Da li partnera prihvatamo onakvog kakav zaista jeste?

Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje evocira ono detinje u nama, dok ljubav zahteva zrelost. Peck je definiše na sledeći način. Ljubav je, po njemu, volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već svrsishodnost aktivnosti. Osoba može, sa intenzivnim osećanjem, „iz velike ljubavi“, „jer ne može bez voljene osobe“… i sličnih emocija, činiti mnoge stvari koje su destruktivne za razvoj „voljene“ osobe. Dete se može ugušiti „roditeljskom ljubavlju“. Ljubav je, dakle, određena kao aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena (Scott Peck, 1987).

Jedna od bitnih razlika između zaljubljivanja i ljubavi je ta da ljubav zahteva testiranje realnosti da bi se uvideli realni kvaliteti voljene osobe. Zaljubljivanje može da preraste u ljubav ali da bi do toga došlo potrebni su određeni uslovi.

Jedan od uslova je da smo sposobni da  sagledamo partnera  kao celovitu osobu, sa vrlinama i manama. Sposobnost da to prihvatimo. Nijedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. Celovitost objekta je ono što osobu čini realističnom, sposobnom da vidi druge, sebe i svet onakvima kakvi jesu, ne iskrivljavajući svoju percepciju i doživljaj kako bi odgovarali onome što osoba zamišlja ili želi da bude (N. Jovanović). Kada smo nerealistični, vidimo samo dobre ili samo loše aspekte drugoga (ili sebe). Tada, zapravo, ne vidimo drugu osobu. Imamo odnos sa polovinom ili delićem objekta, nerealnim polarizovanim slikama. Naša osećanja mogu biti veoma snažna, ali ona nisu odnos prema osobi, jer nema osobe, kao celine, u našem doživljaju. Osobe sa snažno izgrađenom celovitošću objekta su u stanju da ostanu integrisane (spojene) i pod veoma visokim pritiskom i pozitivnih i negativnih emocija. Prevladavanje pozitivnih emocija, ono što zovemo bazično poverenje i optimizam, opstaje, zahvaljujući tome što vidimo celu sliku. I pod stresom, pod naletom negativnih emocija, kada je besna ili uplašena, osoba ne gubi doživljaj pozitivnih aspekata drugoga, sebe ili stvarnosti. Oni su tu da je sačuvaju od preplavljivanja negativnim emocijama.

Ljubavni odnosi osobe sa ovim problemom su haotični, sa čestim smenama idealizacije i obezvređivanja, “ljubavi” i mržnje. Često odnosi počinju idealizacijom, bez uviđanja mana druge osobe, nakon čega sledi veliko razočaravanje i ocrnjivanje objekt ljubavi. Ili se osoba brani od vezivanja i zavisnosti tako što vidi samo lošu stranu. Kad idealizuje, osoba je euforična, slepa za nedostatke onoga što voli i idealizuje. Kad je pod dejstvom loše strane objekta, kad u njenom umu prevlada negativni deo predstave objekta, onda “mrzi iz dna duše”, slepa je za pozitivne aspekte objekta.

Isti odnos osoba ima i prema sebi. Česte su ekstremne oscilacije slike o sebi, od doživljaja sebe kao savršenog, superiornog bića, do doživljaja sebe kao bezvrednog i inferiornog stvora. I doživljaj sebe je rascepljen i nestabilan kao i doživljaj objekta. Druga osoba, koja je predmet “ljubavi” osobe sa nedostatkom celovitosti objekta, često se ne oseća kao čovek, već kao “predmet” želje ili mržnje, kao da nije u odnosu, da osećanja koja su joj upućena nemaju veze sa njom. (neko nas “voli ili mrzi iz čista mira, neopravdano i ničim izazvano”). Česta su emocionalna preplavljivanja i nasilje u odnosima.

Sposobnost za empatiju je, takođe, parcijalna. Osoba može da saoseća samo sa “sebi sličnima”, samo onda kada drugi oseća isto što i ona, kada pripadaju “istoj vrsti ljudi”, “našima”, onima koji su “dobri”, koje “voli”…Prema različitostima se javlja potpuno odsustvo sposobnosti za saosećanje. Sa pojavljivanjem različitosti drugi postaje “strašno loš”, a sa lošima nema empatije.

Osobe sa nedostatkom celovitosti objekta imaju problem sa lošom kontrolom impulsa-impulsivnošću i iritabilnošću, čestom i haotičnom smenom emocija, velikom zavisnošću emocija od toga da li su im potrebe zadovoljene, velikim oscilacijama doživljaja sebe, sklonošću ka omalovažavanju sebe ili drugih. Oni “izluđuju” svoje objekte ljubavi (partnere, prijatelje, decu, roditelje). Tretiraju druge kao svoje produžetke, i izrazito su manipulativni, osvetoljubivi, nesposobni da oproste…Oni su, zapravo, nesposobni da vole na način koji bi razvijao i njih i voljenu osobu. Objekti ljubavi takvih osoba često imaju velikih problema sa sopstvenim ambivalentnim emocijama prema toj osobi, i problema da shvate “kako neko može biti nekada tako dobar, a nekada užasan”, kao da postoje dve osobe u jednom telu. Vezuju se za onaj deo ličnosti koja ih idealizuje (tada je i ponašanje subjekta idealno, “sve bih dao za tebe”) kada ih vidi kao “dobar objekt”, i ne mogu da shvate gde ta osećanja nestanu kada se subjekt okrene protiv njih, kada postane “zao”. Osobe koje koriste mehanizam cepanja uglavnom provociraju druge “da im objasne”, “da ih urazume”…zapravo da ih ubede svojim argumentima, podsećanjima na svoje dobre strane…govore ima kako nisu “crno-beli”, kako svet nije “crno-beo”. Naravno, takvi pokušaji su bezuspešni. Osobe sa nedostatkom celovitosti objekta su, kako se u narodu kaže, “nedokazane”, argumenti ne dopiru do njih (N., Jovanović).

Potrebno je spajanje dobih i loših aspekata sebe, drugoga, sveta što bi dovelo do onoga što Melanija Klajn naziva “depresivnom pozicijom”. To je razvojna faza svakog deteta koja, ako se ne prevaziđe na adekvatan način, dovodi do problema sa sposobnošću za realno, celovito posmatranje sveta, drugog ili sebe. U tom slučaju potrebno je da osoba ponovo prođe kroz tu fazu razvoja, ali sada u sigurnim okolnostima uz pomoć druge osobe.