu. Ima pravo da ne otkrije izvor informacija, ali za objavljivanje iznesenih podataka sam snosi odgovornost’’ Pod rednim br.11. istog odeljka kaže da „Novinar ne sme senzacionalistički da otkriva javnosti čovekovu ličnost ili intimu.Obavezan je da obazrivo izveštava o nesrećama, porodičnim tragedijama, bolestima, deci i maloletnicima. Kada izveštava iz oblasti pravosuđa, vodi računa da su svi ljudi pred zakonom jednaki i da niko ne može biti proglašen krivim dok nije pravosnažno okrivljen’’.

Ovo su samo neki navodi, odabrani delovi koji jasno ukazuju na prava i dužnosti ljudi profesionalno vezanih za novinarstvo, istovremeno ukazujući direktno i indirektno na problem senzacionalizma. Nameće se zaključak da je njihova odgovornost prema javnosti i to što ona podrazumeva u redu medija, upravo ono što im daje mesto i značaj koji imaju. Kodeksi i etički principi novinarstva bi trebalo da regulišu i ograniče moć medija, a da država svojom zakonima garantuje osnovna prava i sankcioniše njihovo narušavanje van domena novinarstva. Učešće u donošenju kodeksa država uzima u nacionalnim mrežama i servisima javne službe.

U praksi stvar izgleda drugačije

Do istine se ne dolazi lako, nekada smo u situaciji da između „ponuđenih istina’’ iz političkih rubrika, informativnih programa, biramo onu koja najbolje zvuči ili izgleda ili je najbliža našoj prestavi o tome. Za to su zaslužne šarene naslovne strane, velika i masna slova, nepotpune informacije koje pobuđuju pažnju i ostavljaju prostora za spekulacije. Najava emisije koja privlači pažnju ili naslov u novinama sa par odabranih reči zbog kojih će te se odlučiti za taj, a ne neki drugi list ili termin pred ekranom, često ne donosi očekivano. U daljem tekstu na nekoj stranici nalazi se nešto potpuno drugačije ili barem različito od najavljenog, mlaki sadržaji iza vrućih naslova. U etičkom kodeksu koji je usvojilo Norveško udruženje štampe stoji u Pravilima za pisanje tekstova da’’treba voditi računa da naslovi, uvodni tekst ili najava ne navode ono čega u tekstu nema’’.

Da li senzacionalizam zaista zavređuje toliku pažnju?

Sadržaj regulative i etičkih principa novinarstva jasno pokazuju da senzacionslizsm nije „izum’’ sa našeg prostora, kao i da taj problem nije nepoznat ljudima koji se bave medijima kod nas. Otkuda onda takva ekspanzija senzacionalizma? Razlozi su dvojaki. Čini se, prvo, da je taj fenomen dobio na značaju sa problemima koji prate prelazak kapitala u privatnu svojinu. Iz prethodnog perioda autoritarne vlasti do demokratskog opredeljenja, ali sa još uvek nesigurnom podelom vlasti, kapital menja vlasnika, sa novcem se menja i poslodavac-kao vlasnik medija, pripadnik određene ideologije ili privilegovane grupe.

Privatizacija medija je, čini se, ponovo unela pometnju i promenila pravila o pravima i obavezama. Upleli smo se u pogrešnu predstavu o slobodnim medijima i moć i novac koje mediji donose. Pravila rada diktiraju vlasnici, pa je senzacionalizam i način sticanja materijalne koristi.

Ali ne samo novčane, već i političke dobiti

Politike i politikanstva je već previše, primeri su mnogobrojni i svakodnevni. Izjave dostojne i nedostojne političkih lidera, ali glasne i često neproverene, različite brojke i statistički podaci, ucene i dueli, rodbinski i drugi odnosi u političkim krugovima, skandali i ljubavne veze, plasirani u određenom trenutku i na određeni način, lepo upakovani za javnost a retko dokazani, utiču na formiranje političkog mišljenjau dugotrajnoj i već mučnoj borbi za vlast.

Drugi deo priče upućuje da senzcionalizam, osim „spoljašnjeg’’, ima i svoj „unutrašnji’’ život. Misli se, naravno, na osobine ličnosti-onih koje se eksponiraju, ali i onih koje će u publici učiniti da budu poznate. Ako bi se ekstrovertovanost smatrala osobinom ljudi koji se ‘’prikazuju’’ (bave medijskim poslom), čini se da bi egzibicionizam bio dobar opis onih koji se javno i neprikladno eksponiraju, od neprimerenog i vulgarnog vokabulara do istih takvih slika.

Skandali javnih ličnosti i ‘’zvezda’’ koje su to postale preko noći, ogovaranja i glasine, ideja vodilja da ‘’nije važno šta se priča dokle god se o njima priča’’- bez sumnje znači zadovoljstvo onome ko se eksponira, a publika će pridodati i materijalnu korist. Dobroj prodaji senzacionalizma pridonosi potreba konzumenata da se, bar delimično, poistoveti sa javnim ličnostima, prepozna politički stav i ostrašćeno hvali svog političkog istomišljenika koji je to rekao ‘’bez dlaka na jeziku’’, nemajući uvid u manipulativni karakter i sa pogrešnim ubeđenjem da učestvuju u političkom životu i odlučivanju. U tome prednjače časopisi poznati kao tabloidi.

Ili, u drugom slučaju, da baveći se tuđim životima na kratko bar, umaknu od svog i sklone se od životne realnosti. Ponovo znači, biva zadovoljen princip ponude i tražnje.

Dakle, zaključujemo, informacija je moć

Pitanje je etike i profesionalizma šta će biti plasirano i na koji način, a pitanje zakonodavstva šta podleže sankcijama. Iako zvuči kao minoran problem, senzacionalizam to nije. Već to, da više puta ponovljena laž postaje istina, ukazuje na značaj onoga što se vidi ili čuje. Da li je dovoljan razlog za objavljivanje i emitovanje pretpostavka ili iskustvoda se ‘’to’’ najbolje prodaje, koliko se formira ukus korisnika, a koliko mu se povlađuje zbog novčane dobiti, teško je naći arbitra.

Mase se manipulišu kroz formiranje političkog stava i mišljenja, skreće se pažnja javnost sa realnih i egzistencijalnih na probleme koji su načinjeni takvim, a zapravo su bez značaja ili se u prvi plan stavljaju privatni životi ljudi koji su čestim pojavljivanjem, preko noći postali ‘’zvezde’’. Možda je samo bolje regulisan u uslovima stabilnih ekonomija i zemljama sa funkcionalnim zakonodavstvom- senzacionalizam je prisutan u svim medijima i na svim prostorima.

Ostao je problem - ima li slobodnih medija i šta ta sloboda znači, koja je pozicija države prema njima i njihova prema njoj, šta je sa ljudima iz senke koji diktiraju pravila. U uslovima u kojima mi živimo senzacionalizam je postao način medijskog funkcionisanja i stalni učesnik društvenog života.